Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu troškova zdravstvene zaštite

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu. Utvrđeno je da podnosilac nema pravo na refundaciju troškova operacije u privatnoj ustanovi, jer nije koristio zdravstvenu zaštitu na način propisan zakonom i nije se radilo o hitnom slučaju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1833/2009
29.02.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Jovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. ferbuara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đorđa Jovanovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8309/09 od 17. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Jovanović iz Beograda je 2. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Slaviše Stanimirovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8309/09 od 17. juna 2009. godine, zbog povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu odbijena kao neosnovana njegova žalba izjavljena protiv prvostepene presude kojom mu je odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalnih troškova koje je imao zbog nabavke i ugradnje proteze – veštačkog kuka; da mu je ugradnja proteze bila nužna, neophodna i medicinski opravdana, te da je podnosilac obavio operaciju u privatnoj zdravstvenoj ustanovi, s obzirom na to da bi, po njegovom mišljenju, operacija koja bi se obavila preko zdravstvene ustanove koja je u mreži zavoda, bila izvršena možda i nakon godinu dana od zakazivanja, u kom periodu bi podnosilac trpeo jake bolove, i postojala bi mogućnost nastupanja teške invalidnosti podnosioca. Podnosilac smatra da je osporena presuda nepravična i nezakonita, iz kog razloga mu je povređeno pravo na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava. U ustavnoj žalbi je navedeno i da je podnosiocu povređeno pravo iz člana 35. stav 2. Ustava, jer nije bio u mogućnosti da pred redovnim sudom ostvari svoje pravo na naknadu štete koju je pretrpeo usled nezakonitog ili nepravilnog rada Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Podnosilac, takođe, ukazuje da je Okružni sud u Beogradu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva, na koji način mu je povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava, te je u prilog svojim tvrdnjama priložio presude tog suda Gž. 191/05 od 26. aprila 2005. godine i Gž. 1822/04 od 3. marta 2003. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 21. juna 2006. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu kojom je tražio da se obaveže tuženi - Republički zavod za zdravstveno osiguranje da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 227.161,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom poče v od 2. oktobra 2004. godine, uz obrazloženje da je tužilac korisnik zdravstvene zaštite preko tuženog, da je sam snosio troškove nabavke proteze i operacije u privatnoj zdravstvenoj ustanovi, usled čega je pretrpeo materijalnu štetu u navedenom iznosu.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4060/06 od 24. februara 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je sud iz nalaza i mišljenja veštaka utvrdio da operacija koja je izvršena kod tužioca nije bila hitna i neodložna jer stanje neposredno pre operacije nije predstavljalo opasnost po život pacijenta, ali je bila neophodna i medicinski opravdana; da je tužilac na sopstveni zahtev operaciju obavio u privatnoj bolnici sa kojom tuženi nema zaključen ugovor o pružanju zdravstvenih usluga, a da je pre same intervencije obavio pregled i na Institutu za hirurško-ortopedske bolesti "Banjica" kada mu je predloženo da se javi radi zakazivanja operativne protetike zamene desnog kuka, iz čega, po oceni prvostepenog suda, proizlazi da je ovakvu vrstu intervencije mogao obaviti i u ustanovi sa kojom tuženi ima zaključen ugovor o pružanju zdravstvenih usluga, a što tužilac nije učinio. Prvostepeni sud je presudu zasnovao na odredbama čl. 106. i 107. Zakona o zdravstvenom osiguranju.

Postupajući po žalbi podnosioca, Okružni sud u Beogradu je 17. juna 2009. godine doneo osporenu presudu Gž. 8309/09 kojom je odbijena žalba i potvrđena prvostepena presuda, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev podnosioca, jer je, po oceni tog suda, žalilac obavio operaciju u privatnoj bolnici sa kojom tuženi nema zaključen ugovor o pružanju zdravstvenih usluga, da nije pružio dokaze da u bolnicama sa kojima tuženi ima zaključen ugovor nije mogao obaviti tu operaciju, niti da se javio radi zakazivanja operacije, a da je pri tom konstatovano da se u konkretnom slučaju nije radilo o hitnoj operaciji.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 191/05 od 26. aprila 2005. godine, na koju se podnosilac poziva potvrđena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6514/02 od 9. septembra 2004. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev M.A. iz Beograda i obavezan tuženi Republički zavod za zdravstveno osiguranje da tužiocu refundira troškove zdravstvene zaštite – troškove nabavke proteze kuka. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da se tužilac kao osiguranik tužene lečio u Institutu za hirurško-ortopedske bolesti "Banjica", gde je i operisan i da je tužiocu izvršena ugradnja totalne proteze levog kuka koju je nabavio iz ličnih sredstava, te da ima pravo na refundaciju troškova nabavke proteze jer činjenica da je operacija bila neophodna i nužna, ali ne i hitna, ne može značiti da tužilac time što je, u suštini, ubrzao obavljanje neophodne operacije, može izgubiti pravo na zdravstvenu zaštitu koja mu pripada saglasno odredbi člana 18. stav 1. tačka 7. Zakona o zdravstvenom osiguranju.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1822/04 od 3. marta 2003. godine potvrđena je prvostepena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1991/03 od 10. decembra 2003. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev K.T. iz Beograda i obavezan tuženi Republički zavod za zdravstveno osiguranje da tužiocu refundira troškove zdravstvene zaštite – troškove nabavke proteze kuka. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da se tužilac kao osiguranik tužene lečio u Institutu za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju KCS, gde je i operisan i da je tužiocu izvršena ugradnja totalne proteze levog kuka koju je nabavio iz ličnih sredstava, te da ima pravo na refundaciju troškova nabavke proteze.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog zdravlja, da deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, u skladu sa zakonom, da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuje zakonom i da Republika Srbija pomaže razvoj zdravstvene i fizičke kulture (član 68.).

Odredbama člana 18. stava 1. tačka 7) Zakona o zdravstvenom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 18/92, 26/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 46/98 54/99, 29/01, 18/02, 80/02, 84/04, 45/05 i 101/05 ) bilo je propisano da se obaveznim zdravstvenim osiguranjem obezbeđuje zdravstvena zaštita koja obuhvata: proteze, ortopedska i druga pomagala; pomoćne i sanitarne sprave, stomato-protetsku pomoć i stomatološke materijale.

Odredbama člana 70. Zakona o zdravstvenom osiguranju bilo je propisano da se pri ostvarivanju zdravstvene zaštite po ovom zakonu osiguranim licima obezbeđuje korišćenje svih vidova te zaštite, u skladu sa zakonom, uz primenu savremenih naučnih medicinskih metoda i sredstava (stav 1.), kao i da u ostvarivanju zdravstvene zaštite po ovom zakonu osigurana lica, u skladu sa opštim aktom Zavoda imaju pravo na slobodan izbor lekara i zdravstvene ustanove kod koje će koristiti tu zaštitu (stav 2.).

Odredbama člana 71. Zakona o zdravstvenom osiguranju bilo je propisano: da osigurano lice ostvaruje zdravstvenu zaštitu u zdravstvenoj ustanovi i kod drugog nosioca zdravstvene službe koji imaju sedište na području filijale Zavoda koja mu je priznala to svojstvo (u daljem tekstu: matična filijala), a ako osigurano lice radi, odnosno ima prebivalište na području druge filijale Zavoda, zdravstvenu zaštitu može da ostvaruje i kod nosilaca zdravstvene službe koji imaju sedište na području filijale Zavoda gde osigurano lice radi, odnosno ima prebivalište (stav 1.); da ako osigurano lice koristi zdravstvenu zaštitu mimo uslova i načina utvrđenih u stavu 1. ovog člana i opštem aktu Zavoda, matična filijala snosi troškove te zdravstvene zaštite ako je bila neophodna i ako osigurano lice na nju ima pravo u okviru osiguranja, u visini troškova te zaštite kod nosilaca zdravstvene službe na području matične filijale (stav 2.), kao i da Zavod bliže uređuje način ostvarivanja zdravstvene zaštite, kao i slučajeve i odnose između osiguranog lica i zavoda koji nastaju kada osigurano lice koristi zdravstvenu zaštitu mimo načina utvrđenog ovim zakonom i opštim aktima Zavoda (stav 3.).

Odredbom člana 72. Zakona o zdravstvenom osiguranju bilo je propisano da u određivanju načina korišćenja zdravstvene zaštite i ocenjivanju medicinske opravdanosti ostvarivanja pojedinih vidova zdravstvene zaštite, kao i u ocenjivanju radne sposobnosti, odnosno privremene sprečenosti za rad učestvuju: lekar, lekarska komisija i drugostepena lekarska komisija (stručno-medicinski organi u postupku).

Odredbama čl. 106. i 107. navedenog Zakona bilo je propisano: da se odnosi između Zavoda i nosilaca zdravstvene službe povodom pružanja zdravstvene zaštite osiguranicima uređuju ugovorom, koji se, po pravilu, zaključuje na neodređeno vreme, da zavod utvrđuje uslove, kriterijume i merila pod kojima će zaključivati ugovore o pružanju zdravstvene zaštite sa nosiocima zdravstvene službe, da se ugovorom iz stava 1. ovog člana utvrđuju, naročito , vrste, obim i kvalitet zdravstvenih usluga koje se pružaju osiguranicima, cene koje Zavod plaća za pružanje zdravstvenih usluga, odnosno za izvršenje programa zdravstvene zaštite, način obračunavanja i plaćanja cena, način rešavanja spornih pitanja i druga međusobna prava i obaveze ugovarača, da Zavod uređuje nomenklaturu zdravstvenih usluga i druge kriterijume i merila za utvrđivanje cena zdravstvenih usluga, da Zavod može sa nosiocem zdravstvene službe ugovoriti plaćanje zdravstvenih usluga po osiguraniku, da se Statutom Zavoda može predvideti da ugovore iz stava 1. ovog člana zaključuje filijala u ime i za račun Zavoda sa nosiocima zdravstvene službe koji imaju sedište na njenom području, kao i da se nosiocima zdravstvene službe sa kojima Zavod nije zaključio ugovor o pružanju zdravstvenih usluga, moraju na teret Zavoda platiti zdravstvene usluge pružene osiguranicima u hitnim slučajevima.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku, na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom i za koje je ocenio da je potpuno i pravilno utvrđeno, a koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke, odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. U postupku koji je prethodio ustavnosudskom, utvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe koristio zdravstvenu zaštitu u suprotnosti sa načinom i postupkom ostvarivanja zdravstvene zaštite koji su propisani Zakonom o zdravstvenom osiguranju, te da mu iz tog razloga ne pripada pravo na traženu naknadu. Ustavni sud konstatuje da je tačan navod da je odredbom člana 18. stav 1. tačka 7) Zakona o zdravstvenom osiguranju ustanovljeno pravo osiguranika na besplatne proteze, ortopedska i druga pomagala. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije koristio zdravstvenu zaštitu na način i u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite koji su propisani Zakonom o zdravstvenom osiguranju. Naime, podnosilac ustavne žalbe je pre same intervencije obavio pregled na Institutu za hirurško-ortopedske bolesti "Banjica" kojom prilikom mu je predloženo da se javi radi zakazivanja operativne protetike zamene desnog kuka, a što podnosilac nije učinio. Podnosilac ustavne žalbe je operaciju obavio u privatnoj bolnici sa kojom tuženi nije imao zaključen ugovor o pružanju zdravstvenih usluga, iako je ovakvu vrstu intervencije, u skladu sa prethodno navedenim, mogao obaviti i u ustanovi sa kojom tuženi ima zaključen ugovor o pružanju zdravstvenih usluga. Ustavni sud ukazuje da je, u skladu sa članom 107. navedenog Zakona propisano i da se nosiocima zdravstvene službe sa kojima Zavod nije zaključio ugovor o pružanju zdravstvenih usluga, moraju na teret Zavoda platiti zdravstvene usluge koju su pružene osiguranicima u hitnim slučajevima. U konkretnom slučaju, u postupku pred prvostepenim sudom je, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, utvrđeno da operativni zahvat nije imao atribut hitnosti, jer stanje pacijenta nije predstavljalo opasnost po život pacijenta. Imajući u vidu navedeno, podnosilac je propustio da ostvari pravo na zdravstvenu zaštitu na način propisan zakonom, jer nije ni pokušao da zakaže operaciju u ustanovi sa kojom tuženi ima zaključen ugovor o pružanju zdravstvenih usluga, već je, iako je bio upoznat sa činjenicom da operacija nije ocenjena kao hitna, i da samo u tom slučaju ima pravo na refundaciju troškova, istu obavio u bolnici sa kojom tuženi nema zaključen ugovor. Ustav štiti pravo na zdravstvenu zaštitu i utvrđuje da se zdravstvena zaštita uređuje zakonom. U konkretnom slučaju, osporena presuda je utemeljena na Zakonu o zdravstvenom osiguranju, te je stoga Ustavni sud ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo zajemčeno odredbama člana 68. Ustava.

U vezi navoda podnosioca da mu je povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava, jer je Okružni sud u Beogradu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva (Gž. 191/05 od 26. aprila 2005. godine i Gž. 1822/04 od 3. marta 2003. godine), Ustavni sud je ocenio da su neosnovani. Naime, lica kojima je utvrđeno pravo na refundaciju troškova nabavke proteze kuka su operaciju obavili u zdravstvenim ustanovama sa kojima je tuženi imao zaključen ugovor o pružanju zdravstvenih usluga, dok je podnosilac ustavne žalbe operativni zahvat obavio u privatnoj bolnici sa kojom tuženi nije imao zaključen ugovor o pružanju zdravstvenih usluga, a da pri tom nije ni pokušao da zakaže operaciju u nekoj od ustanova sa kojima tuženi ima zaključen ugovor o pružanju zdravstvenih usluga, iako je o tome bio prethodno poučen. Iz navedenog proizlazi da se podnosilac ustavne žalbe i lica o čijim pravima je odlučivano u navedenim postupcima nisu nalazili u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a što je neophodno pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravno prihvatljive razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu troškova zdravstvene zaštite

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti