Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji je trajao preko šest godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), u postupku po ustavnoj žalbi G. T . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. T . i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u vanparničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R3. 1410/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja Odluke tom Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. G. T . iz Beograda izjavila je 7. marta 201 6. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu R3. 1410/10 od 28. maja 2013. godine i rešenja Višeg suda u Valjevu Gž. 87/16 od 28. januara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R3. 1410/10 .

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje , jer su sudovi u vanparničnom postupku „raspravljali činjenice“, a što može činiti samo parnični sud. Povredu prava na suđenje u razumnom roku zasniva na tome što je postupak otvaranja depozita trajao šest godina, što je po njenom mišljenju predugo za tu vrstu postupka. Podnositeljka je istak la zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu R3. 1410/10 (u daljem tekstu: Osnovni sud) , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Predlagač, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 17. septembra 2009. godine predlog Prvo m opštinskom sudu u Beogradu za otvaranje depozita .

Prvo ročište povodom navedenog predloga bilo je zakazano za 15. oktobar 2009. godine, ali nije održano zbog bolesti postupajućeg sudij e.

Protivnici predlagača su u podnesku od 28. oktobra 2009. godine izneli razloge zbog kojih su smatrali da nema mesta otvaranju sudskog depozita . Ročište zakazano za 20. oktobar nije održano na zahtev protivnika predlagača. Ni naredna četiri ročišta zakazan a za 17. novembar , 4. i 15. decembar 2009. godine, te 3. jun 2010. godine, ni su održan a jer stranke nisu bile uredno pozivane.

Dopisom Osnovnog suda od 3. juna 2010. godine traženi su parnični spisi tog suda na uvid . Predlagač se podneskom od 27. jula 2010. godine obratio sudu sa predlogom da se zastane sa vanparničnim postupkom do okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi protiv tuženih (protivnika predlagača), radi utvrđivanja ništavosti spornog ugovora o zajmu. Podneskom od 15. septembra 2010. godine, protivnici predlagača su se izjasnili da se protive zastajanju sa postupkom.

Osnovni sud je dopisom od 18. maja 2012. godine ponovo tražio parničn e spis e tog suda radi uvid a, ali spisi nisu dostavljeni jer su se nalazili u Apelacionom sudu u Beogradu u postupku po žalbi.

Ročište zakazano za 9. oktobar 2012. godine, nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok su naredna tri ročišta održana i to - 13. decembra 2012. godine, 19. februara i 28. maja 2013. godine.

Osnovni sud je doneo osporeno rešenje R3. 1410/10 od 28. maja 2013. godine, kojim je odbio predlog predlagača radi otvaranja sudskog depozita.

Predlagač je 14. avgusta 2013. godine izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja, a Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R. 4058/2015 od 12. maja 2015. godine odredio Viši sud u Valjevu za postupanje u tom predmetu, zbog izuzetne opterećenosti Višeg suda u Beogradu .

Viši sud u Valjevu je rešenjem Gž. 691/15 od 19. novembra 2015. godine, vratio spise predmeta Osnovnom sudu kao nerazmotrene, jer je utvrdio da otpravak pobijanog rešenja koji je dostavljen tom sudu, ne odgovara izvorniku.

Nakon otklanjanja navedenih nedostataka, Viši sud u Valjevu je doneo osporeno rešenje Gž. 87/16 od 28. januara 2016. godine , kojim je odbio kao neosnovanu žalbu predlagača i potvrdio rešenje Osnovnog suda R3. 1410/10 od 28. maja 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na či ju se povred u ustavnom žalbom ukazuje svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni vanparnični postupak pokrenut 17. septembra 2009. godine podnošenjem predloga Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan 28. januara 2016. godine, donošenjem osporenog drugostepenog rešenja. Dakle, vanparnični postupak je trajao šest godina i četiri meseca , što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud nalazi da predmet nije bio složen, iz čega proizlazi da to ne mo že biti opravdanje za višegodišnje trajanje postupka .

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je ona ima la legitiman pravni interes da ce o njenom predlogu za otvaranje sudskog depozita, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprinela odugovlačenju postupka .

Dakle, osnovni razlog dugog trajanj a parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se relativno jednostavan vanparnični postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da Osnovni sud u periodu od septembra 2010. godine, pa do 18. maja 2012. godine , nije preduzeo nijednu radnju u postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60. do 63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i više od dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja Odluke tom Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard građana, te činjenicu da ćedosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno - adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije od 19. decembra 2017. godine. Takođe, videti i Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu R3. 1410/10 od 28. maja 2013. godine i rešenja Višeg suda u Valjevu Gž. 87/16 od 28. januara 2016. godine, Ustavni sud je uvidom u osporen e akt e, utvrdio da on i sadrž e jasn a i detaljna obrazloženja zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava , u kome su navedeni razlozi zbog kojih nije bilo mesta usvajanju predmetnog zahteva. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporen ih ak ata.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.