Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora policijskom službeniku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora, utvrdivši da su sudovi dali relevantne i dovoljne razloge. Postojanje uznemirenja javnosti, zbog prirode krivičnog dela koje je izvršio policijski službenik, opravdava meru pritvora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miljana Radenkovića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miljana Radenkovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Kv . 13/14 od 27. januara 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Kž2. 188 /14 od 11. februara 2014. godine , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miljan Radenković iz Novog Pazara je, 27. februara 2014. godine, preko punomoćnika Miroslava Graovca, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 13/14 od 27. januara 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Kž2. 188/14 od 11. februara 2014. godine, kao i protiv rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 328/13 od 14. avgusta 2013. godine, rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 1895/13 od 29. avgusta 2013. godine, te rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 232/13 od 22. maja 2013. godine, Kv. 251/13 od 14. juna 2013. godine, Kv. 348/13 od 3. septembra 2013. godine i Kv. 374/13 od 2. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava iz čl. 27 , 31. i 32. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava iz člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporenim rešenjima prema nj emu produžen pritvor na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku .

Povredu označenih prava podnosilac zasniv a na sledećim tvrdnjama: da ne stoje razlozi propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP za produženje pritvora, jer niti su navedeni razlozi iz kojih proizlazi osnovana sumnja da je podnosilac izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, niti postoje takve teške okolnosti krivičnog dela usled kojih bi bilo opravdano produženje pritvora, odnosno koje bi izazivale trajno uznemirenje javnosti, kao elemenata za produženje pritvora; da se, umesto konkretnih razloga i ocene osnovanosti produženja mere pritvora, podnosiocu pritvor produžava po automatizmu i bez adekvatnog obrazloženja; da za odluku o produženju pritvora nisu dati jasni, dovoljni i individualizovani razlozi, već je odluka doneta na osnovu netačnih činjeničnih i pravnih konstrukcija i pretpostavki, iz kojih je pogrešno ocenjeno da postoje opšti i dodatni uslovi za produženje pritvora; da su osporena rešenja arbitrerna i proizvoljna, jer su posledica pogrešne i proizvoljne primene materijalnog i procesnog prava; da je u donošenju rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 328/13 od 14. avgusta 2013. godine, potvrđenog rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 1895/13 od 29. avgusta 2013. godine, učestvovao sudija S.K. koji je morao biti izuzet, jer je u predmetnoj krivičnopravnoj stvari prethodno postupao kao istražni sudija i predlagao vanraspravnom veću produženje pritvora podnosiocu; da je postupajući predsednik veća u ovom predmetu, sudija V.V.S, koja je bila član vanraspravnog veća prilikom donošenja rešenja o produženju pritvora podnosiocu i to: Kv. 232/13 od 22. maja 2013. godine, Kv. 251/13 od 14. juna 2013. godine, Kv. 328/13 od 14. avgusta 2013. godine, Kv. 348/13 od 3. septembra 2013. godine, Kv. 374/13 od 2. oktobra 2013. godine i Kv. 13/14 od 27. januara 2014. godine, morala biti izuzeta od njihovog donošenja, usled pristrasnosti i prethodno stvorenog ubeđenja o neophodnosti pritvaranja okrivljenog; da osporenim drugostepenim rešenjem nije odgovoreno na navode iz žalbe koju je podnosilac izjavio protiv prvostepenog rešenja o produženju pritvora, već su razlozi žalbe ignorisani, zbog čega je sud propustio da oceni pravilnost prvostepenog rešenja; da su navodi iz osporenog drugostepenog rešenja stereotipni, nejasni i paušalni.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporena rešenja.

Kako podnosilac u ustavnoj žalbi nije precizirao koja prava iz čl. 27, 31. i 32. Ustava smatra povređenim ili uskraćenim, Ustavni sud je, imajući u vidu navode ustavne žalbe, zaključio da podnosilac ističe povredu prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 31. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da su odredbama člana 27. Ustava zaštićena ljudska prava iz člana 5. Konvencije, Ustavni sud je ocenu vršio u odnosu na odredbe Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporena rešenja i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Optužnicom Višeg javnog tužioca u Novom Pazaru Kt. 39/13 od 13. septembra 2013. godine podnosiocu je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela primanje mita u produženom trajanju iz člana 367. stav 3. u vezi sa članom 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika.

Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Novom Pazaru Ki. 29/13 od 17. maja 2013. godine, koje je preinačeno rešenjem veća istog suda Kv. 232/13 od 22. maja 2013. godine u pogledu osnova za određivanje pritvora, podnosiocu je određen pritvor na osnovu odredbi člana 142. stav 1. tač. 2), 3) i 5) ZKP, koji mu se računa od 15. maja 2013. godine, kada je lišen slobode.

Podnosiocu je, pre donošenja osporenih rešenja, poslednji put pritvor produžen rešenjem veća Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 423/13 od 29. novembra 2013. godine, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 13/14 od 27. januara 2014. godine podnosiocu je pritvor produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, najviše za 60 dana, s tim da može trajati najkasnije do 28. marta 2014. godine. Ispitujući po službenoj dužnosti dalje postojanje razloga za pritvor prema okrivljenom, sud je u obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog, naveo: da je optuženi osnovano sumnjiv da je izvršio produženo krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koje krivično delo je propisana kazna zatvora preko deset godina; da je način izvršenja krivičnog dela doveo do uznemirenja javnosti koje bi moglo ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, jer je okrivljeni osnovano sumnjiv da je kao policijski službenik Policijske uprave Novi Pazar, odnosno kao policajac čija je dužnost bila da otkriva učinioce krivičnih dela, od učinilaca u dužem vremenskom periodu na ime poklona primio više hiljada evra; da bi puštanjem optuženog na slobodu moglo doći do objektivnog uznemirenja javnosti; da je radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka neophodno njegovo dalje zadržavanje u pritvoru; da je uznemirenje javnosti postojalo u trenutku preduzimanja inkriminisane radnje, ali da traje i dalje, s obzirom na opisani način izvršenja krivičnog dela. Sud je zaključio da ovakvo uznemirenje javnosti u odnosu na celokupan događaj može biti od uticaja na tok postupka, zbog čega je smatrao da je nužna mera pritvora prema optuženom. Zbog navedenog načina izvršenja krivičnog dela i težine posledice, sud je uverenja da je nužno i opravdano dalje zadržavanje optuženog u pritvoru, jer se nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka ne može ostvariti drugom merom, a okolnosti zbog kojih je pritvor određen i produžavan nisu se promenile niti su izgubile na značaju.

Odlučujući o žalbama branilaca okrivljenog, Apelacioni sud u Kragujevcu je 11. februara 2014. godine doneo osporeno rešenje Kž.2. 188/14, kojim je žalbe odbio kao neosnovane.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno:

„Po nalaženju Apelacionog suda, pravilno je prvostepeni sud zaključio da i dalje stoje razlozi za produženje pritvora prema okrivljenom Miljanu Radenkoviću, po zakonskom osnovu iz člana 211 . st av 1. tač ka 4) ZKP. Naime, pravilno je prvostepeni sud utvrdio da iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni opravdano sumnjiv (u prvostepenom rešenju se pogrešno navodi osnovano sumnjiv) da je izvršio produženo krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 3. u vezi st ava 1. KZ u vezi člana 61. KZ, za koje je propisana kazna zatvora preko 10 (deset) godina, kao i da je način izvršenja predmetnog krivičnog dela doveo do uznemirenja javnosti, koje bi ugrozilo nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Naime, polazeći od činjeničnog opisa predmetnog krivičnog dela, pravilno je prvostepeni sud utvrdio da je okrivljeni opravdano sumnjiv da je u dužem vremenskom periodu, u kojem je obavljao poslove policijskog službenika, na ime poklona primio više hiljada eura, pa je pravilno zaključio da, s obzirom da je dužnost okrivljenog u navedenom periodu bila da otkriva učinioce krivičnih dela, način izvršenja krivičnog dela i dalje izaziva uznemirenje javnosti što bi uticalo na nesmetano vođenje krivičnog postupka, o čemu prvostepeni sud daje jasne i dovoljne razloge, koje kao pravilne prihvata i Apelacioni sud i na iste upućuje, pa su suprotni navodi u žalbama, odnosno da prvostepeni sud ne daje jasne razloge zašto nalazi da i dalje postoji uznemirenje javnosgi ocenjeni kao neosnovani.

Takođe, kada se ima u vidu da je odredbom člana 216. st av 3. ZKP propisano da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice, dakle i bez predloga i izjašnjenja stranaka, te da se odredbe člana 212. ZKP , koje nalažu obaveštavanje branilaca o sednici na kojoj se odlučuje o pritvoru odnose samo na sednicu na kojoj se odlučuje o određivanju pritvora, ali ne i o produženju istog, Apelacioni sud navode u žalbama kojima se ukazuje da prvostepeni sud prilikom odlučivanja o pritvoru nije zatražio izjašnjenje tužioca, te da o sednici veća nije obavestio branioce, ocenjuje kao neosnovane.

Zajedničkom žalbom branilaca okrivljenog se citiraju odredbe čl. 210. i 211. ZKP, pri č emu žalba sadrži i iscrpno sopstveno tumačenje, odnosno kritiku istih, uz ukazivanje da navedene odredbe ne sadrže označavanje svrhe pritvora, pa se izvodi zaključak da, shodno odredbi člana 210. ZKP, ako nema označenja „svrhe" nema ni pritvora. Međutim, nasuprot navodima žalbe, Apelacioni sud nalazi da, iako odredba člana 210. ZKP ne sadrži izričito svrhu pritvora, ista se posmatra, u smislu glave VIII ZKP, kojom su propisane mere za obezbeđenja prisustva okrivljenih i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, odakle proizlazi da je svrha svih mera za obezbeđenje prisustva okrivljenih upravo nesmetano vođenje krivičnog postupka, pa su suprotni navodi u žalbi ocenjeni kao bez značaja za drugačiju odluku suda.

Pored napred navedenog, Apelacioni sud ocenjuje kao neosnovane i navode u žalbama kojima branioci analiziraju tok prvostepenog postupka i daju ocenu izvedenih dokaza, uz navođenje ličnih i porodičnih prilika, s obzirom da će napred navedeno biti predmet ocene prvostepenog suda u daljem toku postupka, odnosno prilikom presuđenja.

Žalbom branioca okrivljenog, advokata Dragana Novovića, se ukazuje da je u obrazloženju prvostepenog rešenja navedeno da je postupak prema okrivljenom pokrenut „optužnicom VJT Kt. 39/13 od 13. septembra 2013. godine", ali da takva optužnica ne postoji. Međutim, po nalaženju Apelacionog suda, u konkretnom slučaju, očigledno je da se radi o greški u pisanju, koja je bez uticaja na pravilnost prvostepenog rešenja, pa Apelacioni s ud i napred navedene žalbene navode ocenjuje kao neosnovane.

Takođe, kao neosnovani su ocenjeni navodi u žalbama da prvostepeni sud, u konkretnom slučaju, ne postupa u smislu odredbe člana 210. stav 2. ZKP, odnosno da ne postupa sa naročitom hitnošću, jer iz spisa predmeta proizlazi da postupak pred prvostepenim sudom traje, da je dana 22. januara 2014. godine održan glavni pretres, da je sledeći zakazan za 18. februar i 19. februar 2014. godine na kome će nastaviti dokazni p ostupak“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da , pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (član 31. st av 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

Odredbama člana 367. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 i 121/12) propisano je krivično delo primanje mita, pa je u stavu 1. predviđeno da će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina službeno lice koje neposredno ili posredno zahteva ili primi poklon ili drugu korist ili koje primi obećanje poklona ili druge koristi za sebe ili drugog da u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjem izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti, dok je stavom 3. ovog člana propisano da će se zatvorom od tri do petnaest godina kazniti službeno lice koje izvrši delo iz st. 1. ili 2. ovog člana u vezi sa otkrivanjem krivičnog dela, pokretanjem ili vođenjem krivičnog postupka, izricanjem ili izvršenjem krivične sankcije.

5. Ustavni sud konstatuje da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 27. stav 1, člana 31. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporena rešenja, zasniva na tvrdnjama da nije bilo osnova da mu se pritvor produži na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, jer ne postoje razlozi koji bi opravdali ovu meru, odnosno jer su osporena rešenja neobrazložena, mera pritvora nije svedena na najkraće neophodno vreme a vanraspravno veće u obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja nije dalo odgovore na sva pitanja koja su branioci okrivljenog postavili u žalbama izjavljenim protiv prvostepenog rešenja o produženju pritvora.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo odlukom suda ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) do 4) člana 211. stav 1. ZKP.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Upravo na taj način, navođenjem razloga za određivanje (i produženje) pritvora, nadležni sud obrazlaže zašto je pritvor neophodan radi vođenja krivičnog postupka.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Polazeći od navedenih opštih principa, a imajući u vidu navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporena rešenja, Ustavni sud je ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo primanje mita u produženom trajanju iz člana 367. stav 3. u vezi sa članom 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, za koje krivično delo je zaprećena kazna zatvora od dve do dvanaest godina. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, odnosno zbog toga što su način izvršenja i težina posledice krivičnog dela doveli do uznemirenja javnosti koje može ugrozioti nesmetano vođenje krivičnog postupka.

U obrazloženju osporenih rešenja Višeg suda u Novom Pazaru i Apelacionog suda u Kragujevcu je u odnosu na pritvorski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP navedeno da je optuženi osnovano sumnjiv da je izvršio produženo krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koje krivično delo je propisana kazna zatvora preko 10 godina, da je način izvršenja krivičnog dela doveo do uznemirenja javnosti koje bi moglo ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, jer je okrivljeni osnovano sumnjiv da je kao policijski službenik Policijske uprave Novi Pazar, odnosno kao policajac čija je dužnost bila da otkriva učinioce krivičnih dela, od učinilaca krivičnih dela, u dužem vremenskom periodu, na ime poklona primio više hiljada evra, da bi puštanjem optuženog na slobodu moglo doći do objektivnog uznemirenja javnosti, da je radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka neophodno njegovo dalje zadržavanje u pritvoru, da je uznemirenje javnosti postojalo u trenutku preduzimanja inkriminisane radnje, ali da traje i dalje, s obzirom na opisani način izvršenja krivičnog dela. Sudovi su zaključili da ovakvo uznemirenje javnosti u odnosu na celokupan događaj može biti od uticaja na tok postupka, zbog čega su smatrali da je nužna mera pritvora prema optuženom. Zbog navedenog načina izvršenja krivičnog dela i težine posledice, sud je uverenja da je nužno i opravdano dalje zadržavanje optuženog u pritvoru, jer se nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka ne može ostvariti drugom merom, a okolnosti zbog kojih je pritvor određen i produžavan nisu se promenile niti su izgubile na značaju.

Uz navedeno, Apelacioni sud u Kragujevcu je, u osporenom rešenju Kž.2. 188/14 od 11. februara 2014. godine, kojim je žalbe odbio kao neosnovane, pored razloga za produženje pritvora, odgovorio i na najvažnije navode iz žalbi branilaca okrivljenog, izjavljenih protiv prvostepenog osporenog rešenja, i to na navode u vezi obaveštavanja branilaca o sednici veća na kojoj je odlučivano, po službenoj dužnosti, o produženju pritvora (član 216. stav 3. i član 212. ZKP), na navode u vezi označavanja svrhe pritvora (čl. 210. i 211. ZKP), na navode u vezi ocene do tada izvedenih dokaza, na navode u vezi pogrešnog označavanja optužnice Višeg javnog tužioca u Novom Pazaru, odnosno na navode o postupanju suda sa naročitom hitnošću (član 210. stav 2. ZKP).

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor po označenom zakonskom osnovu. Naime, po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi su u osporenim rešenjima naveli i jasno obrazložili, pored visine zaprećene kazne, konkretne okolnosti koje su u ovom slučaju, zbog načina izvršenja i težine posledice krivičnog dela (okrivljeni je policajac koji je opravdano sumnjiv da je u dužem vremenskom periodu na ime poklona od učinilaca krivičnih dela primio više hiljada evra) dovele do uznemirenja javnosti koje mogu ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka, zbog čega je „sud uverenja da je nužno i opravdano dalje zadržavanje optuženog u pritvoru, jer se nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka ne može ostvariti drugom merom, a okolnosti zbog kojih je pritvor određen i produžavan nisu se promenile niti su izgubile na značaju“. Ustavni sud je našao da su u osporenim rešenjima utvrđene konkretne činjenice koje ukazuju da je usled načina izvršenja i težine posledice krivičnog dela za koje se podnosilac sumnjiči, došlo do odgovarajućeg stepena uznemirenja javnosti, koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

U odnosu na navode ustavne žalbe da je „Apelacioni sud u Kragujevcu propustio da se osvrne na neke žalbene navode okrivljenog“, Ustavni sud ukazuje da obaveza obrazlaganja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente, a to naročito važi za obrazloženje odluka sudova po pravnom leku u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenog suda. Za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li su redovni sudovi obrazložili svoje zaključke o odlučnim pitanjima. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju nadležni sudovi su za svoje zaključke o odlučnim pitanjima pružili dovoljna i ustavnopravno prihvatljiva obrazloženja.

Imajući u vidu sve do sada izloženo, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosioca da nije bilo osnova da mu se pritvor produži, da ne postoje razlozi koji bi opravdali ovu meru, odnosno da osporena rešenja nisu obrazložena.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe do dana podnošenja ustavne žalbe (27. februara 2014. godine) nalazio u pritvoru devet meseci i 12 dana (od 15. maja 2013. godine kada je lišen slobode), za koje vreme je sprovedena istraga, podignuta optužnica, glavni pretres zakazan sedam puta, od toga održan tri puta, doneto rešenje o izuzeću postupajućeg sudije i predmet dodeljen u rad drugom sudiji, doneto više rešenja o produženju pritvora i više rešenja drugostepenog veća o žalbama izjavljenim protiv rešenja o produženju pritvora, doneto rešenje Poi. 2/13 od 23. decembra 2013. godine o privremenom oduzimanju imovine, te uzet u razmatranje predlog branioca za prenošenje mesne nadležnosti na drugi stvarno nadležni sud na području Apelacionog suda u Kragujevcu. Imajući u vidu da je istraga protiv podnosioca ustavne žalbe vođena, a optužnica podignuta zbog krivičnog dela primanje mita u produženom trajanju, Ustavni sud je ocenio da se postupak vodi sa primerenom hitnošću.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja o produženju pritvora doneta iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, kao i da su u njima navedeni relevantni i dovoljni razlozi zbog kojih je nadležni sud smatrao da je mera pritvora neophodna radi vođenja krivičnog postupka, koji se, do tada, vodio sa primerenom hitnošću.

Sledom svega navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1, člana 31. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio u ovom delu ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na navode podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustav, time što je u donošenju rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 328/13 od 14. avgusta 2013. godine, potvrđenog rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 1895/13 od 29. avgusta 2013. godine, učestvovao sudija S.K. koji je morao biti izuzet, jer je u predmetnoj krivičnopravnoj stvari prethodno postupao kao istražni sudija i predlagao vanraspravnom veću produženje pritvora podnosiocu, odnosno da je postupajući predsednik veća u ovom predmetu, sudija V.V.S, koja je bila član vanraspravnog veća prilikom donošenja rešenja o produženju pritvora Kv. 232/13 od 22. maja 2013. godine, Kv. 251/13 od 14. juna 2013. godine, Kv. 328/13 od 14. avgusta 2013. godine , Kv. 348/13 od 3. septembra 2013. godine i Kv. 374/13 od 2. oktobra 2013. godine morala biti izuzeta od njihovog donošenja, usled pristrasnosti i stvorenog ubeđenja o neophodnosti pritvaranja okrivljenog, Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je sva navedena rešenj a podnosilac ustavne žalbe primio pre 17. decembra 2013. godine, kada mu je uručeno rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu kojim je potvrđeno rešenje o produženju pritvora Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 423/13 od 29. novembra 2013. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na osporena rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 232/13 od 22. maja 2013. godine, Kv. 251/13 od 14. juna 2013. godine, Kv. 328/13 od 14. avgusta 2013. godine, Kv. 348/13 od 3. septembra 2013. godine i Kv. 374/13 od 2. oktobra 2013. godine, kao i rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 1895/13 od 29. avgusta 2013. godine, odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona.

7. U odnosu na navode podnosioca da je postupajući predsednik veća u ovom predmetu, sudija V.V.S, koja je bila član vanraspravnog veća prilikom donošenja osporenog rešenja o produženju pritvora Kv. 13/14 od 27. januara 2014. godine, morala biti izuzeta od njegovog donošenja, usled pristrasnosti i stvorenog ubeđenja o neophodnosti pritvaranja okrivljenog, Ustavni sud ukazuje na svoj stav iskazan u više ranije donetih odluka, da ustavna žalba predstavlja supsidijarno pravno sredstvo, pa se u njoj ne može tražiti zaštita koja prethodno nije zatražena u toku osporenog krivičnog postupka, koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

U prethodno sprovedenom postupku, Ustavni sud je iz sadržine žalbe koju je branilac okrivljenog izjavio protiv osporenog rešenja o produženju pritvora Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 13/14 od 27. januara 2014. godine, utvrdio da u žalbi okrivljeni nema nijednog navoda kojim bi se izrazila sumnja u nepristrasnost postupajuće sudije, već se ovaj navod prvi put ističe u podnetoj ustavnoj žalbi.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, i odlučio kao u drugom delu izreke.

9. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora policijskom službeniku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti