Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji traje preko 20 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za podelu bračne tekovine koji je trajao preko 20 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra zbog izuzetno neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 18/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz B. je 21. aprila 2011. godine, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 18/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 4485/90).

Podnositeljka ustavne žalbe je istakla da predmetni parnični postupak traje preko 20 godina i da za takvo neefikasno postupanje sudova nema opravdanja, te da je isključiva krivica za ovako dugo trajanje postupka na postupajućem prvostepenom sudu. U prilog ove svoje tvrdnje podnositeljka je istakla da: da su ročišta neredovno zakazivana, a još neredovnije održavana; da je prvo saslušanje stranaka bilo nakon šest godina od podnošenja tužbe; da je sud izvodio potpuno nepotrebne dokaze koji nisu u vezi sa tužbenim zahtevom; da je prva delimična presuda doneta posle punih 18 godina; da sud nije poštovao načelo efikasnosti postupanja; da je prvostepeni sud posle čak 18 godina odbacio tužbu kao neurednu, ali da je to rešenje ukinuto odlukom drugostepenog suda; da je ona više puta urgirala kod nadležnih za ubrzanje postupka; da ničim nije doprinela ovako dugom trajanju postupka; da je predmet spora od velikog značaja za nju.

Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naknadu nematerijalne štete je tražila.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P. 18/10 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova), te je, iz navoda podnositeljke iznetih u ustavnoj žalbi, dokaza priloženih uz ustavnu žalbu kao i iz odgovora v.f. predsednika Osnovnog suda u Kragujevcu Su. 43-18/14 od 3. marta 2013. godine i uvida u spise predmeta , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja M. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 6. decembra 1990. godine podnela Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tuženog S.T, radi podele bračne tekovine i utvrđenja prava svojine na određenim nepokretnostima. Predmet je zaveden pod brojem P. 4485/90.

Posle održanog jednog ročišta, na ročištu od 4. juna 1991. godine konstatovano je da je tuženi preminuo, te je postupak prekinut. Tužilja je 5. novembra 1991. godine podnela predlog za nastavak postupka, i kao tužene označila J.N.T, i troje maloletne dece – naslednika tuženog.

Opštinski sud u Kragujevcu je 8. maja 2008. godine doneo rešenje P. 4485/90 kojim je tužba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, odbačena kao neuredna. Okružni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 1333/08 od 1. jula 2008. godine ukinuo ožalbeno rešenje prvostepenog suda kojim je odbačena tužba tužilje, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Opštinski sud u Kragujevcu je dana 31. jula 2009. godine doneo delimičnu presudu kojom je utvrđeno da tužilja M. M. ima pravo svojine po osnovu sticanja zajedničke imovine u braku sa pok. S.T, sa udelom 28,6/100 na određenoj nepokretnosti (stav prvi izreke), odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu preko dosuđenog u tački 1. izreke (stav drugi izreke). Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 79/10 od 13. januara 2010. godine delimično je uvažena žalba tužilje i preinačen je stav drugi izreke prvostepene delimične presude tako što su obavezani tuženi da tužilji u roku od 15 dana predaju pripadajući deo prava svojine i korišćenja nepokretnosti označenih u stavu prvom izreke prvostepene presude.

Po formiranju nove mreže sudova predmet je zaveden kod Osnovnog suda u Kragujevcu pod brojem P. 18/10.

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 18/10 od 29. decembra 2010. godine odlučeno je o ostatku tužbenog zahteva tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i to tako što je odbijen njen tužbeni zahtev kojim je tražila da sud obaveže tužene da joj solidarno naknade štetu na ime neosnovanog obogaćenja, a po osnovu korišćenja predmetne nepokretnosti. Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 958/11 od 28. aprila 2011. godine vraćeni su nerazmotreni spisi predmeta prvostepenom sudu i naloženo mu je da donese dopunsko rešenje o troškovima postupka. Osnovni sud u Kragujevcu je dana 18. maja 2011. godine doneo dopunsko rešenje kojim je rešio o troškovima stranaka u postupku. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1693/11 od 12. jula 2011. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P. 18/10 od 29. decembra 2010. godine. Ova presuda dostavljena je punomoćniku tužilje 22. jula 2011. godine.

Predmet je arhiviran 21. maja 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnositeljka poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničn om postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj spor, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 6. decembra 1990. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kragujevcu, a da je okončan 12. jula 2011. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1693/11.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

S obzirom na to da je odluka Apelacionog suda u Kragujevcu punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe dostavljena 22. jula 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala 20 godina i devet meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnositeljku, dvadestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Imajući pri tome u vidu, da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela prekomernoj dužini trajanja parnice (s obzirom na to da su samo dva ročišta otkazana zbog nepristupanja tužilačke strane) , Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih u konkretnom slučaju nesporno bilo (obiman dokazni postupak koji se odnosi na utvrđivanje doprinosa parničnih stranaka u sticanju imovine koja predstavlja bračnu tekovinu) ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje više od 20 godina , te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, i to konkretno prvostepenog suda, s obzirom na to da se postupak od 20 godina i devet meseci, koliko je ukupno trajao, najmanje 19 godina i šest meseci vodio pred prvostepenim sudom. Ustavni sud je ovakvu svoju ocenu, pored činjenice flagrantnog dugog trajanja postupka koji nikako ne može ispuniti standarde suđenja u razumnom roku, zasnovao i na činjenici da je prvostepeni sud, između ostalog, propustio da u prvostepenoj presudi reši o troškovima postupka, pa je drugostepeni sud morao da mu vrati spise predmeta na dopunu postupka, što je pored nepoštovanja načela efikasnosti i ekonomičnosti u vođenju parničnog postupka, svakako doprinelo dužini trajanja postupka, kao i okolnosti da je posle punih 18 godina trajanja postupka tužba tužilje odbačena rešenjem prvostepenog suda, koje je kasnije ukinuto odlukom drugostepenog suda, čime je, takođe, produženo trajanje postupka. Ovako neefikasno postupanje prvostepenog suda ne može biti opravdano ni činjenicom da je postupak zbog smrti tuženog u periodu od šest meseci (jun 1991. godine – novembar 1991. godine) bio u prekidu. Takođe, nesporan je značaj prava koje je bilo predmet ovog parničnog postupka za tužilju, s obzirom na to da se radilo o podeli bračne tekovine i utvrđenju prava vlasništva na nepokretnosti stečenoj u toku trajanja bračne zajednice.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2 . izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanj e te štete u konkretnom slučaju. Sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la, prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji traje preko 20 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti