Odbačaj ustavne žalbe zbog neblagovremenosti nakon podnošenja nedozvoljenog vanrednog pravnog leka
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu u delu koji se odnosi na nižestepene presude. Kada je vanredni pravni lek nedozvoljen, rok za ustavnu žalbu računa se od dana dostavljanja drugostepene odluke, što ovde nije ispoštovano.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jasne Spasić i Milana Spasića oboje iz Kormana, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. marta 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Jasne Spasić i Milana Spasića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Aleksincu P. 1079/07 od 21. maja 2008. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž. 4021/08 od 19. novembra 2008. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 503/10 od 27. oktobra 2010. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku u kome su ove sudske odluke donete.
O b r a z l o ž e nj e
1. Jasna Spasić i Milan Spasić, oboje iz Kormana, su 14. januara 2011. godine, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Aleksincu P. 1079/07 od 21. maja 2008. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž. 4021/08 od 19. novembra 2008. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 503/10 od 27. oktobra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na obaveštenost, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 36. i 51. Ustava.
U ustavnoj žalbi se navodi da su sudovi, u konkretnom slučaju, doneli presudu na osnovu indicija, a ne na osnovu izvedenih dokaza; da je veštak izjavio da postoji indicija o tome da je izvršena poslednja promena na računu banke, da je otvorena nova partija i da postoji mogućnost da je izvršen prenos sa prethodne sporne partije na novu partiju, ali on ne može da utvrdi da li je isplata izvršena vlasniku računa, niti ima dokaza kome je isplata izvršena; da su redovni sudovi odlučivali na osnovu ovih pretpostavki, umesto da sporne okolnosti razjasne preko veštaka i na osnovu pismene dokumentacije i izvedenih dokaza utvrde po čijem nalogu i u kom iznosu je novac isplaćen.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
Odredbom člana 84. stav 1. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je po tužbi podnosilaca ustavne žalbe vođen parnični postupak protiv tužene ''Komercijalne banke'' ad Glavna filijala Kruševac, ekspozitura Aleksinac, radi duga. Osporenom presudom Opštinskog suda u Aleksincu P. 1079/07 od 21. maja 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da sud obaveže tuženu na isplatu iznosa od 1.680,10 evra, sa kamatom koja je bliže određena izrekom presude.
Osporenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 4021/08 od 19. novembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena ožalbena prvostepena presuda. Nakon prijema obaveštenja Republičkog javnog tužilaštva da neće podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, tužioci su lično podneli ovaj vanreni pravni lek.
Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 503/10 od 27. oktobra 2010. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti.
U obrazloženju osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda se navodi da pozivanje tužilaca na zakonom dozvoljen razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, nije dovoljno, jer se zahtev u suštini obrazlaže postojanjem povrede odredbe parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku i pogrešno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem. U obrazloženju se navodi da razlozi koje tužioci navode ne odgovaraju članu 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, niti ukazuju na nedozvoljeno raspolaganje stranaka. Imajući u vidu da zahtev za zaštitu zakonitosti nije izjavljen iz Zakonom o parničnom postupku propisanog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odbacio kao nedozvoljen izjavljeni vanredni pravni lek.
4. U odnosu na deo ustavne žalbe kojim se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 503/10 od 27. oktobra 2010. godine i navode podnosilaca ustavne žalbe da su im osporenim rešenjem povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu naveli ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu označenih ustavnih prava. Sud je imao u vidu da je ovim osporenim rešenjem, sa jedne strane, odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za vođenje postupka po izjavljenom pravnom leku, a sa druge strane, da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se ukazivalo na to da je osporeno rešenje posledica proizvoljne i arbitrerne primene odredaba procesnog zakona kojim su propisani razlozi za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, već su svi navodi vezani za postupanje nadležnih sudova u prvostepenom i drugostepenom postupku.
Podnosioci ustavne žalbe nisu ukazali na to da je u toku parničnog postupka sud dozvolio raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, niti to proizlazi iz priložene dokumentacije. Ustavni sud je stoga ocenio da navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 503/10 od 27. oktobra 2010. godine, zbog čega je, u ovom delu ustavna žalba nedopuštena, te je Ustavni sud žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
5. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, ako je podnosilac ustavne žalbe u parničnom postupku izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti, rok za podnošenje ustavne žalbe računaće se u odnosu na dan dostavljanja odluke suda po tom pravnom sredstvu, ali samo kada je izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti prema Zakonu o parničnom postupku dozvoljeno i kada je izjavljen na način propisan tim zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena izjavljivanjem žalbe protiv prvostepene sudske odluke, te će se blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja odluke suda donete u postupku po žalbi.
U situaciji kada je ustavna žalba izjavljena i protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti i protiv sudskih odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud može odlučivati samo o osporenoj odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, ako za to postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu, ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom o Ustavnom sudu. Ustavni sud ukazuje na to da je navedeno stanovište, već iskazao kroz svoje ranije odluke (videti, između ostalih, Odluku Ustavnog suda Už- 944/2009 od 16. jula 2009. godine).
Imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu Okružnog suda u Nišu Gž. 4021/08 od 19. novembra 2008. godine primili svakako pre 18. marta 2009. godine, kada su izjavili zahtev za zaštitu zakonitosti, a da su ustavnu žalbu izjavili 14. januara 2011. godine, dakle po isteku roka od 30 dana propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu u delu u kome se osporavaju presuda Okružnog suda u Nišu Gž. 4021/08 od 19. novembra 2008. godine i presuda Opštinskog suda u Aleksincu P. 1079/07 od 21. maja 2008. godine.
6. Ustavni sud ističe da na drugačije rešenje u ovom predmetu ne utiče činjenica da se ustavnom žalbom ukazuje i na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Naime, Zakon o Ustavnom sudu dopušta mogućnost da se ustavna žalba zbog povrede navedenog prava izjavi i pre nego što su iskorišćena sva pravna sredstva, dakle, dok postupak čije se trajanje osporava još nije okončan, ali kada je, kao u konkretnom slučaju, ustavna žalba izjavljena nakon što su iskorišćena sva pravna sredstva, tada se blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na dan prijema osporenog pojedinačnog akta kojim se iscrpljuju pravna stredstva za zaštitu povređenih prava, odnosno na isti način kao kada se u ustavnoj žalbi ističe povreda bilo kog drugog Ustavom zajemčenog prava. Stoga je ustavna žalba odbačena primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu i u delu kojim je traženo da se utvrdi da je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević