Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke Upravnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Upravnog suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Upravni sud nije obrazložio svoju odluku u delu zahteva za pristup informacijama od javnog značaja koji se odnosio na dokumenta označena kao državna tajna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1823/2010
23.05.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Jevtović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirjane Jevtović i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 5776/10 od 10. februara 2010. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 5776/10 od 10. februara 2010. godine i nalaže se da Upravni sud donese novu odluku po tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj zbog nepostupanja Vlade po njenom zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja od 31. jula 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Jevtović iz Beograda je 6. april a 2010. godine, preko punomoćnika Slobodana Kremenjaka, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 5776/10 od 10. februara 2010. godine , zbog povrede slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava Republike Srbije i prava na obaveštenost iz člana 51. Ustava .

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da se podnositeljka kao novinar obratila Vladi zahtevom za dostavljanje kopije Izveštaja o uređenju, organizovanju i funkcionisanju sistema obezbeđenja predsednika Vlade dr Zorana Đinđića, usvojenog u avgustu 2003. godine, sa svim prilozima koje je Komisija koristila u radu (78 izveštaja i dokumenata državnih organa) i spiskom svih osoba koje su pozvane na razgovor, sa zapisnicima sa tih razgovora (Komisija je obavila razgovor sa 32 lica), kao i kopija audio zapisa 40 sednica koje je Komisija održala u periodu od 2. juna do 13. avgusta 2003. godine; da je Generalni sekretarijat Vlade dopiso m 05 broj: Sl/2008 od 26. a vgusta 2008. godine obave stio podnositeljku da je predmetni izveštaj već bio dostupan javnosti, a da se ostala tražena dokumentacija čuva kao radni materijal s oznakom državne tajne, za čiju je procenu opravdanosti, načina i mere skidanja ovlašćena jedino Vlada; da je podnositeljka izjavila žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja ; da je Poverenik zaključkom broj 07-00-00759/2008-03 od 26. avgusta 2008. godine odbac io žalbu kao nedopuštenu i istovremeno Vladi uputio dopis u kome je ukazao na to da predmetnom zahtevu podnositeljke nije udovoljeno, te da dopis Vlade od 26. a vgusta 2008. godine ne može predstavljati obrazloženo rešenje o odbijanju zahteva, sa poukom o pravno m sredstvu koje se može izjaviti protiv takvog rešenja u smislu odredbe člana 16. stav 10. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, navodi: da Vlada nije donela rešenje ni u da ljem roku od 7 dana od obraćanja požurnicom u smislu člana 24. stav 1. u vezi sa stavom 2. Zakona o upravnim sporovima, zbog čega je podnela tužbu zbog ćutanja uprave; da je Upr avni sud odbio tužbu kao neosnovanu , nalazeći da je njenom zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja udovoljeno, budući da je predmetni izveštaj Komisije bio dostupan javnosti; da je Upravni sud pritom „ignorisao činjenicu“ da je zahtev za dostavljanje tog izveštaja predstavljao samo jedan deo njenog zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja.

Po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, u konkretnom slučaju je ispunjen samo jedan od dva kumulativno postavljena uslova za isključenje prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, i to onaj formalni – da se tražena dokumentacija čuva kao državna tajna, ali da se „niko nije bavio“ upoređivanjem značaj a slobode informacija, odnosno prava na pristup informacijama, sa jedne strane , i značaja interesa koji se štiti odlukom o poverljivosti, sa druge strane . Podnositeljka ustavne žalbe nalazi da „ima razlog da sumnja da je pre više godina stavljena oznaka državne tajne zadržala svoje opravdanje i danas, jer, nakon što je presuda u postupku za ubistvo pok. dr Zorana Đinđića postala pravnosnažna , ne vidi se kakve bi to teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom mogle nastupiti zbog odavanja sadržaja tražene dokumentacije“.

Podnositeljka stoga zaključuje da joj je, kao novinaru, narušeno ne samo pravo da, u skladu sa članom 46. Ustava Republike Srbije, traži, prima i širi obaveštenja i ideje, već je osujećena u ostvarivanju svoje dužnosti da istinito, potpuno i blagovremeno obaveštava javnost o pitanjima od javnog značaja, jer država ima obavezu da obezbedi pravni i društveni okvir koji omogućava da mediji i novinari tu svoju dužnost ispune.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu Up ravnog suda, a da Vladi „naredi“ da dostavi podnositeljki traženu dokumentaciju, odnosno da odluči o zahtevu podnositeljke za slobodan pristup informacijama od javnog značaja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Mirjana Jevtović iz Beograda (ovde ponositeljka ustavne žalbe) podnela je 31. jula 2008. godine zahtev Generalnom sekretarijat u Vlade, na osnovu člana 15. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od značaja, tražeći da joj se dostavi Izveštaj o uređenju, organizovanju i funkcionisanju sistema obezbeđenja predsednika Vlade d r Zorana Đinđića, usvojenog u avgustu 2003. godine, sa svim prilozima koje je Komisija koristila u radu (78 izveštaja i dokumenata državnih organa), kao i spisak svih osoba koje su pozvane na razgovor, sa zapisnicima sa tih razgovora (Komisija je obavila razgovor sa 32 lica). Zahtevom su, takođe, tražene kopije audio zapisa 40 sednica koje je Komisija održala u periodu od 2. juna do 13. avgusta 2003. godine.

Generalni sekretarijat Vlade je dopisom o 5 broj: Sl/2008 od 26. a vgusta 2008. godine, obave stio podnositeljku da je Komisija za ispitivanje sistema obezbeđenja predsednika Vlade dr Zorana Đinđića (dalje u tekstu: Komisija) sačinila izveštaj, koji je bio dostupan javnosti, dok se ostala tražena dokumentacija čuva kao radni materijal s oznakom državne tajne. Kako je Komisiju obrazovala Vlada, to je za procenu opravdanosti, načina i mere skidanja ove oznake jedino ovlašćena Vlada.

Podnositeljka ustavne žalbe se 27. oktobra 2008. godine obratila Vladi urgencijom, u kojoj je navela da njenom zahtevu nije udovoljeno, niti dopis Vlade od 26. avgusta 2008. godine može predstavljati obrazloženo rešenje o odbijanju zahteva sa poukom o pravnom sredstvu, zbog čega se urgira da Vlada u narednom roku od sedam dana odluči o predmetnom zahtevu u skladu sa zakonom.

Podnositeljka ustavne žalbe je 8. novembra 2008. godine podnela Vrhovnom sudu Srbije tužbu, s aglasno odredbi člana 24. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, zbog nepostupanja Vlade po njenom zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i nedonošenja rešenja u smislu člana 16. Zakona o slobodnom pristup u i nformacijama od javnog značaja. Zahtevala je da sud uvaži tužbu i obaveže Vladu da dostavi podnositeljki traženu dokumentaciju, odnosno da obaveže Vladu da odluči o njenom zahtevu.

Upravni sud je, na sednici održanoj 10. februara 2010. godine, doneo presudu U. 5776/10, kojom se tužba odbija kao neosnovana. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude konstatovao da je tužba podneta z bog nepostupanja Vlade po zahtevu podnositeljke za slobodan pristup i nformacijama i da je Generalni sekretarijat Vlade u odgovoru na tužbu istu osporio, navodeći da je nakon donošenja zaključka od strane Poverenika za informacije od javnog značaja, podnositeljki dostavljen kompletan tekst Izveštaja o uređenju, organizovanju i funkcionisanju sistema obezbeđenja predsednika Vlade dr Zorana Đinđića, iako su prethodno svi mediji dobili ovaj izveštaj na konferenciji za novinare predsednika Komisije, zbog čega se tražena informacija može okarakterisati kao opštepoznata informacija. Upravni sud je dalje naveo da je preuzeo nerešene predmete Vrhovnog suda Srbije i okružnih sudova od 1. januara 2010. godine, na osnovu čl ana 77. st av 1. Zakona o upravnim sporovima („ Službeni glasnik PC “, br oj 111/09) i člana 29. stav 1. i čl ana 90. stav 1. Zakona o uređenju sudova. Upravni sud je, nakon ocene navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta ove upravne stvari, našao da je tužba neosnovana. Upravni sud je, takođe, naveo: da prema odredbi člana 24. st. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima , stranka može pokrenuti upravni spor kao da je žalba odbijena ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom utvrđenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju; da na način iz stava 1. ovog člana može postupiti stranka i kad po njenom zahtevu nije doneo rešenje prvostepeni organ protiv čijeg akta nije dozvoljena žalba; da ne stoje navedene tvrdnje iz podnete tužbe i da je Generalni sekretarijat Vlade postupio po zahtevu podnositeljke, tako što je dopisom 05 broj Sl/2008 od 26. avgusta 2008. godine obavestio podnositeljku da je Komisija sačinila izveštaj koji je bio dostupan javnosti, dok se ostala dokumentacija čuva kao radni materijal sa oznakom državne tajne; da je odredbama član a 10. st. 1. i 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja propisano da organ vlasti ne mora tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja, ako se radi o informaciji koja je već objavljena i dostupna u zemlji ili na internetu, u kom slučaju će organ vlasti u odgovoru na zahtev označiti nosača informacija, gde je i kada sadržana informacija objavljena, osim ako je to opštepoznato. Upravni sud je, polazeći od navedenog , primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) , koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 77. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („ Službeni glasnik PC“, br oj 111/09), odlučio kao u dispozitivu presude.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, te da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, pod uslovom da je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46. ); da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i da su sredstva javnog obaveštavanja dužna da to pravo poštuju, kao i da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom (član 51.) .

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja („Sl užbeni glasnik RS“, br. 120/04 i 54/07), u tekstu koji je važio na dan podnošenja predmetnog zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, kojim a je bilo propisano:

- da je informacija od javnog značaja, u smislu ovog zakona, informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna ( član 2. stav 1.);

- da se smatra da opravdani interes javnosti da zna, iz člana 2. ovog zakona, postoji uvek kada se radi o informacijama kojima raspolaže organ vlasti koje se odnose na ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine, a ako se radi o drugim informacijama kojima raspolaže organ vlasti, smatra se da opravdani interes javnosti da zna, iz člana 2. ovog zakona postoji, osim a ko organ vlasti dokaže suprotno (član 4);

- da se prava iz ovog zakona mogu izuzetno podvrći ograničenjima propisanim ovim zakonom ako je to neophodno u demokratskom društvu radi zaštite od ozbiljne povrede pretežnijeg interesa zasnovanog na ustavu ili zakonu (član 8.);

- da organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja, ako bi time –

1) ugrozio život, zdravlje, sigurnost ili koje drugo važno dobro nekog lica,

2) ugrozio, omeo ili otežao sprečavanje ili otkrivanje krivičnog dela, optuženje za krivično delo, vođenje pretkrivičnog postupka, vođenje sudskog postupka, izvršenje presude ili sprovođenje kazne, ili koji drugi pravno uređeni postupak, ili fer postupanje i pravično suđenje,

3) ozbiljno ugrozio odbranu zemlje, nacionalnu ili javnu bezbednost, ili međunarodne odnose,

4) bitno umanjio sposobnost države da upravlja ekonomskim procesima u zemlji, ili bitno otežao ostvarenje opravdanih ekonomskih interesa,

5) učinio dostupnim informaciju ili dokument za koji je propisima ili službenim aktom zasnovanim na zakonu određeno da se čuva kao državna, službena, poslovna ili druga tajna, odnosno koji je dostupan samo određenom krugu lica, a zbog čijeg bi odavanja mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom koji pretežu nad interesom za pristup informaciji (član 9.);

- da organ vlasti ne mora tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja, ako se radi o informaciji koja je već objavljena i dostupna u zemlji ili na internetu, u kom slučaju će organ vlasti u odgovoru na zahtev označiti nosač informacije (broj službenog glasila, naziv publikacije i sl.), gde je i kada tražena informacija objavlje na, osim ako je to opštepoznato (član 10.).

- da je o rgan vlasti dužan da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema zahteva, tražioca obavesti o posedovanju informacije, stavi mu na uvid dokument koji sadrži traženu informaciju, odnosno izda mu ili uputi kopiju tog dokumenta ( član 16. stav 1.); da ako organ vlasti odbije da u celini ili delimično obavesti tražioca o posedovanju informacije, da mu stavi na uvid dokument koji sadrži traženu informaciju, da mu izda, odnosno uputi kopiju tog dokumenta, dužan je da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od prijema zahteva, donese rešenje o odbijanju zahteva i da to rešenje pismeno obrazloži, kao i da u rešenju uputi tražioca na pravna sredstva koja može izjaviti protiv takvog rešenja (član 16. stav 10.);

- da se na postupak pred organom vlasti primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, a koje se odnose na rešavanje prvostepenog organa, osim ako je ovim zakonom drugačije određeno (član 21.) ;

- da tražilac može izjaviti žalbu Povereniku u roku od 15 dana od dostavljanja rešenja organa vlasti, ako organ vlasti, suprotno članu 16. st. 1. i 3. ovog zakona, odbije da obavesti tražioca o tome da li poseduje određenu informaciju od javnog značaja ili mu je ona inače dostupna, da mu stavi na uvid dokument koji sadrži traženu informaciju, da mu izda, odnosno uputi kopiju dokumenta, ili ak o to ne učini u propisanom roku (član 22. stav 1. tačka 1)); da se protiv rešenja Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade Republike Srbije, Vrhovnog suda Srbije, Ustavnog suda i Republičkog javnog tužioca ne može izjaviti žalba (član 22. stav 2.); da se p rotiv rešenja iz stava 2. ovog člana može pokrenuti upravni spor, u skladu sa zakonom, o čemu sud po službenoj dužnosti obaveštava Poverenika (član 22. stav 3.).

Odredbama člana 24. Zakona o upravnim sporovima («Službeni list SRJ», broj 46/96), koji je važio u vreme podnošenja predmetne tužbe, bilo je predviđeno: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.), da na način iz stava 1. ovog člana može postupiti stranka i kad po njenom zahtevu nije doneo rešenje prvostepeni organ protiv čijeg akta nije dozvoljena žalba (stav 2.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je Upravni sud «ignorisao činjenicu» da je zahtev za dostavljanje Izveštaja o uređenju, organizovanju i funkcionisanju sistema obezbeđenja predsednika Vlade dr Zorana Đinđića predstavljao samo jedan deo njenog zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja koji je uputila Vladi 31. jula 2008. godine . Polazeći od ovih navoda, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka ustavne žalbe ukazuje na to da se donosilac osporenog akta nije izjasnio o osnovanosti njene tužbe u pogledu preostalog dela zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje garantovanog odredbom člana 32. stav 2. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni.

Ispitujući da li je osporeni akt obrazložen na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim , Ustavni sud je najpre konstatovao da je Vlada, postupajući po predmetnom zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, aktom od 26. avgusta 2008. godine obavestila podnositeljku da je izveštaj Komisije bio dostupan javnosti, a da preostala tražena dokumentacija predstavlja državnu tajnu. Ustavni sud je , takođe, konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula upravni spor zbog nedonošenja rešenja Vlade u smislu odredbe člana 16. stav 10. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i da takvo rešnje Vlada nije donela ni u toku predmetnog upravnog spora .

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 16. stav 10. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja propisana obaveza organa vlasti da u slučaju odbijanja da u celini ili delimično stavi na uvid ili izda kopiju dokumenta koji sadrži traženu informaciju, najkasnije u roku od 15 dana od prijema zahteva, donese rešenje o odbijanju zahteva i da to rešenje pismeno obrazloži, kao i da u rešenju uputi tražioca na pravna sredstva koja može izjaviti protiv takvog rešenja. Ustavni sud ocenjuje da iz dopisa Generalnog sekretarijat a Vlade 05 broj: Sl/2008 od 26. a vgusta 2008. godine nesumnjivo proizlazi da nije udovoljeno zahtevu podnositeljke ustavne žalbe u delu koji se odnosi na dostavljanje priloga koje je Komisija koristila u radu, spiska svih osoba koje su pozvane na razgovor, sa zapisnicima sa tih razgovora, kao i kopija audio zapisa 40 sednica koje je Komisija održala u periodu od 2. juna do 13. avgusta 2003. godine. Polaz eći od izloženog, a imajući u vidu da Vlada ni naknadno ni je donela rešenje o odbijanju zahteva u tom delu, Ustavni sud nalazi da je donosilac osporenog akta bio dužan da navede razloge za ocenu da je aktom Vlade od 26. a vgusta 2008. godine udovoljeno i zahtevu podnositeljke za dostavljanje preostalih traženih dokumenata, odnosno njihovih kopija.

S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je pravo na pristup informacijama prvi put kao takvo priznato od strane Evropskog suda za ljudska prava u 2009. godini, i to u dva slučaja. U slučaju „Mađarska Unija za građanske slobode“ protiv Mađarske ( broj 37374/05, presuda od 14. aprila 2009. godine), Mađarska je prekršila pravo na slobodan pristup informacijama, jer nije omogućila uvid u dokumente koji su se ticali inicijative ocene ustavnosti nekih zakonskih odredaba, dok se u slučaju Kenedi protiv Mađarske (broj 31475/05, presuda od 26. maja 2009. godine) mađarske vlasti nisu povinovale odlukama suda da dozvole pristup dokumentima za potrebe istorijskog istraživanja čija je tajnost bila ukinuta. Od suštinskog značaja je da je u oba slučaja utvrđena povreda prava na pristup informacijama, kao posebnog prava u okviru člana 10. Evropske konvencije, kojim se garantuje sloboda izražavanja. Ranije, ovo pravo nije razmatrano samostalno, već samo ukoliko je bilo preduslov za ostvarivanje nekog drugog prava zaštićenog Konvencijom, kao na primer prava na privatnost.

U navedenom predmetu „Mađarska Unija za građanske slobode“ protiv Mađarske ( broj 37374/05, presuda od 14. aprila 2009. godine) Evropski sud za ljudska prava je zaključio:

- da javnost ima pravo da dobije informacije od opšteg interesa i da sumarni zahtev za ispitivanje ustavnosti, posebno kada ga podnese poslanik u Parlamentu, nesumnjivo predstavlja stvar od javnog interesa;

- da su vlasti , stvarajući administrativne prepreke i uskraćujući pristup sadržaju zahteva za ispitivanje ustavnosti, podnosiocu predstavke – čija se aktivnost sastoj i u prikupljanju informacija u stvarima od javnog značaja, ometale pripremne faze tog procesa;

- da je monopol Ustavnog suda Mađarske na informacijama u ovom slučaju predstavljao vrstu cenzure i da pravo na slobodu primanja informacija predviđeno članom 10. Evropske konvencije zabranjuje Vladama da ograničavaju primanje informacija koje su treća lica nameravala ili mogla nameravati da šire;

- da se slučaj podnosioca predstavke tiče pre vršenja njegove funkcije društvenog čuvara, nego uskraćivanja opšteg prava na pristup zvaničnim dokumentima, jer je informacija koju je tražio podnosilac predstavke bila spremna i dostupna i nije zahtevala prikupljanje bilo kakvih podataka od strane Vlade, a u takvim uslovima, države imaju obavezu da ne ometaju protok informacija;

- da bi za slobodu izražavanja u sferi politike bilo pogubno kada bi javne ličnosti mogle da cenzurišu medije i javne rasprav e u ime svojih prava , pozivajući se na to da se njihovo mišljenje o javnim stvarima tiče njih samih i stoga predstavlja lični podat ak koji se ne mo že o bjaviti bez njihove saglasn osti.

- da prepreke postavljene da bi se ometalo dobijanje informacija od javnog interesa mogu obeshrabriti one koji rade u medijima ili srodnim oblastima u vršenju njihove vitalne funkcije „čuvara javnosti“ i tako uticati na njihovu mogućnost da obezbede tačne i pouzdane informacije.

U navedenom predmetu Kenedi protiv Mađarske Evropski sud za ljudska prava je ocenio da su uporni pokušaji vlasti da izbegnu postupanje u skladu sa sudskom odlukom, kojom im je naloženo da omoguće neograničen pristup dokumentima bivše Službe bezbednosti te države, doveli do povrede prava iz člana 10. Konvencije. Zahtev podnosioca ove predstavke bio je odbijen uz obrazloženje da su predmetni dokumenti klasifikovani kao državna tajna, iako je podnosilac pribavio odluku regionalnog suda kojom mu se omogućava neograničen pristup, nakon što je uspešno dokazao da su mu dokumenti neophodni za istorijsko istraživanje na kome je radio.

Imajući u vidu sve izloženo, kao i odredbu člana 8. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, prema kojoj se prava iz ovog zakona mogu izuzetno podvrći ograničenjima propisanim ovim zakonom ako je to neophodno u demokratskom društvu radi zaštite od ozbiljne povrede pretežnijeg interesa zasnovanog na ustavu ili zakonu, Ustavni sud ocenjuje da „neophodnost u demokratskom društvu“ predstavlja faktičko pitanje koje se mora ceniti u svakom konkretnom slučaju. Iz toga sledi da činjenica da je neki dokument formalno-pravno klasifikovan kao strogo poverljiv dokument, nije dovoljna da se odbije pristup javnosti, već je potrebno da se iza klasifikacije krije interes koji treba štititi, a koji je u konkretnom slučaju pretežan u odnosu na pravo javnosti da zna.

S obzirom na to da Vlada u svom aktu upućenom podnositeljki ustavne žalbe 26. avgusta 2008. godine nije utvrdila koji legitimni interes – kao pretežan u odnosu na prav o javnosti da zna, omogućava da se to pravo u konkretnom slučaju uskrati , niti je Upravni sud odmeravao značaj tog interesa u odnosu na navedeno pravo ustanovljeno članom 2. navedenog Zakona, Ustavni sud nalazi da obrazloženje osporene presude ne ispunjava zahteve pravičnosti.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom Upravnog suda U. 5776/10 od 10. februara 2010. godine povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presud u Upravnog suda U. 5776/10 od 10. februara 2010. godine i naložio da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnositeljke izjavljenoj zbog nepostupanja Vlade po njenom zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja od 31. jula 2007. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi povredu slobode mišljenja i izražavanja i prava na obaveštenost iz čl. 46. i 51. Ustava, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnositeljke us tavne žalbe biti ponovo odlučivano. Stoga je u tom delu ustavna žalba odbačena, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 82. stav 2. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/07, 27/08 i 76/11), zaključio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke Upravnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti