Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešnog odbijanja prigovora

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje jer je sud pogrešno odbio prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka. Sud je smatrao da je postupak okončan dostavljanjem predmeta javnom izvršitelju, što je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1817/2012
25.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milane Hannig, ranije Miljković, Ivane Miljković, Jelene Miljković i Milana Miljkovića, svih iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milane Hannig, ranije Miljković, Ivane Miljković, Jelene Miljković i Milana Miljkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je pokrenut pred Opštinskim sudom u Vrnjačkoj Banji u predmetu P. 221/95, a okončan pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P. 693/11, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

3. Odbacuje se ustavna žalba podnosilaca iz tačke 1. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 491/12 od 7. februara 2013. godine, presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2305/11 od 16. januara 2012. godine i presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 693/11 od 2. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milana Hannig, ranije Miljković, Ivana Miljković, Jelena Miljković i Milan Miljković, svih iz Pančeva su, 14. marta 2012. godine, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P. 693/11.

Podnosioci su 24. maja 2013. godine podneli dopunu ustavne žalbe protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 491/12 od 7. februara 2013. godine, presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2305/11 od 16. januara 2012. godine i presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 693/11 od 2. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i povrede prava na imovinu iz člana 58. u vezi člana 86. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da im je zbog nerazumno dugog trajanja postupka od 18 godina pričinjena ogromna materijalna šteta u vidu parničnih troškova i putnih troškova jer svi podnosioci žive u Pančevu, a sud je u Vrnjačkoj Banji; da su postupajući sudovi nepravilno tumačili institut zastarelosti eventualnog tužbenog zahteva postavljenog 26. marta 1999. godine jer se on ne može posmatrati odvojeno od glavne parnice koja je započeta 1995. godine i u kojoj je doneta delimična presuda 2004. godine, a postupak nastavljen po eventualnom tužbenom zahtevu; da u toku postupka postupajući sudovi nisu prihvatili izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim i građevinskim veštačenjem kojim bi se utvrdila prava vrednost štete i neosnovanog obogaćenja na strani tuženog, te je na više načina prvostepeni sud opstruirao prava podnosilaca da pred sudom dokažu visinu tužbenog zahteva jer je angažovao pristrasne veštake; da je pravnom prethodniku podnosilaca neovlašćeno oduzeta vrednost otplaćenih kredita u procentu od 93,75% koje kredite je isplatila kod banaka kod kojih su bili podignuti stambeni krediti za izgradnju stambenog objekta koji je bio predmet konfiskacije, a koji je oduzela tužena; da je donošenjem osporenih odluka po kojima podnosiocima nije vraćena visina otplaćenih kredita, dva puta izvršena konfiskacija imovine porodici Miljković. Zahtevaju da Ustavni sud poništi osporene presude, „da se u prvostepenom postupku dozvoli veštačenje građevinske struke kako bi se utvrdila vrednost oduzetog objekta u visini procenta isplaćenih kredita od strane pok. Vere Miljković u procentu 93,75% vrednosti stambenog kredita kojima je sagrađena predmetna kuća oduzeta kao konfiskat od strane tuženih, kao i vrednost parcela na kojima je ista sagrađena kako bi se pravilno mogla opredeliti visina tužbenog zahteva, veštačenjem veštaka pojedinca sa normalnim troškovima veštačenja“. U dopuni ustavne žalbe od 24. maja 2013. godine podnosioci su zahtevali naknadu štete, iz čega proizlazi da su tražili naknadu materijalne štete koju su trpeli za vreme trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P. 693/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe Vera Miljković je 11. aprila 1995. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Vrnjačkoj Banji protiv tužene Republike Srbije, sa zahtevom da se utvrdi da je ona vlasnik 93,75% nepokretnosti kuće u Vrnjačkoj Banji koja je konfiskovana njenom suprugu Milanu Miljkoviću pravnosnažnom krivičnom presudom Višeg suda u Pančevu K. 17/84. U tužbi je navedeno da je sporna kuća sagrađena od podizanja kredita za koje je tužilja na ime učešća kao bračni drug uložila jednu polovinu svojih sredstava tako da su ona i njen suprug Milan Miljković do njegovog hapšenja otplatili 12,50% uzetog kredita, od čega je tužilja otplatila ½ ili 6,25% a na koji način je ona postala vlasnik sporne nepokretnosti i preostalog dela iste nepokretnosti od 87,50%, jer je uzete kredite ona otplaćivala dok se njen suprug nalazio na izdržavanju kazne zatvora, a na osnovu čega je tužilja vlasnik na spornoj nepokretnosti od 93,75%. Tužba je 25. oktobra 1995. godine proširena i na opštinu Vrnjačka Banja.

U toku postupka suprug tužilje Milan Miljković podneo je posebnu tužbu radi utvrđenja prava svojine, koja je zavedena pod brojem P. 740/95. Rešenjem Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 221/95 od 6. decembra 1995. godine obe tužbe su združene radi jednovremenog suđenja. Svojom tužbom Milan Miljković je tražio da se prema tuženoj Opštini Vrnjačka Banja utvrdi da je on vlasnik 6,25% od nepokretnosti koju čine određene katastarske parcele u katastarskoj opštini Lipova, a ne i na spornoj stambenoj zgradi koja se nalazi na ovim katastarskim parcelama, a sa razloga što je do njegovog hapšenja 17. oktobra 1983. godine zajedno sa suprugom - tužiljom Verom otplatio 12,50% podignutih kredita, od čega ½ otplaćenog kredita on priznaje svojoj supruzi Veri po osnovu zajedničkog sticanja, ukazujući sudu da je tužena Opština Vrnjačka Banja samo držalac sporne nepokretnosti ali ne i njen vlasnik, sa razloga što rešenje o konfiskaciji Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji I. 92/86 nije nikada sprovedeno po odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija.

Presudom Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 221/95 od 21. februara 1996. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca, a presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1261/96 od 20. novembra 1997. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je prvostepena presuda. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 820/98 od 4. marta 1998. godine ukinute su prvostepena i drugostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 202/98, a 4. novembra 1998. godine tužioci su postavili pored ranijih svojinskih tužbenih zahteva i eventualni tužbeni zahtev kojim su tražili da im tužena Opština Vrnjačka Banja isplati određeni novčani iznos po osnovu isplaćenih kredita za izgradnju sporne kuće koja je predmet tužbenog zahteva.

Presudom Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 202/98 od 8. maja 2000. godine, pod tačkom 1. izreke, odbačena je tužba radi predaje u isključivi posed i svojinu tužiocima konkretne kuće u Vrnjačkoj Banji; pod tačkom 2. izreke utvrđeno je da je tužba tužilje Vere Miljković, protiv tužene Republike Srbije radi utvrđenja prava svojine na nepokretnosti iz tačke 1. izreke te presude povučena; pod tačkom 3. izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca koji su tražili da sud obaveže tuženu da tužiocima solidarno isplati iznos od 26.514.564,99 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; pod tačkom 4. izreke, u pogledu parničnih troškova, a u odnosu na povlačenje tužbe iz tačke 2. izreke presude, određeno je da svaka strana snosi svoje troškove; pod tačkom 5. izreke tužioci su obavezani da tuženoj na ime troškova parničnog postupka solidarno plate iznos od 68.250,00 dinara.

Presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 985/2000 od 9. marta 2001. godine preinačena je ožalbena presuda Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 202/98 od 8. maja 2000. godine u delu izreke presude pod tačkom 1, tako da glasi: „Odbija se kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tužena Opština Vrnjačka Banja obaveže da im preda u isključivi posed i svojinu nepokretnost – kuću. Odbija se kao neosnovana žalba tužilaca pa se ista presuda u ostalom delu izreke pod tač. 2, 3, 4, i 5. potvrđuje.“

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 3773/01 od 27. marta 2002. godine ukinuta je presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž. 985/2000 od 9. marta 2001. godine u delu kojim je odbijena žalba tužilaca, i predmet je u ukinutom delu vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužilaca.

Rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Gž. 686/02 od 14. novembra 2002. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 202/98 od 8. maja 2002. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 571/02.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 571/02 od 8. decembra 2004. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže tužene da tužiocima predaju u isključivi posed i svojinu nepokretnost u Vrnjačkoj Banji.

Podnosioci ustavne žalbe su 21. februara 2005. godine stupili u parnicu kao zakonski naslednici pok. Vere Miljković.

Presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 521/05 od 15. septembra 2005. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i delimična presuda Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 571/02 od 8. decembra 2004. godine je potvrđena.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 428/06 od 19. aprila 2006. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 521/05 od 15. septembra 2005. godine.

Tužbeni zahtev je preciziran 6. juna 2007. godine.

Odlučujući o preostalom delu tužbenog zahteva, osporenom presudom Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 693/11 od 2. juna 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca kojim su tražili da se obaveže tužena Opština Vrnjačka Banja da tužiocima na ime duga isplati iznos od 489.947.608,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, protivvrednost 5.157.343 evra, po osnovu isplaćenih stambenih kredita kod „Jugobanke“, Novi Sad, Filijala Pančevo, „JIK Banke“, Beograd, Filijala Pančevo, kao i iznos od po 300 evra mesečno na ime izgubljene mesečne zakupnine ½ dela kuće u Vrnjačkoj Banji što ukupno iznosi 79.200 evra, iznos od 31.000 evra na ime vrednosti katastarskih parcela u katastarskoj opštini Lipova, na kojima je sagrađena predmetna kuća; određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2305/11 od 16. januara 2012. godine delimično je uvažena žalba tužilaca, pa je ukinuta presuda Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 693/11 od 2. juna 2011. godine i presuđeno je tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena Opština Vrnjačka Banja da tužiocima na ime duga isplati iznos od 489.947.608,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao protivvrednost 5.157,343 evra, po osnovu isplaćenih stambenih kredita kod „Jugobanke“ Novi Sad, Filijala Pančevo i „JIK Banke“, Beograd, Filijala Pančevo, kao i iznos od po 300 evra mesečno na ime izgubljene mesečne zakupnine polovine dela kuće u Vrnjačkoj Banji, odnosno ukupno 79.200 evra i iznos od 31.000 evra na ime protivvrednosti katastarskih parcela u KO Lipova na kojima se nalazi predmetni objekat, s tim što je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 491/12 od 7. februara 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2305/11 od 16. januara 2012. godine. U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je opšti rok zastarelosti propisan odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, za pravne prethodnike tužilaca počeo da teče 4. decembra 1987. godine, kada je sprovedeno izvršenje na konfiskovanoj imovini predajom te imovine tuženoj; da je obaveze po osnovu ugovora o kreditu, obezbeđene hipotekom na konfiskovanoj nepokretnosti, pravni prethodnik tužilaca, pok. Vera Miljković isplatila pre sprovođenja izvršenja na konfiskovanoj imovini; da kako su pravni prethodnici tužilaca prvi put podneskom od 26. marta 1999. godine postavili, kao eventualni tužbeni zahtev, obligaciono–pravni zahtev za isplatu određenog iznosa, koji je kasnije menjan, odnosno vršeno je preinačenje tužbe povećanjem tog tužbenog zahteva, saglasno mišljenjima veštaka finansijske struke, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je potraživanje tužilaca po osnovu isplaćenih stambenih kredita zastarelo; da činjenica da je pok. Vera Miljković u dva navrata podnosila tužbe radi utvrđenja prava svojine na konfiskovanoj nepokretnosti po osnovu sticanja u braku sa pok. Milanom Miljkovićem nije od uticaja na ocenu prigovora zastarelosti potraživanja, imajući u vidu da su te parnice okončane povlačenjem tužbi, pa se smatra da prekid zastarelosti u smislu člana 389. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nije nastupio; da je i tužbeni zahtev koji se odnosi na izgubljenu mesečnu zakupninu polovine dela kuće za period od 4. decembra 1987. do 2. juna 2011. godine, u iznosima od po 300 evra mesečno, koji tužbeni zahtev je postavljen srazmerno udelu pok. Vere Miljković u sticanju te nepokretnosti, pravilno odbijen kao neosnovan, jer je takav tužbeni zahtev vezan za pravo svojine na nepokretnosti, odnosno učešće pok. Vere Miljković u zajedničkom sticanju; da je međutim, pravo svojine pok. Milana Miljkovića na nepokretnosti prestalo pravnosnažnošću presude krivičnog suda, kojom mu je izrečena kazna konfiskacije imovine, a pok. Vera Miljković, eventualno pravo svojine na toj nepokretnosti po osnovu sticanja u braku nije dokazala, jer su postupci koje je vodila radi utvrđenja tog prava okončani povlačenjem tužbi, pa je o tom tužbenom zahtevu pravilno odlučeno primenom pravila o teretu dokazivanja; da je tužbeni zahtev pravnog prethodnika tužilaca, pok. Milana Miljkovića, kojim je tražio naknadu vrednosti placa, na kome se nalazio sporni objekat, takođe pravilno odbijen kao neosnovan, jer danom pravnosnažnosti krivične presude, kojom je pok. Milanu Miljkoviću izrečena mera konfiskacije imovine, pravni prethodnik tužilaca izgubio je pravo svojine i na parcelama i na objektu koji se na parcelama nalazi, jer je ova nepokretnost konfiskacijom u celini postala društvena svojina, posle čega je predata tuženoj.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 58. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

Članom 86. Ustava, između ostalog, utvrđeno je da se jemči privatna, zadružna i javna svojina i da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 11 godina i sedam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe pravnog prethodnika podnosilaca – 11. aprila 1995. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građansko-pravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u predmetnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje predmetnog postupka od skoro 18 godina se ne može opravdati nikakvim okolnostima, čak ni određenom složenošću postupka, te navedena dužina postupka, po oceni Suda, u značajnoj meri prekoračuje sve standarde suđenja u razumnom roku, kako po stavovima ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Pri tome, odgovornost za nerazumno trajanje postupka leži na parničnom sudu koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je prekomernom trajanju postupka doprinelo i višestruko ukidanje nižestepenih odluka. Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kraljevu P. 693/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 221/95), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. U vezi zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosioci nisu pružili dokaze da su u predmetnom postupku pretrpeli materijalnu štetu Stoga je navedeni zahtev odbačen u tački 2. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 491/12 od 7. februara 2013. godine, presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2305/11 od 16. januara 2012. godine i presudu Osnovnog suda u Kraljevu P. 693/11 od 2. juna 2011. godine, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljni ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traže da postupa kao viši sud i da još jednom, nakon redovnih sudova i revizijskog suda preispita zakonitost osporenih presuda. Naime, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosioci ustavne žalbe obrazlažu, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, pogrešnom primenom materijalnog prava kao i neprihvatanjem dokaza koje su predložili sudu.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi podnosilaca iz žalbe protiv prvostepene presude i revizije izjavljene protiv drugostepene presude, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini traži da kao sud više instance oceni zakonitost osporenih presuda za koje Sud ne nalazi da su zasnovane na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe nisu naveli razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su postupajući sudovi osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosilaca ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući sudovi dovoljno jasno i argumentovano obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da su postupajući sudovi u osporenim presudama dali dovoljne i ustavnopravne razloge kada su odbili tužbeni zahtev podnosilaca. Ovo iz razloga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđeno da su bez osnova navodi žalbe tužilaca kojima se ukazuje da je prvostepeni sud trebalo ranije da reši istaknuti prigovor zastarelosti, a ne tek u presudi, iz razloga što se o prigovoru zastarelosti odlučuje meritornom odlukom, s obzirom na to da se radi o prigovoru materijalnopravne, a ne procesne prirode. Takođe, osporenim presudama je na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđeno da je potraživanje podnosilaca zastarelo imajući u vidu da su pravni prethodnici tužilaca prvi put podneskom od 26. marta 1999. godine postavili, kao eventualni tužbeni zahtev, obligaciono–pravni zahtev za isplatu određenog iznosa, koji je kasnije menjan, odnosno vršeno je preinačenje tužbe povećanjem tog tužbenog zahteva. Naime, s obzirom na to da je predmetna konfiskovana nepokretnost predata 4. decembra 1987. godine, odnosno tada je sprovedeno izvršenje na konfiskovanoj imovini, to je pravni prethodnik tužilaca, pok. Vera Miljković od ovog datuma do koga su već evidentno bile isplaćene sve obaveze po osnovu kredita kojima je nepokretnost bila opterećena, mogla zahtevati isplatu ovih iznosa, i to prema odredbi člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, u narednih deset godina, u skladu sa opštim rokom zastarelosti. Takođe, činjenica da je pok. Vera Miljković u dva navrata podnosila tužbe radi utvrđivanja prava svojine na konfiskovanoj nepokretnosti po osnovu sticanja u braku sa pok. Milanom Miljkovićem, nije od uticaja na ocenu prigovora zastarelosti potraživanja , imajući u vidu da su te parnice okončane povlačenjem tužbi, pa prekid zastarelosti u smislu člana 389. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nije ni nastupio.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Po oceni Ustavnog suda, ovaj stav se, u načelu, primenjuje i u imovinskopravnim postupcima radi rešavanja privatnopravnog spora između države i pojedinca (odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Invesylia Public Company Limited protiv Kipra, 17. septembar 2009. godine, broj aplikacije 24321/05). To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovlašćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava, ali ne jemči da se neko imovinsko pravo ne može izgubiti, odnosno u svom obimu ili sadržini umanjiti kroz pravnosnažnu odluku nadležnog suda donetu u zakonito sprovedenom postupku.

U pogledu navoda o povredi načela iz člana 86. Ustava, podnosioci su obrazložili njegovu povredu istim razlozima kao za povredu prava iz člana 58. Ustava, te ih Ustavni sud nije posebno razmatrao.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešnog odbijanja prigovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti