Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u sporu o isplati razlike u zaradi

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu radnika koji su tražili isplatu razlike u zaradi do visine obračunate na osnovu minimalne cene rada. Sud je prihvatio stav Apelacionog suda da nije povređeno pravo na pravičnu naknadu jer je isplaćena zarada bila viša od zakonom propisane minimalne zarade.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Milojčevića i Tomislava Todorovića, obojice iz Kraljeva i Milovana Kursulića iz Cvetaka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miloša Milojčevića, Tomislava Todorovića i Milovana Kursulića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3683/10 od 14. januara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Milojčević i Tomislav Todorović, obojica iz Kraljeva i Milovan Kursulić iz Cvetaka su 21. aprila 2011. godine, preko zajedničkog punomoćnika Danijele Gunjić, advokata iz Kraljeva, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3683/10 od 14. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3683/10 od 14. januara 2011. godine preinačena presuda Osnovnog suda u Kraljevu P1. 489/10 od 1. oktobra 2010. godine i tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe za isplatu manje isplaćene zarade odbijen kao neosnovan; da je u spornom periodu podnosiocima isplaćivana zarada u iznosima nižim od minimalne zarade predviđene zakonom, a većim samo od minimalne zarade iz prethodnog perioda, koja je poslednja bila utvrđena Kolektivnim ugovorom, na osnovu cene rada na dan zaključenja Kolektivnog ugovora, 17. oktobra 2005. godine; da je tuženi poslodavac, na osnovu člana 93. Pojedinačnog kolektivnog ugovora, vršio akontativnu isplatu zarade, koja je imala trend povećanja, ali nikada nije dostigla iznos minimalne zarade; da su se učesnici kolektivnog pregovaranja obavezali da cenu rada za najjednostavniji rad i period u kome će ona važiti utvrde najkasnije u roku od pet dana po isteku perioda za koji je određena osnovna cena rada za najjednostavniji rad; da tuženi u spornom periodu nije uspeo da postigne dogovor sa ostalim učesnicima kolektivnog pregovaranja, zbog čega je, po mišljenju podnosilaca, bio u obavezi da na osnovu člana 3. stav 2. tačka 3) Zakona o radu pitanje osnovne zarade za najjednostavniji rad uredi pravilnikom; da je ugovorima o radu bila ugovorena isplata minimalne zarade za podnosioce, koju im je tuženi, akontativnim isplatama zarada, uskratio; da je drugostepeni sud zbog pogrešne primene odredaba člana 111. stav 1. i člana 112. Zakona o radu izveo pogrešan zaključak da podnosiocima u spornom periodu ne sleduje isplata razlike od akontativne do "pune pravične odgovarajuće zarade".

Podnosioci predlažu da Ustavni sud utvrdi da im je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije i odredi da Apelacioni sud u Kragujevcu "izmeni pojedinačni akt u skladu sa zahtevom iz ustavne žalbe".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 489/10 od 1. oktobra 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca Miloša Milojčevića, Tomislava Todorovića i Milovana Kursulića, ovde podnosilaca ustavne žalbe, pa je tuženi Koncern "Fabrika vagona Kraljevo" A.D. u restrukturiranju iz Kraljeva obavezan da im na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade u periodu od 1. aprila 2006. godine do 30. aprila 2008. godine (za tužioce Miloša Milojčevića i Milovana Kursulića), odnosno u periodu od 1. novembra 2006. godine do 30. aprila 2008. godine (za tužioca Tomislava Todorovića) isplati mesečne iznose bliže označene u izreci presude, sa zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate. Istom presudom tuženi je obavezan da tužiocima isplati i regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2006. i 2007. godinu, kao i sve troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u odredbi člana 93. Pojedinačnog koleltivnog ugovora kod tuženog iz 2005. godine izostalo utvrđenje osnovne zarade za najjednostavniji posao za koeficijent 1; da je stavom 3. navedenog člana Pojedinačnog kolektivnog ugovora određeno da će učesnici kolektivnog ugovora najkasnije u roku od pet dana po isteku meseca za koji je ugovorena osnovna zarada za najjednostavniji posao za koeficijent 1 pristupiti pregovaranju radi utvrđivanja nove osnovne zarade za najjednostavniji posao za koeficijent 1 i perioda za koji se ona primenjuje; da je stavom 4. normirano da se, ukoliko ne dođe do dogovora o osnovnoj zaradi za najjednostavniji posao za koeficijent 1 u utvrđenom roku, isplaćuje kao akontacija osnovna zarada za najjednostavniji posao iz prethodnog perioda, uvećana za rast troškova života, dok se pregovori nastavljuju, a da će se nakon konačnog utvrđivanja osnovne zarade za najjednostavniji posao za koeficijent 1 izvršiti isplata razlika za prethodni mesec; da je iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno da je tuženi u spornom periodu tužiocima akontativno isplaćivao zaradu u skladu sa odredbom člana 93. stav 4. Pojedinačnog kolektivnog ugovora, u visini cene rada za najjednostavniji posao nižoj od minimalne zarade po času i ugovorenog koeficijenta iz ugovora o radu, koja nije bila utvrđena Pojedinačnim kolektivnim ugovorom, već je utvrđivana od strane poslodavca, uz uvećanje na ime rasta troškova života; da je u spornom periodu cena rada za najjednostavniji posao po osnovu rasta troškova života uvećana za 42,10%, što je premašivalo rast troškova života u utuženom periodu; da je akontacija zarade isplaćivana u iznosima većim od iznosa minimalne zarade, dok je po zahtevu tužilaca izvršen obračun zarade na taj način što je cena rada po času utvrđena za minimalnu zaradu pomnožena sa ugovorenim koeficijentima tužilaca; da i pored toga što je akontativna isplata zarade vršena u iznosima većim od iznosa minimalne zarade, ostaje činjenica da tuženi poslodavac nije ispunio svoju obavezu iz člana 107. stav 3. Zakona o radu, odnosno nije opštim aktom utvrdio elemente za obračun i isplatu osnovne zarade; da je iz tog razloga, najmanja moguća cena rada upravo cena rada u visini minimalne zarade po času, ispod koje zaradu ne može da primi ni zaposleni sa koeficijentom 1, pod uslovom standardnog radnog učinka i punog radnog vremena tužilaca, koje činjenice u sprovedenom postupku nisu dovedene u pitanje; da tužbeni zahtev tužilaca nije preuranjen, s obzirom na to da Zakon o radu ne poznaje akontativne isplate zarade; da je tuženi poslodavac bio u obavezi da shodno odredbi člana 3. stav 2. tačka 3) Zakona o radu svojim pravilnikom uredi pitanje osnovne zarade za najjednostavniji posao sa koeficijentom 1; da osnovna zarada tužilaca za najjednostavniji posao po času nije mogla biti niža od minimalne zarade po času, kao socijalne kategorije, a u skladu sa članom 111. stav 1. Zakona o radu; da je tuženi poslodavac tužiocima naneo štetu koju je dužan naknaditi, dok bi suprotan zaključak suda vodio pretvaranju akontativnog u konačni obračun zarade, što bi dovelo do poremećaja u vrednovanju poslova kod poslodavca, a time bilo i povređeno pravo tužilaca na pravičnu naknadu za rad.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž1. 3683/10 od 14. januara 2011. godine kojom je preinačio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na isplatu naknade štete zbog manje isplaćene zarade u periodu od 1. aprila 2006. godine do 30. aprila 2008. godine, odnosno od 1. novembra 2006. godine do 30. aprila 2008. godine i taj deo tužbenog zahteva tužilaca odbio kao neosnovan. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud na pravilno i potupno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbene zahteve tužilaca za naknadu štete zbog manje isplaćene zarade, na šta se osnovano ukazuje žalbom tuženog; da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da minimalna zarada predstavlja cenu rada za najjednostavniji rad, s obzirom na to da je minimalna zarada zakonska kategorija koja se isplaćuje za standardni radni učinak i puno radno vreme, da se utvrđuje od strane socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za tertitoriju Republike Srbije i isplaćuje samo ako je ugovorena i ukoliko poslodavac nije u stanju da isplati odgovarajuću zaradu; da iznos koji isplati poslodavac zaposlenom na ime zarade ne sme biti niži od minimalne zarade, a da minimalna cena rada može biti niža od one koju određuje socijalno-ekonomski savet; da je veštačenjem utvrđeno da je tužiocima u utuženom periodu isplaćivana zarada u većem iznosu u odnosu na minimalnu zaradu, a u skladu sa Kolektivnim ugovorom tuženog br. 4752, iz kog razloga tužioci, po mišljenju drugostepenog suda, nisu pretrpeli štetu i nemaju pravo na isplatu razlike zarade.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava, na čiju povredu se podnosioci pozivaju, bitna je odredba člana 60. stav 4. Ustava kojom je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom.

Po oceni Ustavnog suda, u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja je i odredba člana 32. stav 1. Ustava, po kojoj svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), čijom primenom je odlučivano o tužbenim zahtevima podnosilaca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se Kolektivnim ugovorom kod poslodavca, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa i međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora (član 3. stav 1.); da se Pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, između ostalog, i ako učesnici kolektivnog ugovora ne postignu saglasnost za zaključivanje kolektivnog ugovora u roku od 60 dana od dana započinjanja pregovora (član 3. stav 2. tačka 3); da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 105. stav 1.); da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade (član 106. stav 1.); da se osnovna zarada određuje na osnovu uslova, utvrđenih pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu, a radni učinak na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama, dok se opštim aktom utvrđuju elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka (član 107. st. 1, 2 i 3.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom (član 111. stav 1.); da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. stav 2.); da se minimalna zarada utvrđuje odlukom socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije, a ukoliko savet ne donese odluku u roku od 10 dana od dana početka pregovora, odluku o visini minimalne zarade donosi Vlada Republike Srbije (član 112. st. 1 i 2.); da se pri utvrđivanju minimalne zarade polazi naročito od troškova života, kretanja prosečne zarade u Republici Srbiji, egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice, stope nezaposlenosti, kretanja zaposlenosti na tržištu rada i opšteg nivoa ekonomske razvijenosti Republike Srbije (član 112. stav 3.); da se minimalna zarada utvrđuje po radnom času, za period od najmanje šest meseci i da ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene odlukom iz st. 1. i 2. ovog člana za period koji prethodi periodu za koji se utvrđuje minimalna zarada (član 112. stav 4.); odluka o visini minimalne zarade iz člana 112. ovog zakona objavljuje se u "Službenom glasniku Republike Srbije" (član 113.).

5. Iako se podnosioci ustavne žalbe pozivaju na povredu prava iz člana 60. stav 4. Ustava, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je konstatovao da se podnosioci ustavne žalbe u suštini žale na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane Apelacionog suda u Kragujevcu.

Stoga je Ustavni sud smatrao da je, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, zapravo potrebno sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocima osigurao pravo na pravično suđenje, garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je od strane drugostepenog suda došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda, te da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Ocenjujući da li je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne primene materijalnog prava na štetu podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od toga da minimalna zarada zapravo predstavlja minimum prava svakog zaposlenog u pogledu očuvanja njegove egzistencije i egzistencije njegove porodice, iz kog razloga je reč o zakonom ustanovljenoj zaštiti ekonomski slabije strane u radno-pravnom odnosu. S tim u vezi, Ustavni sud je shvatanja da zaposleni koji je u jednom mesecu ostvario standardni radni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, ne može od svog poslodavca primiti iznos zarade koji je niži od iznosa minimalne zarade objavljenog za period koji se posmatra, bez obzira na to u kakvom je stanju poslovanje konkretnog poslodavca. Ustavni sud dalje konstatuje da je u parničnom postupku koji je prethodio donošenju osporene drugostepene presude nesumnjivo utvrđeno da je podnosiocima ustavne žalbe u utuženom periodu isplaćivana zarada u iznosima većim od iznosa minimalne zarade koji su u okviru tog perioda utvrđeni i na zakonom propisani način objavljeni. Stoga je Ustavni sud mišljenja da je u konkretnom slučaju navedeni zakonski minimum zaštite prava iz radnog odnosa, kada je u pitanju isplata zarade, poštovan, te da tuženi poslodavac nije postupio protivno svojoj zakonskoj obavezi da svojim zaposlenima isplati najmanje iznos minimalne zarade.

S druge strane, saglasno odredbama člana 112. st. 3. i 4. Zakona o radu, za utvrđivanje minimalne zarade naročito se uzimaju u obzir troškovi života, kretanje prosečne zarade u Republici Srbiji, egzistencijalne i socijalne potrebe zaposlenog i njegove porodice, stopa nezaposlenosti, kretanje zaposlenosti na tržištu rada i opšti nivo ekonomske razvijenosti Republike Srbije. Minimalna zarada se utvrđuje po radnom času, za period od najmanje šest meseci. S tim u vezi, Ustavni sud je na stanovištu da ovako utvrđena cena rada po radnom času, gde se primenjuju, odnosno uzimaju u obzir svi napred navedeni kriterijumi, ne može biti tertirana kao najniža cena rada za najjednostavniji posao, s obzirom na to da se prilikom određivanja visine minimalne zarade relativizuje činjenica o vrsti posla u konkretnom slučaju, zbog čega je minimalna zarada jednaka za sve zaposlene u Republici Srbiji, bez obzira na to koji posao obavljaju. Ustavni sud dalje tumači da se visina minimalne zarade za određeni mesec utvrđuje tako što se prethodno utvrđena vrednost radnog sata pomnoži sa ukupnim brojem radnih sati u jednom mesecu, prema odgovarajućem statističkom podatku o ukupnom broju radnih sati u posmatranom mesecu. Iz tog razloga, Ustavni sud isključuje mogućnost utvrđivanja visine minimalne zarade na način na koji to čini Osnovni sud u Kraljevu, odnosno da se utvrđena vrednost radnog sata od strane Socijalno-ekonomskog saveta ili Vlade Republike Srbije množi sa ukupnim brojem radnih sati određenog zaposlenog i koeficijentom koji je ugovoren sa njegovim poslodavcem. S tim u vezi, za Ustavni sud je ustavnopravno prihvatljivo tumačenje Apelacionog suda u Kragujevcu "da iznos koji isplati poslodavac zaposlenom na ime zarade ne sme biti niži od minimalne zarade, ali da minimalna cena rada može biti niža od one koju određuje socijalno-ekonomski savet".

Ustavni sud takođe konstatuje da je obaveza poslodavca da usvoji, odnosno donese pravilnik o radu samo u slučaju da učesnici kolektivnog ugovora ne postignu saglasnost za zaključivanje kolektivnog ugovora u roku od 60 dana od dana započinjanja pregovora, a ne i u slučaju praznina u već zaključenom kolektivnom ugovoru. S druge strane, Zakonom o radu nije izričito zabranjena akontativna isplata zarade. Imajući u vidu da se tuženi poslodavac kolektivnim ugovorom iz 2005. godine obavezao da će nakon utvrđenja osnovne zarade za najjednostavniji rad isplatiti eventualnu razliku svojim zaposlenima, to je za Ustavni sud bez značaja činjenica da kod tuženog visina osnovne zarade za najjednostavniji rad u vreme donošenja osporene drugostepene presude još uvek nije bila određena.

Imajući u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3683/10 od 14. januara 2011. godine nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, a samim tim i na pravičnu naknadu za rad, zbog čega je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ).

6. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u sporu o isplati razlike u zaradi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti