Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete zbog neosnovanog pritvora. Postupak koji je trajao skoro devet godina ocenjen je kao nerazumno dug, uz dosuđenu naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zlatka Ivanovića i Jelice Ivanović, oboje iz Despotova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zlatka Ivanovića i Jelice Ivanović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 16/05, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16067/2010, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

4. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zlatko Ivanović i Jelica Ivanović, oboje iz Despotova, su 21. aprila 2011. godine, preko punomoćnika dr Slobodana Beljanskog, Vladimira Beljanskog i Milice Lalić – Mrazek, advokata iz Novog Sada , podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 16/05, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16067/2010.

U ustavnoj žalbi se izlaže tok parničnog postupka koji su podnosioci ustavne žalbe pokrenuli 3. decembra 2004. godine podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tada državne zajednice Srbija i Crna Gora – Vojska Srbije i Crne Gore, zbog naknade štete, i navodi da postupak od podnošenja tužbe do podnošenja ustavne žalbe traje šest godina i četiri meseca bez izgleda da će uskoro biti završen, a da u poslednjih godinu i šest meseci nije zakazano, niti održano ni jedno ročište. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, naloži prekoredno rešavanje parničnog predmeta podnosilaca i odluči da se štetne posledice povrede prava uklone naknadom nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16067/2010, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci su 3. decembra 2004. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, sa predlogom da sud obaveže tuženu da tužiocima isplati opredeljene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i pretrpljeni strah, sve sa zakonskim zateznim kamatama od donošenja prvostepene presude pa do isplate. U tužbi se navodi da su tužioci pretrpeli navedenu štetu kao posledicu boravka u pritvoru u krivičnom postupku koji je vođen protiv njih zbog krivičnog dela špijunaže iz člana 128. stav 1. KZ SRJ i okončan pravnosnažnom presudom Vrhovnog vojnog suda K. 300/01 od 7. februara 2002. godine, kojom su tužioci oslobođeni optužbe za navedeno krivično delo, a protiv tužioca prvog reda je doneta presuda kojom je oglašen krivim i izrečena mu je uslovna osuda za krivično delo iz člana 33. stav 2. Zakona o oružju i municiji za koje mu je suđeno u sticaju sa napred navedenim krivičnim delom. Tužioci su podneskom od 13. jula 2006. godine precizirali tužbeni zahtev tako što su kao tuženu označili Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane.

Po nalogu Drugog opštinskog suda u Beogradu, tužioci su podneskom od 28. januara 2005. godine uredili tužbu, tako što su pravilno označili zastupnika tužene, a odgovor na tužbu je primljen u prvostepenom sudu 22. marta 2005. godine.

Pripremno ročište je održano 21. aprila 2005. godine, a do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 12. novembra 2008. godine zakazano je još 10 ročišta (20. juna 2005. godine, 14. februara, 18. aprila i 23. juna 2006. godine, 12. marta i 3. septembra 2007. godine, 22. februara, 21. aprila, 5. septembra i 12. novembra 2008. godine) od kojih je održano pet, a pet nije održano – zbog sprečenosti postupajućeg sudije ili nepostojanja procesnih pretpostavki, a jedno - zbog toga što nije pristupio veštak.

U sprovedenom postupku prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužilaca u svojstvu parnične stranke, medicinskim veštačenjem putem veštaka neurologa dr M. D. i neuropsihijatra dr C. U. i upoznavanjem sa dokumentacijom koju su dostavile stranke.

Veštačenje je određeno na ročištu održanom 20. juna 2005. godine, nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni prvostepenom sudu 3, odnosno 8. novembra 2005. godine, veštaci su se pismeno izjasnili na primedbe tužilaca i tužene - dr M. D. podnescima od 9. januara 2006. godine i 30. marta 2006. godine, a veštak C. U. – 2. marta 2006. godine; veštaci su saslušani na ročištima 22. februara, 5. septembra i 12. novembra 2008. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 16/05 od 12. novembra 2008. godine delimično usvojio i delimično odbio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženu da tužiocima naknadi parnične troškove. Ova presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 13. aprila 2009. godine.

Protiv navedene presude tužena je izjavila žalbu 22. aprila, a tužioci 27. aprila 2009. godine.

Rešavajući o izjavljenim žalbama, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14071/09 od 9. septembra 2009. godine ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 16/05 od 12. novembra 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da pobijana presuda sadrži nedostatke takve prirode zbog kojih se njena pravilnost ne može ispitati, tj. nejasne i portivrečene razloge o bitnim činjenicama, što predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju je ukazano u žalbama. Rešenje sa spisima predmeta je dostavljeno prvostepenom sudu 5. oktobra 2009. godine.

Dana 30. septembra 2010. godine punomoćnik tužilaca je Prvom osnovnom sudu u Beogradu dostavio urgenciju za zakazivanje ročišta, a ročište koje je bilo zakazano za 26. novembar 2010. godine je odloženo na neodređeno vreme.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom od 23. maja 2011. godine zatražio izjašnjenje veštaka na primedbe iz rešenja Okružnog suda u Beogradu o ukidanju prvostepene presude.

Na ročištu 20. juna 2011. godine saslušani su tužioci u svojstvu parnične stranke i veštaci C. U. i M. D, a na ročištu održanom 4. oktobra 2011. godine je zaključena glavna rasprava.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 16067/10 od 4. oktobra 2011. godine delimično usvojio, a delimično odbio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženu da tužiocima naknadi parnične troškove. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 26. marta 2012. godine.

Protiv navedene presude tužena je izjavila žalbu 2. aprila, a tužioci - 9. aprila 2012. godine. Tužioci su dostavili odgovor na žalbu tužene 23. maja 2012. godine, koji je zatim dostavljen tuženoj. Žalba sa spisima je dostavljena Apelacionom sudu u Beogradu na dalji postupak 26. jula 2012. godine i po njoj do sada nije postupano.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se u ovom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.) , a odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 72/11).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 3. decembra 2004. godine, a da do razmatranja ustavne žalbe još uvek nije pravnosnažno okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Parnični postupak, povodom koga je podnet a ustavn a žalb a, trajao je do vremena razmatranja ustavn e žalb e nepunih devet godina i još uvek nije pravnosnažno okončan. Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da zauzme stav u konkretnom slučaju, sama po sebi ne predstavljaju opravdanje za tako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmet tužbenog zahteva nesumnjivo bio od posebnog značaja za podnosioce ustavne žalbe, jer se radi o sporu povodom potraživanja naknade neimovinske štete prouzrokovane neosnovanim lišenjem slobode, kao i da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dugom trajanju postupka.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju osporenog parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, je nedovoljno efikasno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je zakazivao relativno mali broj ročišta, a i ta ročišta često nisu održavana, tako da postoji više neprihvatljivo dugih perioda neaktivnosti suda – nakon izjašnjenja veštaka na primedbe stranaka u martu 2006. godine, prvo ročište je održano posle skoro dve godine – 22. februara 2008. godine, a nakon dostavljanja odluke Okružnog suda u Beogradu sa spisima predmeta 5. oktobra 2009. godine, prvostepeni sud nije postupao skoro 20 meseci – do maja 2011. godine kada je zatražio izjašnjenje veštaka. Osim toga, pismeni otpravci prvostepenih presuda dostavljeni su tužiocima posle pet, odnosno posle skoro šest meseci od donošenja, što takođe predstavlja neprihvatljivu neažurnost u postupanju suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 16/05, sada predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16067/10, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak što pre okončao.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju , a posebno dužinu trajanja osporenog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu o vog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavlja ju pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li prevashodno zbog neažurnog postupanja suda.

8. Imajući u vidu da je u ustavnoj žalbi istaknut zahtev za naknadu materijalne štete koja u ustavnoj žalbi ni na koji način nije bliže opredeljena, a pre svega, da osporeni parnični postupak još uvek nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosilaca za naknadu materijalne štete, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u tački 4. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 28/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti