Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu poslodavca i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je radni spor za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa trajao deset godina. Odgovornost za nerazumno trajanje postupka leži na parničnom sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A . d . „O .“ iz O, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. d . „O .“ i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima u predmetu P1. 381/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Žabarima P1. 492/05), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. d . „O .“ iz O. je , 6. marta 2013. godine , preko punomoćnika P . R, advokata iz Požarevca, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se , u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica Žabari u predmetu P1. 381/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 11. oktobra 2005. godine tužilac Ž.M. podneo tužbu Opštinskom sudu u Žabarima protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa; da je prvostepenom presudom od 25. maja 2010. godine usvojen tužbeni zahtev, dok je drugostepenom presudom od 17. avgusta 2010. godine delimično potvrđena, a delimično ukinuta prvostepena presuda i u ukinutom delu vraćena prvostepenom sudu na ponovni postupak; da predmetni postupak, čiji je predmet radni spor, koji je hitnog karaktera , traje duže od osam godina čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac je istakao da bi, da je postupak bio završen u razumnom roku od godinu dana, bio u obavezi da tužiocu isplati na ime naknade štete zbog neisplaćenih zarada manji novčani iznos, te je time, zbog odugovlačenja postupka, podnosilac pretrpeo stvarnu štetu, u iznosu od 640.019,57 dinara, a što je utvrđeno na osnovu nalaza veštaka. Zahtevao je naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavi sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P1. 381/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Ž.M. je 11. oktobra 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Žabarima protiv tuženog A.D. „O.“, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa. Predmet je dobio broj P1. 492/05.

Pred Opštinskim sudom u Žabarima održano je 11 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke u više navrata, saslušani su svedoci, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju tuženog, kao i u dokumentaciju Zavoda za tržište rada u Požarevcu, dok 12 ročišta nije bilo održano, i to: tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva na saglasan zahtev punomoćnika stranaka, jedno zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, jedno zbog nedolaska tužioca, jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka, dva na zahtev punomoćnika tužioca, dva na zahtev punomoćnika tuženog.

Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji od 2010. godine predmet je dobio broj P1. 381/10 i vodi se pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima. Tužbeni zahtev je preciziran 16. marta 2010. godine.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1. 381/10 (2005) od 24. maja 2010. godine, ispravljenom rešenjima istog suda P1. 381/10 (2005) od 24. maja 2010. godine i P1. 381/10 (2005) od 7. jula 2011. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca broj 01-72/1 od 1. avgusta 2005. godine; stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad na radno mesto fizičkog radnika; stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete u visini neostvarene zarade isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti pa do konačne isplate, kao i da tužiocu počev od oktobra 2009. godine pa do povratka na rad na ime naknade štete u visini izgubljene zarade isplati zaradu koju bi tužilac ostvario da je radio, sve sa pripadajućim doprinosima za PIO i zdravstveno osiguranje; stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 151.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3263/11 od 16. januara 2013. godine, u stavu prvom izreke , odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P1. 381/10 (2005) od 24. maja 2010. godine, ispravljena rešenjima istog suda P1. 381/10 (2005) od 24. maja 2010. godine i P1. 381/10 (2005) od 7. jula 2011. godine, u njenim stavovima prvom, drugom i delu stava trećeg izreke kojim je odlučeno o naknadi štete zbog izgubljene zarade, pojedinačno po mesecima; u stavu drugom izreke ukinuta je prvostepena presuda, u delu njenog stava trećeg izreke kojim je odlučeno o naknadi štete od oktobra 2009. godine do povratka na rad tužioca, sa pripadajućim doprinosima za PIO i zdravstveno osiguranje, kao i u stavu četvrtom izreke i predmet je u ukinutom delu vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Nakon podnete ustavne žalbe, uvidom u spise predmeta je utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 505/13 od 6. juna 2013. godine odbijena kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3263/11 od 16. januara 2013. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom povodom ukinutog del a prvostepene presude, predmet je dobio broj P1. 73/13. Pred tim sudom je održano jedno ročište na kome su pročitani celokupni spisi predmeta i presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1. 73/13 od 26. februara 2014. godine, u stavu prvom izreke , obavezan je tuženi da na iznose naknade štete na ime izostale zarade za period počev od oktobra 2005. zaključno sa septembrom 2009. godine tužiocu obračuna i uplati: doprinose za penzijsko-invalidsko osiguranje nadležnom Republičkom fondu PIO – Filijala Požarevac i doprinose za zdravstveno osiguranje nadležnom Republičkom fondu zdravstvenog osiguranja – Filijala Požarevac, sve po osnovici i stopi propisanoj zakonom; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime parničnih troškova isplati iznos od 417.275,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1975/14 od 3. marta 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1. 73/13 od 26. februara 2014. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku. u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom od određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca - 11. oktobra 2005. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku koji za predmet ima radni spor, nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da pretežnu odgovornost za dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu prvostepenu presudu doneo nakon četiri godine i sedam meseci od podnete tužbe, a odgovornost snosi i drugostepeni sud koji je odlučio nakon dve godine i osam meseci.

Po oceni Suda, ukupno trajanje predmetnog postupka od deset godina, a koji je za predmet imao radni spor, u znatnoj meri prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku i predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po stavovima ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Dakle, po oceni Ustavnog suda, odgovornost za nerazumno trajanje postupka leži na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud ukazuje da je procesni zakon koji se primenjivao u predmetnom parničnom postupku propisivao da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisivanjem ovih procesnih normi, zakonodavac je normativno iskazao šta je bitna odlika ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju i odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u konkretnom slučaju.

Dakle, zakon koji uređuje parnični postupak naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za tužioca, kao bivšeg zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem roku.

Ustavni sud i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora za podnosioca bio od materijalnog značaja. Međutim, po oceni Suda, sam podnosilac je u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da četiri ročišta nije bilo održano na zahtev punomoćnika podnosioca, a što je doprinelo dužem trajanju postupka za period od godinu dana.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima u predmetu P1. 381/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Žabarima P1. 492/05), te je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije pružio dokaze da je u predmetnom postupku pretrpeo materijalnu štetu. Stoga je navedeni zahtev odbačen u tački 2. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.