Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku bez naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina i osam meseci. Zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbijen, smatrajući da je utvrđenje povrede dovoljna satisfakcija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. D. iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. D. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 342/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 212/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba Radmila Dimitrijevića izjavljena protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 524/12 od 19. septembra 2012. godine i presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 342/10 od 10. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. D. iz Kruševca je, 6. marta 2013. godine, preko punomoćnika V. S, advokata iz Kruševca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razu mnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 342/10, kao i protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 524/12 od 19. septembra 2012. godine i presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 342/10 od 10. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan osporenim presudama koje nisu donete u njegovu korist, kao i dužinom trajanja predmetnog postupka, izlaže činjenice i okolnosti koje smatra relevantnim za odlučivanje u predmetnoj parnici u kojoj je imao svojstvo tužioca, navodeći: da je početkom 2007. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženog M. M. radi naknade štete zbog posečenog stabla jasena i da mu je zbog dužine trajanja postupka od preko devet godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je u osporenim presudama, koje smatra nezakonitim, pogrešno utvrđeno činjenično stanje i da su pogrešno ocenjeni priloženi i izvedeni dokazi, što je dovelo do odbijanja njegovog tužbenog zahteva.

Zahtevao je naknadu materijalne i nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalbe se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 342/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. januara 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženog M. M, radi naknade štete, uz označenu vrednost spora od 10.000 dinara, sa zahtevom za određivanje privremene mere. Predmet je dobio broj P. 212/04.

Rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu P. 212/04 od 29. januara 2004. godine određena je predložena privremena mera pa je zabranjeno tuženom M.M. odvoženje jednog jasena sa označene katastarske parcele u K.O. Zdravinje, uz važenje te privremene mere do okončanja spora.

Pred Opštinskim sudom u Kruševcu bilo je održano osam ročišta za glavnu raspravu, dok pet ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog nedolaska tužioca, jedno zbog nedolaska tuženog, dva zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, a jedno zbog nedolaska svedoka.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i svedoka, uviđajem suda na licu mesta i veštačenjem od strane veštaka geometra i veštaka šumarske struke.

Tužbeni zahtev je preciziran 28. februara 2007. godine.

Presudom Opštinskog suda u Kruševcu P. 212/04 od 15. aprila 2008. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da na ime naknade štete za jedno posečeno drvo jasena tužiocu isplati iznos od 7.315 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog postupka, dok je u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade štete, pored dosuđenog iznosa, plati još 7.986,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1758/08 od 17. oktobra 2008. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Kruševcu P. 212/04 od 15. aprila 2008. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer se kao sporno postavilo pitanje aktivne legitimacije tužioca - u smislu postojanja njegovih svojinskih prava na parceli na kojoj se posečeno drvo nalazilo.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 1670/08 i održana su dva ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i saslušane su ponovo parnične stranke, dok dva ročišta nisu bila održana - jedno zbog nedolaska tuženog, a jedno iz procesnih razloga.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 342/10 (u zaglavlju pogrešno označen broj P. 3342/2010) od 10. maja 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete za jedno posečeno stablo plati iznos od 15.301,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. februara 2007. godine pa do isplate, dok je u stavu drugom izreke obavezan tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 31.250,00 dinara.

Odlučujući o izjavljenoj žalbi podnosioca protiv navedene prvostepene presude, Viši sud u Kruševcu je odlučio da otvori raspravu pred drugostepenim sudom, na kojoj su pročitani celokupni spisi predmeta i saslušane parnične stranke.

Osporenom presudom Višeg suda u Kruševcu Gž. 524/12 od 19. septembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, ukinuta je prvostepena presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 342/10 (pogrešno označena kao P. 3342/2010) od 10. maja 2011. godine, u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete za jedno posečeno stablo isplati iznos od 15.301,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. februara 2007. godine pa do isplate, dok je u stavu trećem izreke određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je tuženi, u dogovoru sa tužiočevim sinom M, u 2003. godini isekao jasen koji se (prema navodima tuženika) nalazio na međi između parcela stranaka; da je dogovor bio da tuženi izvuče stablo do glavnog puta, da poseče grane, da za sebe uzme stablo, a da grane budu iskorišćene kao ogrev sada pokojnim roditeljima tužioca; da se prema nalazu veštaka geometra, panj posečenog jasena, prečnika 60 cm, nalazi na rastojanju od 8 cm od međne linije stranaka, sa napomenom da je na licu mesta zemljište klizalo, pa postoji razlika u merenju u vreme uviđaja i pre oko pet godina; da je u vreme seče jasena bio živ tužiočev otac B, kao suvlasnik parcele u polovini dela, te da tužilac od tada ne govori sa sinom koji je bio prisutan seči i istu je dozvolio, a da prethodno nije o tome pitao svog dedu (tužiočevog oca) B; da imajući u vidu da je sin tužioca M, koji je učestvovao u postupku sečenja i odabira šta će biti isečeno, bio suvlasnik sporne katastarske parcele na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju koji je zaključio sa tada već pok. S. D. - tužiočevim stricem (koji je prethodno bio suvlasnik parcele u polovini dela sa svojim bratom B.), može se prihvatiti kao istinit navod tuženog da je smatrao da seču jasena vrši uz saglasnost suvlasnika; da zbog navedenog dogovor tuženog sa tužiočevim sinom M, kao suvlasnikom parcele, nije u suprotnosti sa odredbama člana 14. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te je zahtev tužioca prema tuženom neosnovan, jer po nalaženju tog suda, njegova prava nisu bila povređena; da je osnovan navod iz žalbe tužioca koji se odnosi na deo odluke o troškovima, jer je članom 159. stav 3. Zakona o parničnom postupku predviđeno da je zahtev za naknadu troškova stranka dužna da stavi najdocnije do završetka raspravljanja, koje prethodi odlučivanju o troškovima, da je ročište za glavnu raspravu na kome je rasprava i zaključena održano 10. maja 2011. godine, a tuženi je zahtev za troškove stavio opredeljenim troškovnikom od 12. maja 2011. godine, te je takav zahtev neblagovremen, zbog čega je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove, na osnovu člana 149. ZPP.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 58. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ustavnih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine i deset meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu - 27. januara 2004. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku, i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da pretežnu odgovornost za dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu prvostepenu presudu doneo tek nakon četiri godine i tri meseca od podnošenja tužbe, dok je nakon ukidanja te presude od strane drugostepenog suda, ponovo odlučio posle dve godine i sedam meseci.

Po oceni Suda, ukupno trajanje parnice radi naknade štete zbog posečenog stabla jasena, od osam godina i osam meseci, u predmetu koji očito nije bio posebno složen ni činjenično ni pravno, ne može se opravdati bilo kojim od činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na dužinu postupka. Zbog toga navedeno trajanje postupka, po oceni Suda, prekoračuje uspostavljene standarde suđenja u razumnom roku, i nužno dovodi do zaključka da je ova parnica trajala nerazumno dugo, za šta odgovornost primarno leži na prvostepenom sudu koji nije blagovremeno i ažurno preduzimao sve one procesne radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac u neznatnoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer samo jedno ročište nije bilo održano zbog njegovog nedolaska.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 342/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 212/04), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Uvažavajući mogući subjektivni (afekcioni) značaj ove pravne stvari za podnosioca, Ustavni sud ukazuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odlučivano o naknadi štete za jedno posečeno međno stablo, dakle o pitanju koje, po oceni Ustavnog suda, objektivno nije takvog značaja da bi podnosilac trpeo ustavnopravno relevantnu nematerijalnu štetu. Stoga je Ustavni sud, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, a imajući u vidu i to da je tužilac parnicu izgubio, između ostalog, zato što nije ni bio suvlasnik parcele na kojoj se sporni jasen nalazio u vreme seče stabla, ocenio da je samo usvajanje ustavne žalbe i utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosiocu ustavne žalbe i da je primeren okolnostima konkretnog predmeta. Stoga je Ustavni sud odbio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio dokaze da je u predmetnom postupku pretrpeo protivzakonitu materijalnu štetu, u šta svakako ne spadaju njegovi parnični troškovi ni vrednost jasena, kako je to opredeljeno u ustavnoj žalbi, te je navedeni zahtev odbačen u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. U vezi navoda podnosioca da su mu osporenim presudama Osnovnog suda u Kruševcu P. 342/10 od 10. maja 2010. godine i Višeg suda u Kruševcu Gž. 524/12 od 19. septembra 2012. godine povređena prava na pravično suđenje i na imovinu, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski sud i da preispita zakonitost osporene presude drugostepenog suda. Naime, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, kao i pogrešnom ocenom izvedenih dokaza, što bi ukazivalo i na pogrešnu primenu materijalnog prava. Pri tome, Ustavni sud ističe da je ustavna žalba nedopuštena u odnosu na osporenu prvostepenu presudu Osnovnog suda u Kruševcu, jer je ista ukinuta od strane Višeg suda u postupku po žalbi podnosioca, tako da više ne postoji u pravnom poretku.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, predmetna ustavna žalba, u kojoj su ponovljeni navodi podnosioca iz žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni relevantni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Kruševcu, kao drugostepeni sud, nakon održane glavne rasprave, u osporenoj presudi dao jasne, dovoljne i pravno utemeljene razloge kada je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe koji se odnosio na naknadu štete za sporno posečeno stablo, a takve razloge ovaj sud ne smatra proizvoljnim, niti postoje okolnosti na osnovu kojih bi sprovedeni parnični postupak mogao biti ocenjen nepravičnim sa aspekta procesnih garancija označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u parnici vođenoj radi naknade štete neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovlašćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava, ali ne jemči ostvarenje imovinskih (obligacionih) potraživanja u zakonito sprovedenom parničnom postupku.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 4. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv osporenih presuda, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.