Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog prekomernog trajanja parničnog postupka za podelu bračne tekovine. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku, prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog suda. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R. iz V. P , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R . i utvrđu je se da je u parničnim postup cima koji se vod e pred Osnovn im sud om u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 91/10 , kao i pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 90/01, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosi teljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postup ci iz tačke 1. okonča li u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R. iz V. P. je 21. aprila 20 11. godine, preko punomoćnika, advokata V. B. iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, u parničn im postupcima navedenim u tački 1. izreke. Podnositeljka se istovremeno pozvala i na povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz navedenu Konvenciju.

Podnositeljka ustavne žalbe detaljno obrazlažući parničn e postup ke koji su prethodi li podnošenju ustavne žalbe ističe da su njen bivši suprug i ona počev od 1997. godine, pokrenuli više parnica povodom podele bračne tekovine i iseljenja, koji su u međusobnoj vezi, a u kojima do podnošenja ustavne žalbe nije doneta prvostepena presuda, te smatra da joj je na taj način povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Povredu prava iz člana 58. Ustava Republike Srbije obrazlaže navodima da joj je dugotrajnim vođenjem parničnog postupka uskraćeno pravo na imovinu, odnosno da raspolaže sa njom . Predlaže da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu navedenih prava i pravo na naknad u štete , kao i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u fotokopiju spisa predmeta ranijeg Osnovn og sud a u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 91/10 i celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Tužilac M.R. iz Velike Plane je 15. januara 1997. godine podneo Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu protiv tužene M. R. iz V. P, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine po osnovu bračne tekovine na putničkom vozilu tipa pasat. Tužena je 26. maja 1997. godine podnela protivtužbu protiv M.R, radi utvrđenja prava svojine po osnovu bračne tekovine na putničkim vozilima tipa pasat i golf 3. Povodom ove tužbe i protivtužbe formiran je predmet P. 69/97.

Tužilja M. R. iz V. P. je 17. januara 2002. godine podnela Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu protiv tuženog M.R. iz Velike Plane , radi utvrđenja prava svojine po osnovu bračne tekovine na određenim pokretnim i nepokretnim stvarima. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 47/02.

Na ročištu održanom 15. novembra 2002. godine Opštinski sud u Velikoj Plani je doneo rešenje kojim je spise predmeta P. 47/02 spojio spisima predmeta P. 69/97, radi istovremenog presuđenja. Na istom ročištu je izvršen uvid u spise predmeta P. 90/01 i utvrđeno da se po tužbi M.R. protiv M. R. vodi postupak radi iseljenja iz kuće na katastarskoj parceli 2092/2, K.O. Velika Plana i da je taj postupak prekinut rešenjem Opštinskog suda u Velikoj Plani od 29. aprila 2002. godine do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P. 47/02.

Predmet Opštinskog suda u Velikopj Plani P. 69/97 je dobio novi broj P. 734/03, a od 2010. godine postupak u ovoj parnici se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P. 91/10.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom dana 27. decembra 2006. godine stranke su zaključile poravnanje kojim je regulisan njihov odnos u vezi pokretnih stvari koje su bile predmet tužbe iz 2002. godine.

Do donošenja presude Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 91/10 od 12. januara 2012. godine, zakazano je ukupno 50 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 24 održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka, veštaka i osam svedoka, kao i uviđajem na licu mesta i odgovarajućim veštačenjima (tri). Preostalih 26 ročišta za glavnu raspravu nije održano, od čega devet ročišta zbog krivice tužene - protivtužilje, i to: zbog nemogućnosti dostavljanja poziva u periodu kada je bila na privremenom radu u Ruskoj Fedaraciji, zbog nedolaska prevodioca - sudskog tumača za ruski jezik, da bi na ročištu održanom 30. maja 2005. godine tužena obavestila sud da joj nije potreban prevodilac, a neka ročišta nisu održana na njen zahtev. Dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročištu održanom 2. decembra 1999. godine, Opštinski sud u Velikoj Plani je, na zahtev punomoćnika tužioca , rešenjem prekinuo postupak dok tužilac ne obavesti sud da se tužilja vratila iz inostranstva. Podneskom od 10. oktobra 2001. godine punomoćnik tužioca je obavestio postupajući sud da je od prekida postupka tužena u više navrata prisustvovala suđenjima u drugim parničnim postupcima koji se vode pred tim sudom, pa je stoga predložio da se prekinuti postupak nastavi. Nakon toga, prvo naredno ročište prvostepeni sud je zakazao za 21. mart 2002. godine. Na ročištu održanom 9. aprila 2002. godine zbog nedolaska uredno pozvanih stranaka sud je doneo rešenje da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje. Naredno ročište je zakazano za 21. maj 2002. godine. U periodima od 9. septembra 1997. godine do 26. januara 1999. godine i od 18. decembra 2003. godine do 24. marta 2005. godine, postupajući sud nije zakazivao ročišta.

Pre spajanja postupka u predmetu P. 47/02 zakazano je ukupno šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri nisu održana bez krivice tužene - protivtužilje.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 91/10 od 12. januara 2012. godine, u stavu prvom izreke , delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i utvrđeno da je tužilac -protivtuženi vlasnik 1/2 putničkog vozila tipa pasat, pa je obavezana tužena-protivtužilja da tužiocu isplati na ime 1/2 vrednosti automobila iznos od 3000 evra, u dinarskoj protivvrednosti , sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za iznos od dosuđenih 3000 evra do traženih 6000 evra, kao neosnovan ; u stavu trećem i četvrtom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužene-protivtužilje, pa je utvrđeno da je ona vlasnik na 1/2 određenih nepokretnosti ; u stavu petom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužene-protivtužilje i utvrđeno da je ona vlasnik 1/2 telefonskog priključka i putničkog vozila tipa golf, pa je tužilac-protivtuženi obavezan da na ime vrednosti 1/2 tog vozila isplati iznos od 35.000,00 dinara , sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom, a u stavu šestom izreke odbijen je kao neosnovan preostali deo tužbenog zahteva tužene-protivtužilje za telefonski priključak; u stavu sedmom izreke obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženoj-protivtužilji isplati troškove parničnog postupka.

Rešenjem Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 91/10 od 3. februara 2012. godine ispravljena je presuda tog suda P. 91/10 od 12. januara 2012. godine i to tako što u pravnoj pouci umesto .. " rok za žalbu je 8 dana ........ Višem sudu u Smederevu" treba da stoji "rok za žalbu je 15 dana..... Apelacionom sudu u Beogradu".

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1270/12 od 8. marta 2012. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, sa obrazloženjem da spisima nisu združene dostavnice kao dokaz da su žalbe parničnih stranaka i rešenje o ispravci dostavljene punomoćnicima, kao i da je prvostepeni sud propustio da odluči o predlogu tužene za donošenje dopunske presude.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 91/10 od 28. marta 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužene-protivtužilje i utvrđeno da je vlasnik 1/2 određenih nepokretnosti.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 4473/12 od 6. marta 2013. godine, u stavu prvom izreke , potvrdio presudu Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 91/10 od 12. januara 2012. godine , ispravljenu rešenjem P. 91/10 od 3. februara 2012. godine, i to u stavu trećem i delu stava četvrtog izreke, dok se u preostalom delu žalba tužioca odbija. U stavu drugom izreke ove presude potvrđena je dopunska presuda Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 91/10 od 28. marta 2012. godine i žalba tužioca odbijena kao neosnovana, dok je u stavu trećem izreke ukinuta presuda Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 91/10 od 12. januara 2012. godine , i to u stavu prvom, drugom, petom, šestom i preostalom delu stava četvrtog izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, do donošenja presude Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 1853/13 od 6. decembra 2013. godine, zakazano je i održano četiri ročišta za glavnu raspravu, na kojem je izveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i tri svedoka, kao i suočenjem jednog svedoka i tužene.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 1853/13 od 6. decembra 2013. godine je: u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i utvrđeno da je vlasnik 1/2 putničkog vozila tipa pasat, pa je obavezana tužena-protivtužilja da tužiocu isplati na ime 1/2 vrednosti automobila iznos od 3000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drugom izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za iznos od dosuđenih 3000 evra do traženih 6000 evra kao neosnovan; u stavu trećem izreke usvojen tužbeni zahtev tužene-protivtužilje, pa je utvrđeno da je vlasnik na 1/2 određenih nepokretnosti; u stavu četvrtom izreke usvojen tužbeni zahtev tužene-protivtužilje i utvrđeno da je vlasnik 1/2 telefonskog priključka, kao i da je suvlasnik na 1/2 putničkog vozila tipa golf. Protiv navedene prvostepene presude stranke su izjavile žalbe 23. i 27. decembra 2013. godine, o kojima još nije odlučeno.

4. Odredb ama člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Kako su odredbama člana 32. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period bitan za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine , te da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumno g roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak koji je pokrenut 1 5. januara 1 997. godine, podnošenjem tužbe protiv podnositeljke ustavne žalbe u predmetu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 69/97 kome je spojen predmet istog suda P. 47/02, da bi postupak bio nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 91/10, do razmatranja ustavne žalbe nije pravnosnažno okončan, te da traje preko 17 godina.

Navedeno trajanje postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je zaključio da deoba zajedničke imovine stečene u toku trajanja braka spada u sporove sa složenim činjeničnim pitanjima. Naime, u pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, a od kojih je zavisila osnovanost tužbenih zahteva, sproveden je obiman dokazni postupak. Ovaj parnični postupak je činjenično postao složenijim i naknadnim spajanjem postupka vođenog po tužbi podnositeljke ustavne žalbe . Međutim, sprovedeni dokazni postupak ne može predstavljati opravdanje za toliko dugo trajanje parničnog postupka.

Prema oceni Ustavnog suda, podnositeljka je u izvesnoj meri i sam a doprinela dužini predmetnog parničnog postupka. Tako devet ročišta nije održano iz razloga koji se mogu prepisati odgovornosti podnosi teljke. Pored toga, zbog nedolaska uredno pozvanih stranaka od 9. aprila 2002. godine do 21. maja 2002. godine osporeni postupak je mirovao. Nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje sudskih organa u cilju brzog i zakonitog razrešenja spornih pitanja u vezi prava svojine na nepokretnosti, odnosno pokretnim stvarima koje predstavljaju predmet deobe bračne tekovine, bilo od velikog značaja za podnositeljku ustavne žalbe. Pri tom, treba ukazati da podnositeljka živi u kući koja je, pored ostalog, predmet osporenog parničnog postupka.

Razmatrajući postupanje suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je dugom trajanju postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Ustavni sud smatra da je nedopustivo da je u predmetnom sporu prva prvostepena presuda doneta posle 15 godina. Pri tom je drugostepeni sud, nakon podnošenja žalbe protiv te prvostepene presude, vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka, pa je prvostepeni sud doneo dopunsku presudu u odnosu na deo tužbenog zahteva o kome nije bio odlučio. Navedena prvostepena presuda je morala biti ispravljena, da bi nakon svega toga u većem delu bila ukinuta. Procesna efikasnost prvostepenog suda narušena je u određenoj meri i zbog činjenice da u toku trajanja prvostepenog postupka ukupno 17 ročišta nije održano bez krivice podnositeljke ustavne žalbe, od kojih dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije . Nakon prekida postupka, podneskom od 10. oktobra 2001. godine, punomoćnik tužioca je predložio da se prekinuti postupak nastavi, ali je prvo naredno ročište prvostepeni sud zakazao tek za 21. mart 2002. godine. U periodima od 9. septembra 1997. godine do 26. januara 1999. godine i od 18. decembra 2003. godine do 24. marta 2005. godine, postupajući sud nije zakazivao ročišta.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu , da preduzme sve mere kako bi se osporeni postupak okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka , postupanje prvostepenog suda i doprinos podnositeljke ustavne žalbe trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja nadležnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Imajući u vidu da je postupak koji se pred ranijim Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 90/01 vodio po tužbi M.R. protiv M. R. prekinut rešenjem Opštinskog suda u Velikoj Plani od 29. aprila 2002. godine do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P. 47/02, koji je spojen spisima predmeta P. 69/97, a za koji je ocenjeno da nije okončan u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe i u postupku koji se vodio pred ranijim Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 90/01, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao u tački 1. izreke.

7. U pogledu navoda podnositeljke da joj je zbog trajanja osporenih postupaka povređeno pravo na imovinu, Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome se članom 1. Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne štiti i pravo na sticanje imovine (videti presudu u predmetu „Marckx protiv Be lgije“, od 13. juna 1979. godine). Kako je tek u toku postupak za utvrđenje prava na imovini, a imajući u vidu da se odredbom člana 58. Ustava jemči stečena imovina, a ne i pravo na sticanje imovine, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. U pogledu zahteva podnositeljke za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 4 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.