Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu privrednog društva izjavljenu protiv presuda redovnih sudova. Utvrđeno je da žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „SMIS KOMERC“ d.o.o Knjaževac, iz Knjaževca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba privrednog društva „SMIS KOMERC“ d.o.o. Knjaževac izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 578/08 od 14. aprila 2009. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 73/08 od 17. septembra 2008. godine i presude Trgovinskog suda u Zaječaru P. 429/07 od 23. oktobra 2007. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Privredno društvo „SMIS KOMERC“ d.o.o. Knjaževac iz Knjaževca podnelo je 2. oktobra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 578/08 od 14. aprila 2009. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 73/08 od 17. septembra 2008. godine i presude Trgovinskog suda u Zaječaru P. 429/07 od 23. oktobra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je navedeno da sudovi u „parnici čija se zaštita sada traži“ nisu ocenili postojanje pravnosnažne presude P. 683/05 od 12. januara 2006. godine, kojom je utvrđena krivica tuženog za nevraćanje ploče, a koja „vezuje“ sudove; da se podnosilac pozivao na tu presudu i da su sudovi „istu izveli kao dokaz, ali je nisu ocenili“; da su sudovi „olako prihvatili golu tvrdnju“ druge parnične stranke da podnosilac nije obavljao delatnost pružanja medicinskih usluga, već da se samo bavio prodajom i trgovinom; da su sudovi odbili predloge podnosioca da se izvedu određeni dokazi „radi utvrđivanja štete“; da su sudovi „potkrepili“ svoje odluke „suprotno navedenom, te su na taj način načinili povredu prava na pravično suđenje“. Od Ustavnog suda je traženo da poništi ili ukine osporene presude i „da se postupak nastavi pred prvostepenim sudom, da se isti vodi u skladu sa poštovanjem navedenog načela, a to je da se uzme u obzir postojeća sudska odluka ... te da se donese zaključak o krivici tuženika u skladu sa tim, od čega će zavisiti osnovanost tužbenog zahteva ...“
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da ustavna žalba predstavlja izuzetno pravno sredstvo čiji je cilj da obezbedi zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda od njihovih povreda ili uskraćivanja koja fizičkim i pravnim licima mogu biti učinjena pojedinačnim aktima i radnjama sudova i drugih nadležnih državnih organa, kao i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u postupku u kome su ti organi i organizacije odlučivali o njihovim pravima i obavezama. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine konkretnog zajemčenog prava ili slobode, obrazlažu tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Prema navedenoj ustavnoj normi, ustavna žalba nije sredstvo kojim se nakon postupka pred nadležnim državnim organima i organizacijama još jednom ispituje zakonitost donetih pojedinačnih akata, niti je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da postupa kao instancioni (viši) sud u odnosu na sudove, odnosno druge državne organe i organizacije čiji se akti ili radnje osporavaju ustavnom žalbom.
3. U postupku prethodnog ispitivanja podnete ustavne žalbe, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i zahteva koji je u njoj postavljen, ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivala tvrdnja o povredi ili uskraćivanju Ustavom zajemčenog prava ili slobode, već podnosilac ustavne žalbe pred Ustavnim sudom osporava pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred redovnim sudovima i pravilnost ocene dokaza na kojima su zasnovane osporene presude, te da tako, zapravo, zahteva od Ustavnog suda da oceni zakonitost osporenih odluka.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
4. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić