Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao skoro šest godina, Sud je ocenio da trajanje nije nerazumno s obzirom na složenost predmeta, koja je zahtevala više veštačenja i saslušanja.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2013. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. R. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2350/05.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. R. iz B, preko punomoćnika D. U, advokata iz N. S, podneo je 21. aprila 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2350/05 od 3. decembra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5361/10 od 23. februara 2011. godine.
U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac tužbu podneo 6. aprila 2005. godine, a da je o tužbenom zahtevu odlučeno tek 23. februara 2011. godine, te kako je odlučivano o imovinskom zahtevu za predaju stvari, a uzevši u obzir prirodu pomenutog predmeta, podnosilac smatra da je sud „prekršio Ustavom zagarantovani razumni rok za odlučivanje o pravima i obavezama“. Pored navedenog, podnosilac ističe i da je preterano veliki materijalni gubitak prouzrokovan nekorišćenjem motornog vozila, kao i da je došlo do velikog gubitka stvarne vrednosti vozila usled proteka vremena, jer je zbog dugotrajnog vođenja postupka vozilo stajalo nepokretno u pritežanju tuženog. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbi i da podnosiocu „dosudi“ naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, kao i zbog obezvređivanja stvari. Iz navoda ustavne žalbe, kao i postavljenog zahteva, Ustavni sud je zaključio da podnosilac osporava dužinu trajanja parničnog postupka u kojem su donete označene presude, ali ne i same presude.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2350/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 6. aprila 2005. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog preduzeća „M. G. R.“ iz N. S, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da mu preda opisano motorno vozilo u urednom i ispravnom stanju, kao i da mu na ime naknade štete zbog neosnovanog zadržavanja i nemogućnosti korišćenja vozila, isplati navedeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 2350/05. U odgovoru na tužbu tuženi je podigao protivtužbu protiv tužioca-protivtuženog, kojim je tražio da sud obaveže tužioca-protivtuženog da mu, na ime duga za izvršenu popravku vozila, isplati navedeni novčani iznos.
Do zaključenja glavne rasprave zakazano je 16 ročišta, od kojih je jedanaest održano. Od pet neodržanih ročišta, jedno (zakazano za 29. januar 2007. godine) nije održano jer je određeni veštak bio sprečen da dođe, a bilo je neophodno da se on sasluša, jedno na zahtev tužioca (zakazano za 24. oktobar 2007. godine), dok tri ročišta nisu održana na zahtev tuženog (zakazana za 13. april, 30. oktobar i 21. novembar 2007. godine). U toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem određenog broja svedoka, kao i saslušanjem tužioca i zakonskog zastupnika tuženog. Takođe, izvršeni su veštačenje, kontrolno veštačenje i dopunsko veštačenje na nove okolnosti, po zahtevu tužioca. Podneskom od 3. decembra 2008. godine tužilac je preinačio tužbu, tako što je, pored ranije istaknutih zahteva, tražio da sud obaveže tuženog da mu, na ime naknade štete zbog umanjenja vrednosti vozila, isplati navedeni novčani iznos.
Opštinski sud u Novom Sadu je 3. decembra 2008. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 2350/05, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, te je obavezao tuženog-protivtužioca da mu preda opisano motorno vozilo, kao i da mu, na ime naknade za umanjenje vrednosti vozila isplati traženi novčani iznos, dok je zahtev za naknadu štete na ime neosnovanog zadržavanja i nemogućnosti korišćenja vozila odbijen kao neosnovan. Istom presudom delimično je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, te je obavezan tužilac-protivtuženi da mu isplati navedeni novčani iznos, dok je zahtev preko dosuđenog iznosa, a do traženog, odbijen kao neosnovan. Označena prvostepena presuda dostavljena je parničnim strankama 4, odnosno 12. februara 2009. godine.
Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe, te su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Novom Sadu, radi odlučivanje o izjavljenim žalbama. Apelacioni sud u Novom Sadu, pred kojim je nastavljen drugostepeni postupak nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, odlučujući o izjavljenim žalbama, doneo je presudu Gž. 5361/10 od 23. februara 2011. godine, kojom je odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2350/05 od 3. decembra 2008. godine.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.).
5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 6. aprila 2005. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu, pa do njegovog pravnosnažnog okončana, donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 23. februara 2011. godine, trajao pet godina i deset i po meseci.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.
Pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.
Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio složen. Ovo stoga što je trebalo utvrditi činjenice relevantne za odlučivanje o više kumulativnih zahteva tužbe, kao i o zahtevu protivtužbe, i to, pre svega, izvođenjem dokaza veštačenjem. U toku postupka izvedeno je i kontrolno veštačenje, kao i dopunsko veštačenje povodom novih okolnosti.
Takođe, prema oceni Ustavnog suda, postavljeni tužbeni zahtev u predmetnom parničnom postupku za podnosioca ustavne žalbe je bio od značaja, s obzirom na to da je tim zahtevom tražio da mu se vrati motorno vozilo, kao i isplatu određenog novčanog iznosa.
Ustavni sud je ocenio i da su nadležni sudovi postupali dovoljno efikasno i u skladu sa svojom procesnom ulogom i funkcijom. Naime, prvostepeni sud je zakazivao ročišta u primerenim razmacima, na kojima je preduzimao neophodne procene radnje. Ustavni sud je konstatovao da je prvostepena presuda dostavljena parničnim strankama tri meseca nakon donošenja, ali je ocenio da ovo kašnjenje u preduzimanju parnične radnje, a imajući u vidu opisanu složenost činjeničnog stanja i pravne ocene, nije od uticaja na odluku Ustavnog suda.
Ustavni sud je, takođe, imao u vidu i da u predmetnom postupku ročišta nisu održana jedino zbog nedolaska jedne od parničnih stranaka, odnosno veštaka, što je uticalo da taj postupak traje duže više meseci.
6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se ukupno trajanje parničnog postupka koji je po svojoj prirodi bio složen, ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US), odbio ovu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku kao neosnovanu.
S obzirom na to da je istaknuta povreda prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, zasnovana na povredi prava na suđenje u razumnom roku, a imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i u ovom delu. Pored navedenog, Ustavni sud je konstatovao i da je presudama donetim u osporenom parničnom postupku podnosiocu kao tužiocu, usvojen tužbeni zahtev u celini u pogledu naknade štete zbog umanjenja vrednosti vozila.
7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.