Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu Bogdana Popovića i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za isplatu zarade koji je trajao osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 200 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1828/2010
23.02.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu : predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bogdana Popovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bogdana Popovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 446/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bogdan Popović iz Beograda izjavio je 8. aprila 2010. godine ustavnu žalbu , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 446/04.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak trajao osam godina , a od toga četiri i po godine pred prvostepenim sudom, zbog čega podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naknadi mu štetu koja mu je pričinjena dugim trajanjem postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) P 1. 446/04, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 15. mart a 2002. godine podneo Opštinskom sudu tužbu protiv tuženog Holding kompanije „Fond Ineks-intereksport“ a. d. kojom je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćene zarade isplati iznos od 17.780 američkih dolara, sa pripadajućom domicilnom kamatom.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda P1. 627/02 od 10. februara 2003. godine , kojim je prekinut parnični postupak zbog otvaranja postupka likvidacije nad tuženim, bila su održana tri ročišta za glavnu raspravu.

Tužilac je podneskom od 23. marta 2004. godine predlo žio da se nastavi postup ak, jer je nad tuženim obustavljen postupak likvidacije. U nastavku postupka, do 6. novembra 2006. godine kada je doneta presuda P1. 446/04 kojom je u celini odbijen tužbeni zahtev tužioca , održano je deset ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nisu održana. Naime, ročište za glavnu raspravu zakazano za 14. jun 2004. godine nije održano zbog potrebe da se tužilac upozna sa podneskom tuženog i izjasni na njega, ročište zakazano za 20. septembar 2005. godine nije održano, jer se tužilac nalazio u inostranstvu, dok ročište zakazano za 29. novembar 2005. godine nije održano, zbog potrebe da se, ovaj put, tuženi upozna sa podneskom tužioca i izjasni na njega.

Postupajući po žalbi tužioca od 16. februara 2007. godine izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda P1. 446/04 od 6. novembra 2006. godine , Okružni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) je 3. decembra 2008. godine doneo rešenje kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka. R ešenjem Opštinskog suda P1. 446/04 od 23. januara 2009. godine ispravljena je presuda P1. 446/04 od 6. novembra 2006. godine.

Okružni sud je 4. marta 2009. godine doneo presudu Gž1. 850/09 kojom je odbi o kao neosnovan u žalb u tužioca i potvrdio presud u Opštinskog suda P1. 446/04 od 6. novembra 2006. godine , kao i rešenje istog suda P1. 446/04 od 23. januara 2009. godine .

Nezadovoljan ishodom pred Okružnim sudom, tužilac je 11. juna 2009. godine izjavio revizij u protiv navedene drugostepene presude, a tuženi je 30. juna 2009. godine odgovor io na reviziju . Vrhovni sud Srbije je 11. novembra 2009. godine doneo presud u Rev. II 1126/09 kojom je odbio kao neosnovan u revizij u tužioca izjavljen u protiv presude Okružnog suda Gž1. 850/09 od 4. marta 2009. godine.

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine i osam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period - od 15. marta 2002. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužb u Opštinskom sudu, pa do 1 0. marta 2010. godine, kada je presuda Vrhovnog sud a Srbije Rev. II 1126/09 od 11. novembra 2009. godine uručena punomoćniku tužioca.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao osam godina.

Međutim, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman interes da postupajući sudovi odluče o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva koji se odnosio na isplatu neisplaćene zarade i pripadajuće kamate na utuženi iznos.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe koji je imao procesnu ulogu tužioca , Ustavni sud je utvrdio da ni on, niti njegov punomoćnik nisu svojim ponašanjem doprineli odugovlačenju parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje pre svega Opštinskog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Međutim, period od osam godina, bez obzira što se o tužbenom zahtevu odlučivalo u tri instance, prevazilazi okvirne standarde za odlučivanje u razumnom roku. Ovo stoga što je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu u najvećoj meri dovelo do toga da je predmetni parnični postupak trajao osam godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate, s tim da se utvrđena naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti