Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za smetanje poseda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za smetanje poseda koji je trajao preko 17 godina. Zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbijen, smatrajući da je utvrđenje povrede dovoljna satisfakcija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. R. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. R. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu P. 668/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 4443/93) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. R. iz K, preko punomoćnika D. T, advokata iz K, podneo je 23. aprila 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1346/10 od 14. marta 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 668/10.

U ustavnoj žalbi navedeno je da je predmetni parnični postupak trajao punih 17 godina, iako je u pitanju postupak za smetanje poseda, koji je po prirodi hitan postupak. Dalje je navedeno da „nižestepeni sudovi“ nisu brižljivo i savesno cenili dokaze, na šta je podnosilac ukazivao i u žalbi na prvostepenu presudu, kao i da je odluka o troškovima postupka doneta iako tuženi nije na poslednjoj raspravi opredelio troškove koje traži, već je samo naveo da traži za svaku održanu raspravu 7.000 dinara, a za neodržanu – 3.500 dinara, te su povređene odredbe čl. 150. i 159. Zakona o parničnom postupku, na štetu podnosioca. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) je iste sadržine kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P. 668/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 3. decembra 1993. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tuženog Lj.S, kojom je tražio da sud utvrdi da je tuženi izvršio smetanje tužioca u mirnoj državini jednog ara na severu opisane parcele, na taj način što je krajem novembra sahranio svoju suprugu, te se nalaže tuženom da izvrši ekshumaciju leša svoje supruge, izvrši zakopavanje rake, uredi parcelu i dovede je u stanje u kom je bila pre izvršenog smetanja. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 4443/93.

Do donošenja prvog prvostepenog rešenja zakazano je deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije održano. U periodu od 26. februara 1996. godine do 6. oktobra 1997. godine nije zakazano ni jedno ročište za glavnu raspravu. Rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu P. 4443/93 od 6. oktobra 1997. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu. Okružni sud u Kragujevcu je 16. aprila 1998. godine ukinuo označeno prvostepeno rešenje i vratio predmet istom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 23. aprila 1998. godine.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio novi broj P. 1371/98, prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 1. septembar 1999. godine. S obzirom na to da ni jedna parnična stranka nije došla na ovo ročište, Opštinski sud u Kragujevcu je doneo rešenje kojim je utvrdio da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje, koje je na predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje, rešenjem od 24. septembra 1999. godine, stavljeno van snage.

U nastavku postupka, nakon dva zakazana ročišta, na naredno nije došao uredno pozvani tužilac, te je Opštinski sud u Kragujevcu 21. septembra 2000. godine doneo rešenje da se tužba tužioca u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom. Tužilac je podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koji je na ročištu održanom 23. novembra 2000. godine, usvojen, te je rešenje od 21. septembra stavljeno van snage.

Postupak se u daljem toku vodio pod brojem P. 2846/00, a do donošenja rešenja kojim je odbačena tužba zakazano je devet ročišta (prvo – za 13. septembar 2001. godine, a poslednje za 18. novembra 2003. godine), od kojih je četiri održano. Dopisom od 26. avgusta 2004. godine Opštinski sud u Kragujevcu je naložio tužiocu da uredi tužbu, tako što će odrediti mere i granice parcele gde je izvršeno smetanje poseda, označi lokaciju grobnog mesta i način ometanja poseda, a kako bi se parcela dovela u pređašnje stanje. Istim dopisom tužilac je upozoren da ako ne postupi po nalogu suda, tužba će biti odbačena kao neuredna. Tužilac je 27. septembra 2004. godine dostavio podnesak kojim uređuje tužbu. Smatrajući da nije postupljeno po nalogu suda, Opštinski sud u Kragujevcu je 8. oktobra 2004. godine doneo rešenje kojim je odbacio tužbu kao neurednu. Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv ovog rešenja, Okružni sud u Kragujevcu je 22. aprila 2005. godine doneo rešenje, kojim je ukinuo označeno prvostepeno rešenje, a predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 1150/05, a Opštinski sud u Kragujevcu je nakon jednog neodržanog ročišta, na narednom, zakazanom za 22. septembar 2005. godine, doneo rešenje da se postupak u ovoj pravnoj stvari prekida usled smrti tuženog, s tim da će se taj postupak nastaviti kad naslednik ili pravni sledbenik tuženog preuzme postupak ili kad ga sud, na predlog protivnika pozove da to učini. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu, koja je, rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1750/05 od 6. novembra 2005. godine, odbijena kao neosnovana.

Predmetni parnični postupak je na poziv tužioca nastavljen 31. jula 2006. godine, pod poslovnim brojem P. 2983/06. U nastavku postupka Opštinski sud u Kragujevcu je zakazao još 16 ročišta, od kojih je osam održano. Od osam neodržanih ročišta, četiri nisu održana na zahtev tužioca, odnosno zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmetni postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu pod brojem P. 668 /10, koji je zakazao jedno ročište, za 13. maj 2010. godine, na kome je zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo rešenje P. 668/10, kojim je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je tužbeni zahtev, pre svega, neosnovan zbog nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, jer je sahranu organizovao sin prvobitno tuženog, a raka je kopana po naredbi i ovlašćenju svedoka Lj. i D. Takođe je navedeno da tužilac nije dokazao da je bio držalac spornog dela placa, kao ni datum saznanja za predmetno smetanje, s obzirom na to da je sahrana izvršena mesec i po dana pre podnošenja tužbe. U obrazloženju je navedeno i da je tužilac kao mesto na kome je izvršeno smetanje označio katastarsku parcelu broj 805/2, KO Rogojevac, ali da se ne radi o toj parceli, već o katastarskoj parceli broj 568/2, KO Rogojevac, tako da smetanje nije moglo da nastane na navedenom mestu, odnosno parceli. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu.

Rešavajući o žalbi tužioca, Viši sud u Kragujevcu je 14. marta 2011. godine doneo osporeno rešenje Gž. 1346/10, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca (greškom navedeno tuženog) i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu P. 668/10 od 13. maja 2010. godine. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je, između ostalog, da je izvedenim i u smislu člana 8. zakona o parničnom postupku, pravilno ocenjenim dokazima, prvostepeni sud sa sigurnošću utvrdio, sve činjenice značajne za odluku o tužbenom zahtevu, kako u pogledu poslednjeg stanja državine, tako i nastalog smetanja. Kako je pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno zaključio da nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 75. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, da se tužiocu pruži zaštita državine, iz razloga što tužilac nije dokazao da je imao nesmetanu državinu spornog dela parcele, kao i da je pravni prethodnik sada tuženog izvršio u izreci rešenja opisane radnje smetanja mirne državne tužioca na spornoj parceli, a shodno članu 73. istog zakona i člana 448. Zakona o parničnom postupku. U obrazloženju je navedeno i da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio činjenično stanje, da nije u dovoljnoj meri i sa dovoljno pažnje ocenio sve izvedene dokaze, pre svega iskaze saslušanih svedoka i nalaz veštaka geometra i da je po osnovu izvedenih dokaza izveo pogrešan zaključak, da tužilac nije bio u državini spornog dela parcele, namenjenog za porodičnu grobnicu i da pravni prethodnik tuženog nije izvršio opisani čin smetanja državine. Naime, kako se dalje u obrazloženju navodi, izvedene dokaze sud je pravilno ocenio, shodno slobodnom sudijskom uverenju u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku, primenom pravila o teretu dokazivanja iz čl. 220. i 223. istog zakona, a razloge prvostepenog suda za donošenje osporenog rešenja, u svemu prihvata i drugostepeni sud, a kako se nijednim žalbenim navodom ne dovodi u sumnju pravilnost pobijanog rešenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe, 3. decembra 1993. godine, Opštinskom sudu u Kruševcu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem rešenja Višeg suda u Kragujevcu od 14. marta 2011. godine, trajao 17 godina i tri meseca, s tim što je taj postupak bio u prekidu deset meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka povodom tužbe za smetanje poseda, koji je po svojoj prirodi hitan postupak, a u okviru kog je zakazano 43 ročišta, samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da prvostepeni sud u četiri perioda od ukupno više od četiri godine (od 26. februara 1996. do 6. oktobra 2007. godine, od 23. aprila 1998. do 1. septembra 1999. godine, s tim da je skoro četiri meseca bilo ratno stanje, od 23. novembra 2000. do 13. septembra 2001. godine i od 18. novembra 2003. do 26. avgusta 2004. godine) nije preduzeo ni jednu parničnu radnju, kao i da su prvostepene odluke dva puta ukidane. Naime, i pored toga što je prema ranijem Zakonu o parničnom postupku bilo moguće da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta, Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se organizacija sudskog sistema izvrši na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kojem sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine).

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, iako je imao interes da se predmetni postupak efikasno okonča, određen doprinos dužini trajanja predmetnog postupka i sam dao, s obzirom na to da više puta nije došao na zakazana ročišta, usled čega je jednom i doneto rešenje da se tužba smatra povučenom.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio složeniji, jer je trebalo utvrditi, a na osnovu izjava svedoka, kao i uviđajem na licu mesta i veštačenjem, da li je podnosilac bio u državini predmetne parcele i da li je smetanja bilo, kao i ko je eventualno smetanje izvršio.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, složenost ovog postupka, kao i opisani doprinos podnosioca ne mogu da budu opravdanje što je postupak za smetanje poseda trajao više od 16 godina, ne računajući period prekida postupka. S toga je Ustavni sud utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnog suda u označenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu vrednost predmeta spora, kao i doprinos podnosioca, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe, te je u tački 2. izreke odbio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete.

6. U pogledu navoda ustavna žalbe kojima se osporava rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1346/10, Ustavni sud je iz navoda ustavna žalbe utvrdio da podnosilac, zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom ističe da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa, kao i da Ustavni sud nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se osporene odluke zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, te da su redovni sudovi dali jasne i logične razloge kada su odbili tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da podnosilac, kao tužilac u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, pre svega, nije dokazao da je smetanje izvršio tuženi. Činjenica da je nedostatak pasivne legitimacije utvrđen tek nakon 17 godina od pokretanja postupka, sama po sebi ne umanjuje validnost kako utvrđenog činjeničnog stanja, tako ni pravnog zaključka parničnog suda. Takođe, Ustavni sud ukazuje i da okolnost da je tuženi samo opredelio pojedinačne iznose troškova postupka koje potražuje, na osnovu čega je doneta i odluka o ukupnim troškovima, ne ukazuje da je time materijalno pravo primenjeno na štetu podnosioca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava, potkrepljuju tvrdnje o povredi označenih prava. S toga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1346/10 od 14. marta 2011. godine.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za smetanje poseda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti