Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu Vojkana Damnjanovića, koji je tvrdio da je u krivičnom postupku nastupila apsolutna zastarelost. Sud je utvrdio da je, prema važećem Krivičnom zakoniku, rok apsolutne zastarelosti četiri godine, a da je postupak pravnosnažno okončan pre isteka tog roka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1815/2010
22.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vojkana Damnjanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vojkana Damnjanovića izjavljena protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu K. 485/07 od 9. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 996/10 od 2. februara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vojkan Damnjanović iz Beograda, preko punomoćnika Bojana Dobrijevića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 7. aprila 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu K. 485/07 od 9. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 996/10 od 2. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama čl. 32, 33. i 34. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe u ustavnoj žalbi navodi da je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu K. 485/07 od 9. marta 2009. godine oglašen krivim za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika, pa mu je izrečena uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od šest meseci, koja se neće izvršiti ako u periodu od dve godine ne učini novo krivično delo. Odlučujući o žalbi Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Kž. 996/10 od 2. februara 2010. godine preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je podnosiocu izrekao uslovnu osudu, utvrđujući mu kaznu zatvora u trajanju od osam meseci, koja se neće izvršiti ako u periodu od tri godine ne učini novo krivično delo. Po mišljenju podnosioca, njegova ustavna prava su povređena jer ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu vodili računa o apsolutnoj zastarelosti krivičnog gonjenja koja je u ovom predmetu nastupila 3. februara 2008. godine, već su postupak sproveli i izrekli mu krivičnu sankciju kao da zastarelost nije ni nastupila, umesto da po službenoj dužnosti postupak obustave. Pored toga što su postupila nezakonito i izrekla mu krivičnu sankciju, oba suda su mu izrekla i meru bezbednosti obavezno lečenje alkoholičara u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, čime je podnosiocu, po njegovom mišljenju, naneta „ogromna šteta koja se ogleda kako u činjenici da je bio izložen krivičnom postupku za koji nije bilo mesta“ tako i u činjenici da je „podvrgnut izvršenju mere bezbednosti, za koju takođe nije bilo mesta“. Podnosilac ističe da mu je povređeno pravo na odbranu jer njegovom braniocu ni do dana podnošenja ustavne žalbe nije dostavljen pismeni otpravak osporene presude Apelacionog suda. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povrede navedenih prava i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu K. 485/07 od 9. marta 2009. godine okrivljeni Vojkan Damnjanović, ovde podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika, izvršeno 3. februara 2006. godine, pa mu je izrečena uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od šest meseci, koja se neće izvršiti ako u periodu od dve godine ne učini novo krivično delo, kao i mera bezbednosti obavezno lečenje alkoholičara u periodu do dve godine.

Protiv prvostepene presude žalbu je izjavilo Drugo opštinsko javno tužilaštvo, dok je branilac podnosioca podneo odgovor na žalbu. U odgovoru na žalbu, između ostalog, branilac navodi: da je delo izvršeno 3. februara 2006. godine; da se radi o krivičnom delu nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je maksimalna zaprećena kazna zatvor do jedne godine; da je u konkretnom slučaju nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, s obzirom da je predmet presuđen 9. marta 2009. godine; da sud mora odbiti optužbu zbog nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja.

Odlučujući o žalbi Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu, a imajući u vidu i navode odgovora na žalbu podnosioca, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Kž. 996/10 od 2. februara 2010. godine preinačio prvostepenu presudu samo u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je podnosiocu izrekao uslovnu osudu, utvrđujući mu kaznu zatvora u trajanju od osam meseci, koja se neće izvršiti ako u periodu od tri godine ne učini novo krivično delo. Ova presuda uručena je okrivljenom (podnosiocu ustavne žalbe) 23. marta 2010. godine, a braniocu okrivljenog 3. juna 2010. godine, što se zaključuje iz dostavnica Prvog osnovnog suda u Beogradu.

4. Imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ukazuje na povredu ustavnih prava iz člana 32. stav 1, člana 33. stav 2. i člana 34. st. 2. i 4. Ustava, kojima je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, a da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (član 34. stav 2.); da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (član 34. stav 4.).

5. Odredbom člana 369. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku (Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05 i 46/06 ), koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, kao i odredbom člana 369. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku (Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07 i 122/08), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je na identičan način propisano, između ostalog, da povreda krivičnog zakona postoji i ako je krivični zakon povređen u pitanju da li ima okolnosti koje isključuju krivično gonjenje, a naročito da li je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. Prema odredbi člana 162. stav 6. ovog zakonika, ako okrivljeni ima branioca, optužnica, optužni predlog, privatna tužba i sve odluke od čijeg dostavljanja teče rok za žalbu ili prigovor, kao i žalba protivne stranke koja se dostavlja radi odgovora, dostaviće se braniocu i okrivljenom po odredbama člana 161. ovog zakonika. U tom slučaju, rok teče od dana dostavljanja pismena okrivljenom, odnosno braniocu. Ako se okrivljenom ne može dostaviti odluka, odnosno žalba zato što nije prijavio promenu adrese, to pismeno istaći će se na oglasnoj tabli suda i protekom osam dana od dana isticanja smatra se da je izvršeno punovažno dostavljanje.

Krivičnim zakonikom ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05), važećim u vreme izvršenja krivičnog dela, kao i Krivičnim zakonikom ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), važećim u vreme presuđenja, bilo je na identičan način propisano, između ostalog: da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela (član 5. stav 1.); da će se, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca (član 5. stav 2.); da se krivično gonjenje ne može preduzeti, ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, kad protekne dve godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora do jedne godine ili novčana kazna (član 103. stav 1. tačka 7)); da zastarelost krivičnog gonjenja počinje od dana kad je krivično delo izvršeno, a ukoliko posledica krivičnog dela nastupi kasnije, zastarelost krivičnog gonjenja počinje od dana kada je posledica nastupila (član 104. stav 1.); da se zastarelost prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi otkrivanja krivičnog dela ili radi otkrivanja i gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela (član 104. stav 3.); da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja (član 104. stav 6.). Članom 194. stav 1. oba navedena krivična zakonika bilo je predviđeno krivično delo nasilje u porodici, s tim što je u Krivičnom zakoniku koji je važio od 1. januara 2006. godine do 11. septembra 2009. godine zaprećena kazna za ovo delo bila novčana kazna ili zatvor do jedne godine, a nakon izmena Krivičnog zakonika koje su stupile na snagu 11. septembra 2009. godine, zaprećena kazna je bila zatvor od tri meseca do tri godine.

6. Polazeći od navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje navode o povredi označenih ustavnih prava zasniva isključivo na zastarelosti krivičnog gonjenja koja je, po njegovim navodima, nastupila i o kojoj sud nije vodio račun iako je ex officio imao tu zakonsku obavezu.

Zastarelost u krivičnom pravu nastupa kada usled proteka određenog vremenskog perioda od dana izvršenja krivičnog dela prestaje mogućnost krivičnog gonjenja učinioca (zastarelost krivičnog gonjenja), odnosno kada se usled proteka određenog vremenskog perioda od dana pravnosnažnosti presude izrečena kazna ne može više izvršiti (zastarelost izvršenja kazne). Odredbe krivičnih zakonika prave razliku između relativne i apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. I relativna i apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja počinju da teku od dana izvršenja krivičnog dela, međutim relativna zastarelost se prekida preduzimanjem svake procesne radnje koja se preduzima radi otkrivanja krivičnog dela ili radi otkrivanja i gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela, i počinje ponovo da teče, dok se apsolutna zastarelost ne prekida i ona u svakom slučaju nastupa protekom dvostrukog vremena koje se po zakonu traži za relativnu zastarelost krivičnog gonjenja.

U konkretnom slučaju, zaprećene kazne za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnih zakonika bile su novčana kazna ili kazna zatvora do jedne godine (prema Krivičnom zakoniku koji je bio na snazi do 11. septembra 2009. godine), odnosno kazna zatvora od tri meseca do tri godine (prema Krivičnom zakoniku koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine). S obzirom na to da je krivično delo u pitanju izvršeno 3. februara 2006. godine, a imajući u vidu odredbe Krivičnog zakonika o primeni zakona koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela (član 5. stav 1.), odnosno o primeni zakona koji je najblaži za učinioca (član 5. stav 2.), Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju primenjuje Krivični zakonik koji je važio od 1. januara 2006. godine do 11. septembra 2009. godine, prema kome je propisana kazna za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika novčana kazna ili kazna zatvora do jedne godine. Sledstveno tome, prema odredbi člana 103. stav 1. tačka 7) Krivičnog zakonika, propisani rok za relativnu zastarelost krivičnog gonjenja za ovo krivično delo je bio dve godine, a za apsolutnu zastarelost krivičnog gonjenja, prema odredbi člana 104. stav 6. istog zakonika, četiri godine. Kako je krivično delo, prema navodima iz ustavne žalbe i osporenih presuda, izvršeno 3. februara 2006. godine, to, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da bi apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupila 3. februara 2010. godine (da krivični postupak nije okončan pre toga), odnosno dan nakon donošenja drugostepene presude, a ne 3. februara 2008. godine, kako podnosilac ustavne žalbe tvrdi.

Relativna zastarelost krivičnog gonjenja je, u konkretnom slučaju, počela da teče 3. februara 2006. godine i nastupila bi 3. februara 2008. godine da zastarelost nije prekidana. Međutim, relativna zastarelost je prekidana nizom procesnih radnji koje su preduzimali nadležno tužilaštvo i postupajući sud, što je u skladu sa odredbom člana 104. stav 3. Krivičnog zakonika. Kako, shodno navedenom, relativna zastarelost ne teče ni za vreme trajanja krivičnog postupka, po oceni Ustavnog suda, krivično gonjenje u konkretnom slučaju može biti ograničeno isključivo nastupanjem apsolutne zastarelosti. U ovom predmetu, u momentu okončanja krivičnog postupka vreme potrebno za nastupanje apsolutne zastarelosti još uvek nije proteklo. Stoga je Ustavni sud ocenio da, po osnovu istaknute apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena označena ustavna prava, jer za vreme trajanja osporenog krivičnog postupka apsolutna zastarelost nije nastupila.

U odnosu na navode iz ustavne žalbe da braniocu okrivljenog osporena drugostepena presuda nije dostavljena, Ustavni sud ocenjuje da ovaj navod nema značaja za utvrđivanje povrede označenih ustavnih prava, s obzirom na činjenicu da je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž. 996/10 od 2. februara 2010. godine braniocu okrivljenog uručena 3. juna 2010. godine. Ovo tim pre ako se ima u vidu da je ova presuda uručena okrivljenom 23. marta 2010. godine, da je branilac, sada u svojstvu punomoćnika, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu 7. aprila 2010. godine, odnosno da je branilac okrivljenog imao potrebna saznanja o ishodu krivičnog postupka za koji je naknadno primio i osporenu presudu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 2. i člana 34. st. 2. i 4. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti