Odbacivanje ustavne žalbe u vezi sa krivičnim delom uvrede

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih presuda kojima je podnosilac osuđen za krivično delo uvrede. Utvrđeno je da žalba nije blagovremena u jednom delu, dok je u drugom očigledno neosnovana, jer su sudovi pravilno ograničili slobodu izražavanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1825/2017
03.12.2020.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić i dr Milan Škulić, u postupku po ustavnoj žalbi D. N. iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. decembra 2020. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba D. N. izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu K. 1352/13 od 13. aprila 2016. godine, Višeg suda u Leskovcu Kž. 276/16 od 15. jula 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1158/16 od 27. oktobra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. N. iz Leskovca je, 3. marta 2017. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda označenih u izreci zbog povrede slobode mišljenja i izražavanja, zajemčene odredbom člana 46. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava presuda kojom je odbijen kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnosilac ustavne žalbe, preko svog branioca, podneo protiv presuda kojima je pravnosnažno oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela uvreda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je tačno da je podnosilac ustavne žalbe dostavio sporno saopštenje Medija centru Leskovac, gradonačelniku i Gradskom veću Novog Pazara, ali to saopštenje se nije odnosilo na privatnog tužioca kao fizičko lice, već isključivo kao nosioca političke funkcije, iz razloga što podnosilac kao zakoniti zastupnik O. lj. p. ima pravo da upozna javnost sa aktivnostima privatnog tužioca kao nosioca raznih političkih funkcija, koji nije podobna i kompetentna ličnost da primi predstavnike jedne višenacionalne sredine, iz razloga što je privatni tužilac član SPS čiji su visoki funkcioneri posle pada sa vlasti bili procesuirani u međunarodnom sudu u Hagu. Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, naveo da je privatni tužilac javna politička ličnost u Leskovcu i da njegov prag tolerancije mora biti viši u odnosu na ostale građane, posebno sa aspekta kritike koja se bavi njegovom političkom prošlošću. Podnosilac ustavne žalbe navodi da je u spornom saopštenju koristio svoje Ustavom garantovano pravo da kritikuje nosioce političke vlasti, što je svrha postojanja civilnog društva.

Od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u iznosu od 89.730,00 dinara, koji će sa zakonskom zateznom kamatom biti isplaćeni na teret privatnog tužioca B.V.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, utvrdio da je presuda Višeg suda u Leskovcu Kž. 276/16 od 15. jula 2016. godine, kojom je pravnosnažno okončan krivični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, podnosiocu i njegovom braniocu dostavljena pre 27. oktobra 2016. godine, kada je doneta presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1158/2016.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na presude Osnovnog suda u Leskovcu K. 1352/13 od 13. aprila 2016. godine i Višeg suda u Leskovcu Kž. 276/16 od 15. jula 2016. godine odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona.

4. U odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1158/2016 od 27. oktobra 2016. godine, Ustavni sud je utvrdio da je u obrazloženju osporene presude navedeno da je u prvostepenom krivičnom postupku utvrđeno da je okrivljeni uvredio privatnog tužioca na taj način što je kao predsednik O. lj. p. u Leskovcu u saopštenju dostavljenom Medija centru Leskovac, koje je objavljeno u pismu upućenom gradonačelniku i Gradskom veću Novog Pazara i drugim označenim instucijama naveo, između ostalog, da je privatni tužilac osoba „koja nije dostojna njihovog poverenja i sa prljavom političkom prošlošću... da je godinama bio glasnogovornik zla, eksponent ratne Socijalističke partije Srbije, militantne organizacije ... da takav čovek, sada na čelu nekakve kamuflažne trotinet stranke nije pravi sagovornik za normalnu komunikaciju Leskovca sa višenacionalnom sredinom kakva je Opština Novi Pazar, da je njegova politička karijera obeležena svojevrsnim političkim hohštaplerajem i slugeranstvom“, kao i da je navedeno saopštenje dato povodom posete delegacije Novog Pazara gradu Leskovcu radi predstavljanja turističkih potencijala tog grada, koju je, zbog odsustva gradonačelnika primio privatni tužilac u svojstvu člana Gradskog veća Leskovca. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je prvostepeni sud pravilno našao da iz sadržine spornog saopštenja i okolnosti pod kojima je dato, proizlazi da predmetno saopštnje okrivljenog ne sadrži kritičku ocenu određene političke aktivnosti privatnog tužioca, kao nosioca političke funkcije koju obavlja, niti je u vezi sa događajem koji je bio povod saopštenja, već ga je okrivljeni dao u nameri da uvredi, omalovaži i diskredituje ličnost privatnog tužioca.

U obrazloženju osporene presude je takođe navedeno da je tačno, kako navodi branilac okrivljenog, da se prema međunarodnim standardima i praksi Evropskog suda za ljudska prava, sloboda izražavanja odnosi ne samo na informacije i ideje, koje su povoljne i neutralne, već i na one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju, kao i da su granice prihvatljive kritike šire kada su u pitanju političari, odnosno uopšte javne ličnosti, koji moraju pokazati veći stepen tolerancije prema kritici iznetoj u medijima, s obzirom na pravo javnosti da prima informacije o njihovom delovanju i stavovima. Međutim, sloboda izražavanja, ni u delu koji se odnosi na omogućavanje široke i otvorene rasprave o političkim pitanjima od javnog interesa, nije apsolutne prirode i podleže zakonskim ograničenjima, kada je to neophodno i u obimu u kojem je neophodno radi ostvarivanja određene svrhe u demokratskom društvu, između ostalog, radi zaštite časti i ugleda ili prava drugog. Vrhovni kasacioni sud je konstatovao da je prema međunarodnim standardima u oblasti ljudskih prava i praksi Evropskog suda za ljudska prava, zaštita časti i ugleda obezbeđena i kada je reč o političarima, odnosno svim javnim ličnostima, čak i kada se ne radi o njihovom istupanju u privatnom svojstvu, te sloboda izražavanja ne uživa zaštitu kada je kritika izneta isključivo u nameri vređanja i omalovažavanja ličnosti, a ne u dobroj nameri i u vezi sa stvarnom potrebom političke rasprave za koju postoji javni interes.

5. Odredbama člana 46. Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.)

Za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari od značaja su i odredbe člana 170. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05 i dr.), kojima je propisano krivično delo uvreda, i to: ko uvredi drugog kazniće se novčanom kaznom od 20 do 100 dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od 40.000 do 200.000 dinara (stav 1.); ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, učinilac će se kazniti novčanom kaznom od 80 do 240 dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od 150.000 do 450.000 dinara (stav 2.); ako je uvređeni uvredu uzvratio, sud može obe ili jednu stranu kazniti ili osloboditi od kazne (stav 3.); neće se kazniti za delo iz st. 1. do 3. ovog člana učinilac, ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja (stav 4.).

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je, po sprovedenom postupku, utvrdio da osporenom krivičnom presudom nije povređena Ustavom zajemčena sloboda podnosioca iz člana 46. Ustava na koju se u ustavnoj žalbi pozvao.

Ustavni sud je prilikom ispitivanja osnovanosti navoda ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, pošao od garancija koje Ustav predviđa u odredbi člana 46. stav 1. i konstatovao da Ustav svakom licu jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Međutim, ove slobode nisu apsolutne, budući da je Ustav u stavu 2. istog člana predvideo mogućnost njihovog ograničenja, i to pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje izričito propisano zakonom; 2) da ograničenje mora služiti zaštiti taksativno nabrojanih prava drugih ili zaštiti vrednosti demokratskog društva, odnosno da je izvršeno sa legitimnim ciljem i 3) da je takva vrsta ograničenja neophodna i potrebna u demokratskom društvu. Drugim rečima, do ograničenja ostvarivanja navedenih sloboda koje ne predstavlja povredu istih, može doći jedino i samo zbog opravdane i neophodne potrebe zaštite nekog drugog prava ili javnog interesa.

Stoga je u oceni da li je podnosiocu osporenom presudom uskraćena sloboda mišljenja i izražavanja u meri da se krši član 46. Ustava, potrebno utvrditi, najpre, da li je osporenom presudom došlo do mešanja u smislu pomenute ustavne odredbe, a zatim, da li je to mešanje propisano zakonom, zasnovano na legitimnom cilju i neophodno u demokratskom društvu.

Polazeći od toga da je osporenom presudom odbijen kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca ustavne žalbe, na koji način je sud najviše sudske instance ostavio u pravnom poretku pravnosnažne presude kojima je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim i novčano kažnjen zbog javno izraženog mišljenja o privatnom tužiocu kao svom političkom neistomišljeniku, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju osporenom presudom ograničena sloboda izražavanja podnosioca ustavne žalbe.

Sledeće pitanje koje se nameće je da li ta vrsta ograničenja predstavlja istovremeno i povredu (nedozvoljeno mešanje u slobodu izražavanja), odnosno da li su osporenom presudom ispunjeni napred navedeni uslovi za dozvoljeno ograničenje slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući ispunjenost prvog uslova – da li je to mešanje propisano zakonom, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode izražavanja podnosioca bilo zasnovano na primeni odredaba člana 170. Krivičnog zakonika, na koje se sud pozvao u osporenoj presudi, a za koje je Ustavni sud ocenio da su dovoljno precizne i predvidljive kao krivičnopravne norme propisane zakonom.

Ocenjujući da li je navedeno mešanje u slobodu izražavanja podnosioca bilo opravdano – zasnovano na legitimnom cilju, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom sud ograničio slobodu izražavanja podnosioca, pravdajući to zaštitom časti i ugleda drugog lica. Dakle, iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je ograničenje slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe služilo zaštiti Ustavom utvrđenih prava i interesa privatnog tužioca.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da zaštita časti i ugleda drugog lica, kao cilj ograničenja slobode izražavanja, predstavlja Ustavom dozvoljen osnov za takvo ograničenje. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je u osporenoj presudi sud dovoljno obrazložio zbog čega je ograničenje slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe bilo u funkciji zaštite časti i ugleda privatnog tužioca u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

Prilikom ispitivanja trećeg uslova – da li je navedeno ograničenje slobode izražavanja neophodno u demokratskom društvu, Ustavni sud je primenjujući princip proporcionalnosti, ocenjivao da li je ovakvo mešanje u slobodu izražavanja podnosioca ustavne žalbe, a radi zaštite časti i ugleda drugog lica, zaista bilo i neophodno u otvorenom i demokratskom društvu. Naime, u situaciji kada postoje dva ili više suprostavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak je redovnih sudova da, ceneći okolnosti konkretnog slučaja, uspostave ravnotežu između tih suprostavljenih prava, ili da, ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud pre svega ukazuje da sloboda izražavanja i sloboda medija podrazumevaju i dužnost da se javnosti pruže i saopšte, u dobroj nameri, informacije o svim pitanjima od javnog značaja, te da se time, između ostalog, obezbeđuju i informacije koje su bitne za formiranje stavova i mišljenja javnosti o idejama i ponašanju javnih ličnosti i političara, čak i kada to podrazumeva štetne izjave o pojedincima (u tom smislu videti, između mnogih drugih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Filipović protiv Srbije, predstavka broj 27935/05, od 20. novembra 2007. godine, st. 53. do 56.). To istovremeno znači i da je granica prihvatljive kritike šira ukoliko se informacije saopštene javnosti odnose na političare ili javne ličnosti (Evropski sud za ljudska prava, slučaj Lingens protiv Austrije, po predstavki broj 9815/82, presuda od 8. jula 1986. godine, stav 42.). S druge strane, sloboda izražavanja odnosi se na saoštavanje i širenje kako činjenica, tako i vrednosnih sudova, pri čemu činjenice podležu dokazivanju, a vrednosni sudovi i mišljenja ne (o razlici imeđu činjenica i mišljenja/vrednosnih sudova videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Jerusalem protiv Austrije, predstavka broj 26958/95, od 27. februara 2001. godine, st. 42. i 43.).

U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe bio autor saopštenja koje je objavljeno od strane Medija centar Leskovac i upućeno gradonačelniku i Gradskom veću Novog Pazara u kojem je privatni tužilac okarakterisan kao „osoba nedostojna poverenja, sa prljavom političkom prošlošću“, čija je politička karijera obeležena „političkim hohštaplerajem i slugeranstvom“. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je podnosilac navedeno saopštenje dao povodom posete delegacije Novog Pazara gradu Leskovcu radi predstavljanja turističkih potencijala tog grada. Vrhovni kasacioni sud, u osporenoj presudi, ocenio je kao pravilan zaključak prvostepenog i drugostepenog suda da, s obzirom na sadržinu saopštenja i okolnosti pod kojima je dato, predmetno saopštenje ne sadrži kritičku ocenu određene političke aktivnosti privatnog tužioca, već je dato u nameri da se privatni tužilac uvredi, omalovaži i diskredituje, što svakako šteti njegovoj časti i ugledu.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenoj presudi sud, u cilju uspostavljanja pravične ravnoteže između suprotstavljenih prava privatnog tužioca i okrivljenog (ovde podnosioca ustavne žalbe), cenio okolnosti konkretnog slučaja i da je za svoju odluku dao relevantne i dovoljne razloge kada je utvrdio da je prvostepeni sud pravilno našao da su inkriminisanim radnjama podnosioca ustavne žalbe ostvarena objektivna i subjektivna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ, odnosno da su navodi okrivljenog, ovde podnosioca bili prvenstveno usmereni na moralnu diskvalifikaciju privatnog tužioca kao nosioca političke funkcije, a ne na kritičku ocenu njegove političke aktivnosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da je ograničenje slobode izražavanja podnosioca bilo neophodno radi zaštite časti i ugleda drugog lica, kao i da osporena presuda sadrži dovoljno detaljno obrazloženje razloga koji su opravdavali da se ograniči sloboda izražavanja podnosioca ustavne žalbe, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama prava oba lica.

Kako je u predmetnom krivičnom postupku uspostavljena pravična ravnoteža i proporcionalnost između dve suprotstavljene vrednosti – prava na slobodu izražavanja i zaštite časti i ugleda pojedinca, to su, po oceni Ustavnog suda, navodi ustavne žalbe očigledno neosnovani.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe nije povređena sloboda zajemčena odredbom člana 46. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba odbačena kao očigledno neosnovana.

7. Na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE JOVANA ĆIRIĆA U PREDMETU

Už-1825/2017

U konkretnom slučaju, radilo se o tome da je jedna delegacija opštine Novi Pazar dolazila u posetu opštini Leskovac. Jedan aktivista neke leskovačke nevladine organizacije tada je bio izjavio za jednog od domaćina, lokalnog leskovačkog političara, da je on „bašibozuk“ i deo ranije mračne političke prošlosti. Po prijavi dotičnog leskovačkog političara, aktivista nevladine organizacije je krivično suđen i osuđen na kaznu od 20.000 dinara. Tu kaznu su potvrdile sve sudske instance u Srbiji, pa je u vidu ustavne žalbe, koju je podneo taj aktivista nevladinog sektora, ovaj slučaj dospeo i do Ustavnog suda. Sticaj okolnosti je hteo da toga dana kada smo raspravljali o ovom slučaju, ja na imejlu dobijem internet link sa izjavom jednog tzv. eksperta u kojem on tvrdi kako smo mi sudije Ustavnog suda ljudi bez ikakvog ličnog i profesionalnog digniteta i značaja. Iako sam potpuno svestan intelektualnih i moralnih kapaciteta dotičnog eksperta, moram priznati da me je sve to pomalo žacnulo. Međutim samo na trenutak, jer sam odmah pomislio: „ko mi je kriv, sam sam dosšeo u žižu interesovanja javnosti, sam sam pristao na to da budem sudija Ustavnog suda, a biti sudija Ustavnog suda jeste samo po sebi jedna privilegija, te prema tome, makar samo zbog toga moram malo i da pretrpim.“ Sa tim u glavi otišao sam na sednicu na kojoj je trebalo odlučivati da li je lokalni leskovački političar morao da pretrpi malo više (kritike – uvrede) od lokalnog aktiviste iz nevladinog sektora.

Slučaj je takođe hteo i to da je jedan dan nakon što je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu iz predmeta broj 1825/2017, Premijerka Republike Srbije Ana Brnabić imala sastanak, video konferenciju sa Predsednicom Evropske Komisije Ursulom Fon der Lajen. Sudeći prema medijskim izveštajima, i RTS-a i „Slobodne Evrope“, tema njihovog razgovora bile su s jedne strane pitanja nedostatka medijskih sloboda u Srbiji, a sa druge strane pitanja vladavine prave u Srbiji. Ne mislim da su primedbe koje se od strane evropskih zvaničnika upućuju Srbiji, po pitanju medijskih nesloboda, baš mnogo osnovane i opravdane, ali je ipak jasno da bi Premijerki Brnabić potpuno odgovaralo da je u tom razgovoru mogla da pomene i slučaj o kojem je reč u ovoj ustavnoj žalbi, kada je jedan lokalni političar iz jedne uže provincijske sredine, pokrenuo krivični postupak protiv jednog aktiviste iz nevladinog sektora, zato što ga je, po njegovom mišljenju i osećanju, ovaj uvredio, a da je sud ipak stao na stranu aktiviste a protiv lokalnog političara. Da su sudovi u Srbiji, uključujući tu i Ustavni sud, stali na stranu aktiviste iz nevladinog sektora i njegovog prava na slobodu govora, to bi bila situacija sa kojom bi se Srbija mogla pohvaliti pred svetom u smislu doslednog poštovanja slobode govora, odnosno, da političari u Srbiji nisu „nedodirljivi“ i izuzeti od kritike. Time bi se mogle odbaciti primedbe koje se upućuju Srbiji na račun nedovoljne slobode govora (medija). To bi u dobroj meri uticalo na popravljanje imidža Srbije u svetu, imidža koji je, uistinu nezasluženo narušen u proteklim decenijama, ali o kojem svi mi moramo voditi računa. Za imidž Srbije nije dovoljan samo jedan Novak Đoković, već je, između ostalog, za imidž Srbije dobro da se svetu pokaže kako političari, ni oni na lokalnom, a naravno ni oni na nacionalnom nivou nisu zaštićeni od kritike društvene javnosti, pogotovu nisu zaštićeni krivičnopravnim normama. Ovako kako sada stvari stoje, jedan čak dobronameran posmatrač iz inostranstva, jednostavno može zaključiti da u Srbiji ako kritikujete čak i sasvim minorne lokalne političare, možete doći pod udar krivičnog zakona. Da li je to dobro za imidž Srbije u svetu?

Problem kod ovakvih kritika, bez obzira da li su izrečene od strane novinara, aktivista iz nevladinog sektora, ili drugih političara, jeste pitanje do koje se mere može ići u kritici, odnosno da li se i u kojoj meri mogu upotrebljavati, oštre, grube reči? Stav Evropskog suda za ljudska prava je ovde vrlo decidan: političari, javni funkcioneri moraju trpeti „malo više“ od običnih ljudi. To je jedan od važnih preduslova slobode i demokratije, mogućnost da se javnim funkcionerima upute oštre, kritičke reči. Sa druge strane, svi smo mi svedoci toga da se u našem političkom, pa i uopšte javnom govoru upotrebljavaju, naročito u poslednje vreme, veome oštre reči, koje su najčešće neprimerene, na granici prostakluka i uvreda, pa to s pravom izaziva moralnu osudu najšire javnosti, ali, koja je alternativa tome? Uvesti spisak zabranjenih reči, zabranjenih izraza, te na kraju uvesti jezičku policiju i samu zabranu govora i slobode govora? Znači li to da treba uvesti, utvrditi, spisak zabranjenih reči koje se ne smeju upotrebljavati u javnom političkom diskursu? Zači li to da treba uvesti i spisak zabranjenih telesnih pokreta upućenih političarima? Jedna Turkinja je u Turskoj u svoje vreme bila osuđena na skoro godinu dana zatvora, zato što je prema autobusu u kojem se nalazio Predsednik Erdogan uputila nepristojan pokret rukom. Treba li i Srbija da sledi taj turski primer i kako sve to sprovesti u Srbiji u čijem jeziku psovke predstavljaju nešto gotovo sasvim normalno, uobičajeno? Ako je jezička policija alternativa postojećim uvredama, nepristojnostima i vulgarnostima u javnom diskursu, onda je to nešto što je svakako gore i nepovoljnije od slobode da se kaže ono što se zaista misli i da se na taj način obezbedi postojanje demokratskog dijaloga, postojanje demokratije koja katkada ima svoju cenu, pa i cenu u vidu neprimerenih reči i prostakluka. Moramo biti svesni toga da sloboda govora mora obuhvatati i „jak govor“, govor koji političari, javni funkcioneri, hteli-ne hteli, moraju trpeti, kako to na ovaj ili onaj način, kaže sud u Strazburu, te mi ovde želimo da kažemo i sledeće.

Ako i kada u političkom diskursu ne postoje „jake“, „vruće“ već samo „slabe“, „mlake“ reči, ako ne postoji zapaljiv i polemičan govor, onda je taj i takav „mlaki“ govor, u osnovi prazan, licemeran, nezanimljiv, jedno papagajsko ponavljanje praznih fraza. Tu se zapravo diskutanti u svemu slažu i nema nikakve polemike, a sve to de facto vodi ukidanju višestranačja. U jednopartijskim, komunističkim vremenima, nije bilo nikakvog neslaganja, protivurečenja, polemike, ni jakih, zapaljivih, uvredljivih reči., sve je delovalo fino, uglađeno i idilično. Postavlja se međutim pitanje da li tamo gde nema disonantnih tonova, ni uvredljivih reči, na granici govora mržnje, da li je to ideal kome treba težiti? Onda nam zapravo nije ni bilo potrebno da menjamo komunistički sistem i uvodimo višestranačje. Pitanje je samo šta je vrednije: ružan, uvredljiv govor, ili slobodno izražavanje i demokratsko višestranačje. Nakon svih iskustava, možda bi se danas neko opredelio za kulturan, uljudan govor i učitivo međusobno ophođenje u kojem neće biti vređanja. Ipak, ne verujemo da bi se neko opredelio protiv slobode govora, višestranačke demokratije, a u korist komunističkog jednopartizma. U tom smislu bi ovde trebalo citirati stav jednog sudije američkog Vrhovnog suda iz jednog predmeta: „Funkcija slobode govora u našem sistemu jeste da izazove diskisije i da dovede do rasprave i neslaganja, a ne do unisonog slaganja po svim pitanjima. Ta sloboda govora možda ponajbolje služi svojoj svrsi kada izaziva i dovodi do neslaganja, pa i svađa.“ Malo dalje, isti sudija kaže i sledeće: „ono što nas Amerikance razlikuje od drugih, jeste to što po cenu nezadovoljstva slušalaca mi govornicima dajemo pravo da izraze nezadovoljstvo postojećim stanjem stvari u društvu. Osnovna razlika između komunista i slobodnog sveta jeste upravo u tome“.

Ili, da ponovimo odavno prihvaćeni stav Suda iz Strazbura: političari i javne ličnosti, uvek su dužni da trpe malo više, malo više nego obični ljudi. Ovo i kada je reč o običnoj kritici, ali i kada je reč o tome da ta kritika pređe određenu granicu i postane uvreda. Obični ljudi naravno nisu dužni da trpe nikakve uvredljive reči, ali javne, političke ličnosti, samim tim što su se slobodno i svojevoljno opredelili za to da budu javne, političke ličnosti, kao i zato što na osnovu toga uživaju odgovarajuće privilegije, moraju trpeti malo više, pa i uvrede. Ako ne bi bilo toga, to bi direktno vodilo ukidanju slobode govora i rasprava i vodilo bi uspostavljanju unisonog slaganja po svim pitanjima. To bi u svakom pogledu, čak i u ekonomskom smislu, bilo društveno kontraproduktivno, jer više ne bi imao ko, odnosno ne bi smeo niko da kritikuje pojedine poteze Vlade, odnosno pojedine Vladine zvaničnike.

Na drugoj strani od slobode, uvek se naravno nalazi nesloboda, koja se može pravdati na različite načine, pa i borbom protiv nekulture i prostakluka. Međutim, osim toga na drugoj strani od slobode, nalazi se i strah. U konkretnom slučaju radi se o strahu od krivičnopravnog progona, strahu da će vas država kazniti ako previše otvoreno, slobodno, „jako“ kritikujete neke javne ličnosti, političare.

Pesnik Branko V. Radičević je svojevremeno u svojoj knjizi o spomenicima krajputašima zabeležio i sledeći epitaf: „Opsovah Boga na vrh brda niko ne ču, opsovah kralja u potoku, svi čuše!“ Nije dakle pametno, psovati, a to će reći kritikovati (jer u srpskom jeziku, psovka je gotovo jednaka kritici) političare, vlast. Treba biti oprezan sa slobodom govora, ili kako to kaže Ivo Andrić: „u ćutanju je sigurnost“! To kao da je nešto što je stalni pratilac srpske istorije – to „držati jezik za zubima“. Zbog čega je to loše po društvo u celini? Ne samo zato što onemogućava slobodu kao takvu, već prevashodno zbog toga što ograničava društvenu kritiku. Novinari, nevladini aktivisti i bilo koji drugi političari i pojedinci, u strahu da ne budu krivično suđeni, ćutaće i pretvaraće se da je sve u redu. Niko više neće ukazivati ni na korupciju, ni na bilo koje druge greške i zloupotrebe vlasti i političara uopšte, uprkos odredbama o uzbunjivačima i svim drugim odredbama, koje su tesno povezane sa slobodom i demokratijom, a to onda na kraju može značiti da kada je neko na vlasti on može činiti šta mu je volja, bez da mu iko može bilo šta prigovoriti i kritikovati ga. Slučaj „čuvenog“ Milutina Jeličića Jutke upravo to potvrđuje, njemu u njegovoj lokalnoj sredini dugi niz godina niko nije smeo ništa da prigovori, da ga na bilo koji način kritikuje, da bi na kraju on „pao“, tj. završio u zatvoru, zbog jedne, verovatno sasvim bagatelne stvari. Da li je „pametno“ čekati da nekog loaklnog kabadahiju[1] neka žena optuži za seksualno uznemiravanje, pa da tek tada on dobije kaznu i za to, kao i za sve drugo, ili je bolje sve to sprečiti pravovremenom kritikom, pa makar ta kritika bila preterana, prejaka, uvredljiva?

Lično verujem da je dotični aktivista u konkretnom slučaju verovatno preterao, odnosno govorio i ponašao se na jedan sasvim neuljudan i neprimeren način, no ovde se uopšte ne radi o faktičkom pitanju, o utvrđivanju faktičkog stanja stvari da li je nešto uvredljivo ili nije, već se radi o jednom čisto principijelnom pitanju: sme li se kritikovati jedan političar, javna ličnost? Moje mišljenje je da sme, odnosno da političar, javna ličnost mora trpeti kritike, pa i uvrede. Odnosno, moje mišljenje je da je Volter bio potpuno u pravu kada je govorio: „dragi gospodine ja se sa vama uopšte ne slažem i gnušam se vaših reči, ali ću uvak dosledno braniti vaše pravo da slobodno govorite“. Vreme je pokazalo da je takav način rezonovanja bio daleko ispravniji i pametniji nego Robespjerov stav „da nema slobode za neprijatelje slobode“, nakon čega je upravo Robespjer završio na giljotini. Zbog toga sam ja u konkretnom slučaju izdvojio svoje mišljenje, odnosno smatrao sam da lokalni aktivista, bez obzira na sve, ima pravo na grubu, uvredljivu kritiku na račun lokalnog političara. To je u korist čitavog društva, a ne samo lokalnog aktiviste (novinara). Druga dva razloga zbog kojih sam izdvojio svoje mišljenje u ovom predmetu, jeste i to što bi „nekažnjavanje“ lokalnog aktiviste (novinara) bilo u korist Srbije i njenog imidža pred svetom, odnosno zato što bi to „nekažnjavnje“ moglo da „upozori“ različite „jutke“ i druge lokalne moćnike da na svaki način povedu računa o svom ponašanju.

[1] Opet jedan turcizam, kao i turcizam koji je u konkretnom slučaju upotrebio lokalni aktivista nevladinog sektora, s tim što je to što je on upotrebio „bašibozuk“, a to će reći pripadnik paravojnih formacija, ipak manje uvredljivo, nego „kabadahija“ koji označava sirovog, prostog, neotesanog silnika. Ali, očigledno je da srpski jezik ne može bez turcizama isto kao ni bez psovki i ružnih reči. Utoliko je pokušaj uvođenja bilo koje vrste jezičke policije jedna potpuna besmislica.

Odbacivanje ustavne žalbe u vezi sa krivičnim delom uvrede

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti