Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda u radnom sporu. Podnositeljka nije navela ustavnopravne razloge koji bi ukazali na proizvoljnu primenu zakona prilikom odbacivanja njene tužbe kao neblagovremene.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Šefćete Rebronja iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. decembra 2009. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Šefćete Rebronja izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P.1 41/08 od 10. februara 2009. godine, presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž.1 517/09 od 27. marta 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 828/09 od 18. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Šefćeta Rebronja iz Novog Pazara je, preko punomoćnika Ismeta Kalića, advokata iz Novog Pazara, 1. oktobra 2009. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P.1 41/08 od 10. februara 2009. godine, presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž.1 517/09 od 27. marta 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 828/09 od 18. juna 2009. godine, zbog povrede prava na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se navodi da su osporene presude nezakonite i da su sudovi ''na štetu tužilje (ovde podnositeljke ustavne žalbe) odbacili tužbeni zahtev o poništaju navodno zastarelog rešenja o prestanku radnog odnosa br. 5 od 3. marta 2000. godine, koje rešenje je uručeno tužilji 8. januara 2008. godine''.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
3. Iz ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju priloženi Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije odbijena je kao neosnovana revizija tužilje - podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 1 517/09 od 27. marta 2009. godine, kojom je odbijena kao neosnovana žalba podnositeljke i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P.1 41/08 od 10. februara 2009. godine.
Navedenom prvostepenom presudom odlučeno je sledeće: u prvom stavu izreke odbačena je kao neblagovremena tužba koju je podnositeljka ustavne žalbe podnela protiv tužene ''Raška'' Viskozna predionica A.D. Novi Pazar u odnosu na tužbeni zahtev kojim je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj 5 od 3. marta 2000. godine kojim je tužilji prestao radni odnos kod tuženog, da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad i da je rasporedi na poslove prema njenoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti; u drugom stavu odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se proglasi tehnološkim viškom i po tom osnovu obaveže tužena na isplatu naknade po socijalnom programu - opcija 1, kao i da se obaveže tužena da tužilji isplati naknadu zarade u visini minimalne zarade počev od 1. januara 2005. godine do 31. decembra 2007. godine, sa zakonskom kamatom; u trećem stavu odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 7. februara 2000. godine pa do početka rada ili prestanka radnog odnosa po osnovu tehnološkog viška. U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno da je prema utvrđenom činjeničnom stanju odlukom tužene broj 5 od 3. marta 2000. godine tužilji prestao radni odnos zbog neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana zaključno sa 7. februarom 2000. godine, da je tužilja podigla radnu knjižicu, da se od 2001. godine nalazi na evidenciji nezaposlenih lica kod Službe za zapošljavanje u Novom Pazaru, a da je tužilja tužbu podnela 10. januara 2008. godine propustivši rok iz člana 114. stav 1. Zakona o radnim odnosima, te je primenom člana 279. stav 1. tačka 2) Zakona o parničnom postupku tužba odbačena kao neblagovremena.
4. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije uskraćene pravična naknada za rad i pravna zaštita za slučaj prestanka radnog odnosa ''po čl. 60. st. 4. u vezi st. 1. i 2.'' Ustava.
Odredbama člana 60. Ustava, pored ostalog, jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.) i uređuje da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.), te da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (stav 4.).
Odredbom člana 114. stav 1. Zakona o radnim odnosima (''Službeni glasnik RS'', br. 55/96, 28/01, 43/01 i 70/01) bilo je propisano da zaposleni koji nije zadovoljan otkazom ugovora o radu, odnosno konačnim rešenjem nadležnog organa kojim je odlučeno o njegovom pravu, obavezi ili odgovornosti, ima pravo da pokrene spor kod nadležnog suda radi zaštite svojih prava, u roku od 15 dana od dana dostavljanja otkaza ugovora o radu, odnosno rešenja.
U ustavnoj žalbi se ne osporava da je podnositeljka ustavne žalbe podigla radna dokumenta i da se prijavila Fondu zapošljavanja. S obzirom na to da se podnositeljka ustavne žalbe mogla prijaviti Službi za zapošljavanje u Novom Pazaru 2001. godine samo ukoliko joj je radni odnos prestao, o čemu je nesumnjivo imala saznanje, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u parničnom postupku tužba, koju je podnositeljka ustavne žalbe podnela tek 2008. godine, odbačena kao neblagovremena pogrešnom ili proizvoljnom primenom zakona, te da joj je na taj način povređeno pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i na pravičnu naknadu za rad. Pri tome je Ustavni sud imao u vidu da se u ustavnoj žalbi ponavljaju navodi koji su već detaljno razmotreni u osporenoj drugostepenoj presudi i osporenoj revizijskoj presudi.
Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda ustavnih prava podnositeljke zajemčenih odredbama člana 60. stav 4. u vezi st. 1. i 2. istog člana Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić