Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku komasacije koji traje preko 24 godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, a nadležnim organima je naloženo da postupak hitno okončaju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1841/2015
09.03.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i S. F. iz sela B , opština Surdulica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. F . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji s e vodio pred Komisijom za komasaciju Skupštine opštine Surdulica u predmetu broj 461-139/88, a sada se vodi pred Ministarstvom poljoprivrede i zaštite životne sredine u predmetu broj 461-02-53/2011-09, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. F. iz sela B, opština Surdulica, podneo je Ustavnom sudu, 9. marta 2015. godine, preko punomoćnika J. C , advokata iz Vladičinog Hana , ustavnu žalbu zbog nepostupanja u postupku komasacije pred Komisijom za komasaciju opštine Surdulica i Ministarstvom poljoprivrede i zaštite životne sredine. Istakao je povrede načela međunarodnih odnosa, načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava i načela zabrane diskriminacije, utvrđenih odredbama člana 16. stav 2, člana 20. stav 3. i člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, te prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 35. stav 2. i čl . 36. i 58. Ustava. Pozvao se i na povredu prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuje od člana 58. Ustava, zbog čega se povreda tog prava ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da upravni postupak traje 26 godina, pri čemu u poslednjih 11 godina nije doneto prvostepeno rešenje u ponovnom postupku jer prvostepeni organ ne postoji, a drugostepeni organ ne odlučuje o žalbi zbog ćutanja uprava, iako mu je to naložio Upravni sud. Smatra da se time o njegovom pravu ne odlučuje u razumnom roku. Navodi da mu je zbog tako dugog trajanja postupka ugrožena egzistencija jer je u komasacionu masu uneo zemljište u površini od 38,11 ari, a privremenim rešenjem mu je nadeljeno samo 17 ari, koje obrađuje.

Tražio je naknadu nematerijalne štete zbog toga što 26 godina nije odlučeno o njegovom „zahtevu“ u celini, naknadu materijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu, naknadu troškova koje je imao pred prvostepenim i drugostepenim organom, kao i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe. Takođe je predložio da Ustavni sud naloži donošenje rešenja o nadeli zemljišta u vidu jedne katastarske parcele.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz priložene dokumentacije i spisa predmeta Komisije za komasaciju Skupštine opštine Surdulica broj 461-139/88, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

3.1. Odluka Skupštine opštine Surdulica o sprovođenju komasacije poljoprivrednog zemljišta objavljena je u "Službenom glasniku Južnomoravske međuopštinske regionalne zajednice" broj 25/87 od 20. novembra 1987. godine.

U postupku komasacije je, kad je reč o podnosiocu ustavne žalbe, odlučivano o prestanku prava korišćenja zemljišta unetog u komasacionu masu i određivano koje zemljište se privremeno predaje na korišćenje iz komasacione mase.

Nakon što je konačno rešenje o privremenoj primopredaji zemljišta iz komasacione mase poništeno u upravnom sporu, Komisija za komasaciju Skupštine opštine Surdulica (u daljem tekstu: prvostepeni organ) je rešenjem broj 461-139/88 od 1. juna 1991. godine odlučila da se podnosiocu ustavne žalbe i sada pok. D.F, tada njegovoj supruzi (u daljem tekstu: učesnici komasacije), kao suvlasnicima, privremeno preda na korišćenje zemljište iz komasacione mase u tabli broj 25/69f, na pozicijama 6 i 7, ukupne površine 35,33 a. U obrazloženju rešenja je navedeno da je izvršena zamena parcela podnosioca ustavne žalbe i sada pok. D.F. sa učesnicom komasacije S.S, kao i da se podnosilac složio sa takvom nadelom. Protiv navedenog rešenja nije izjavljena žalba, te je ono postalo konačno i pravnosnažno.

3.2. Prvostepeni organ je rešenjem od 10. jula 1992. godine zamenio svoje rešenje od 1. juna 1991. godine tako što je učesnicima komasacije kao suvlasnicima izvršena nova nadela zemljišta, i to u tabli broj 25/69f, pozicija 8, površine 25,47 a, prvi razred, 2,547,00 vrednosnih jedinica, i u tabli broj 26, pozicija 6a, površine 10,57 a, prvog i trećeg razreda, 974,40 vrednosnih jedinica. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je odluka o novoj nadeli doneta kao posledica ponovnog rešavanja u predmetu učesnice komasacije S.S. iz Vladičinog Hana; da parcela učesnika komasacije uneta u komasacionu masu nije mogla u celosti ostati u faktičkom stanju jer je razdeljena ranije izgrađenim sistemom za navodnjavanje; da je podnosilac prihvatio nadelu u tablama br. 25 i 26 pod uslovom da se parcele sučeljavaju; da je tome udovoljeno, budući da se parcele sa južne strane nalaze u istoj liniji i sučeljavaju se, ali ne celom širinom.

Rešavajući o žalbi učesnika komasacije od 11. avgusta 1992. godine, drugostepeni organ je 27. decembra 1993. godine doneo rešenje kojim je poništio navedeno prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju je navedeno da se iz spisa predmeta može zaključiti da su učesnici u komasacionu masu uneli jednu katastarsku parcelu broj 456, po kulturi njiva, ukupne površine 38,11 a, a iz komasacione mase dobili dve parcele u tablama br. 25/69f i 26, ukupne površine 36,04 a. Po oceni tog organa, u ponovnom postupku je potrebno tačno utvrditi činjenično stanje i doneti novo rešenje u skladu sa članom 72. Zakona o poljoprivrednom zemljištu ("Službeni glasnik SRS", broj 52/89 ).

Prvostepeni organ je 10. juna 1997. godine u ponovnom postupku doneo rešenje o konačnoj raspodeli zemljišta iz komasacione mase tako što je učesnicima nadela izvršena na isti način kao i u ranijem rešenju od 10. jula 1992. godine. To je obrazloženo time da su učesnici komasacije samo formalno uneli u komasacionu masu jednu katastarsku parcelu broj 456, ali da je ta parcela pre donošenja odluke o sprovođenju komasacije već bila podeljena na dva dela sistemom za navodnjavanje koji je nametnuo odgovarajuću putnu mrežu.

Nakon što je drugostepeni organ rešenjem od 26. maja 1998. godine odbio kao neosnovanu žalbu, učesnici komasacije su pokrenuli upravni spor. Vrhovni sud Srbije je presudom U. 3113/98 od 29. decembra 1999. godine uvažio njihovu tužbu i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je ukazao na to da su tužioci uneli u komasacionu masu jednu parcelu, a da su im iz komasacione mase nadeljene dve parcele, mimo njihovog predloga, zbog čega je povređena odredba člana 72. Zakona o poljoprivrednom zemljištu iz 1989. godine, koji se kao merodavan propis primenjivao u konkretnom slučaju.

Pošto je drugostepeni organ u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije rešenjem od 25. maja 2000. godine poništio prvostepeno rešenje od 10. juna 1997. godine, prvostepeni organ je u ponovnom postupku 20. marta 2001. godine doneo rešenje kojim je o nadeli zemljišta odlučio kao i u prethodnim poništenim rešenjima. U tom rešenju je ponovljen zaključak da su učesnici komasacije pre sprovođenja komasacije faktički obrađivali dve parcele, a ne jednu parcelu.

Drugostepeni organ je rešenjem od 31. oktobra 2001. godine odbio kao neosnovanu žalbu, te su učesnici komasacije pokrenuli novi upravni spor, koji je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije U. 3940/01 od 18. aprila 2002. godine. Navedenom presudom uvažena je njihova tužba i poništeno konačno rešenje. Vrhovni sud Srbije je našao da je za pravilnu primenu materijalnog prava relevantno stanje pre otpočinjanja postupka komasacije, a izgradnja vodovodnog sistema i presecanje puteva za prilaz do parcela otpočeli su pokretanjem postupka komasacije. Pri tome je ukazao da je odredbom člana 72. stav 3. ranije važećeg Zakona o poljoprivrednom zemljištu, između ostalog, bilo propisano da učesnik komasacije mora da dobije zemljište na manjem broju mesta nego što je uneo u komasacionu masu, ukoliko je uneo zemljište na dva ili više mesta.

Postupajući u izvršenju navedene presude, drugostepeni organ je rešenjem od 16. oktobra 2002. godine poništio prvostepeno rešenje od 25. maja 2000. godine i vratio predmet na ponovni postupak.

Opštinska uprava opštine Surdulica je dopisom od 1. februara 2011. godine obavestila podnosioca ustavne žalbe da Komisija za komasaciju, koja je formirana 2003. godine, "praktično" ne postoji, kao i da se pokušava formiranje nove komisije.

Podnosilac je 24. oktobra 2011. godine drugostepenom organu podneo žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u ponovnom postupku, dok je naknadni zahtev za donošenje drugostepenog rešenja podneo 21. novembra 2013. godine. Kako drugostepeni organ o žalbi „zbog ćutanja administracije“ nije odlučio ni u daljem roku od sedam dana, podnosilac je 19. februara 2014. godine podneo tužbu zbog „ćutanja uprave“. Tim povodom Upravni sud - Odeljenje u Nišu je presudom U. 2661/14 od 20. novembra 2014. godine uvažio tužbu podnosioca i naložio Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine da u roku od 30 dana od dana prijema presude odluči o žalbi podnosioca od 24. oktobra 2011. godine. Upravni sud je ukazao drugostepenom organ u da je dužan da sam sprovede postupak i reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 236. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, ukoliko prvostepeni organ ne postoji.

Drugostepeni organ je aktom broj 461-02-53/2011-09 od 5. januara 2017. godine obavestio Ustavni sud da je dopisom 30. decembra 2014. godine zatražio od punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, advokata Jelice Cvetković iz Vladičinog Hana, da dostavi dokaze o tome da je podnosilac jedini vlasnik sporne parcele, ali da taj dopis nakon dva pokušaja (6. i 8. januara 2015. godine) nije uručen punomoćniku (ne navodeći iz kojih razloga).

Rešenjem drugostepenog organa broj 461-02-53/2011-09 od 4. januara 2017. godine, u tački 1. dispozitiva, upozorena je Komisija za komasaciju SO Surdulica da je obavezna da postupi po drugostepenom rešenju od 16. oktobra 2002. godine, a u tački 2. dispozitiva, istoj komisiji je naloženo da u roku od 30 dana od dana prijema upozorenja donese rešenje o raspodeli komasacione mase u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, kao učesnika komasacije. Navedeno rešenje je doneto s pozivom na odredbu člana 47. stav 1. tačka 2) Zakona o državnoj upravni („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 101/07, 95/10 i 99/ 14), kojom je propisano da je organ državne uprave ovlašćen da u vršenju nadzora nad radom utvrdi stanje izvršavanja poslova, upozori na uočene nepravilnosti i odredi mere i rok za njihovo otklanjanje.

Opštinska uprava opštine Surdulica je dopisom broj 461-2/16-01 od 5. januara 2017. godine obavestila Ustavni sud da je Komisija za sprovođenje komasacije poljoprivrednog zemljišta opštine Surdulica formirana rešenjem Skupštine opštine Surdulica broj 461-5/03-01 od 18. jula 2003. godine, "da nije zvanično razrešena, ali da ne vrši svoju funkciju".

4. Imajući u vidu da je podnosilac u ustavnoj žalbi izričito istakao da upravna stvar nije rešena u razumnom roku, kao i da ustavna žalba sadrži navode i razloge koji se odnose na trajanje osporenog postupka, postupanje nadležnih organa i značaj predmeta postupka za podnosioca, Ustavni sud je ocenio da podnosilac u suštini ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Navedenom ustavnom odredbom se garantuje svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji je stupio na snagu 19. jula 1997. godine, propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, u kom slučaju je drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.); da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, da ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, da ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (član 236. stav 1.); da će drugostepeni organ ako može da reši upravnu stva r prema spisima predmeta, doneti svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svoj im rešenjem rešiti upravnu stvar, da će izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiti da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar , da je takvo rešenje konačno (stav 2.); da će se na predmete čije je rešavanje započeto pre stupanja na snagu ovog zakona primenjivati odredbe ovog zakona, ako postupak nije konačno završen (član 290.).

Ustavni sud konstatuje da su se tokom vođenja predmetnog upravnog postupka primenjivale i odredbe Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ“, broj 52/56, „Službeni list SFRJ“, br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ“, br. 24/94), koji je prestao da važi 18. jula 1997. godine. Kako se odredbe navedenog zakona od značaja za odlučivanja u ovoj ustavnosudskoj stvari nisu sadržinski razlikovale od citiranih odredaba važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud nije posebno navodio odredbe ranije važećeg Zakona o opštem upravnom, koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog postupka.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/ 09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta. Ustavni sud je u Rešenju IUz-107/2011 od 24. novembra 2011. godine zauzeo stav da se na podnošenje tužbe zbog dvostrukog ćutanja uprave mogu primeniti rokovi i uslovi za podnošenje tužbe zbog nedonošenja rešenja po žalbi protiv negativnog prvostepenog rešenja propisani u stavu 1. člana 19. Zakona. Istovetne odredbe o tužbi zbog ćutanja uprave sadržao je i ranije važeći Zakon o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96).

Odredbama člana 71. navedenog zakona propisano je: da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta (stav 1.); da a ko nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta (stav 2.); da će p o zahtevu stranke iz stava 2. ovog člana, sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najkasnije u roku od sedam dana, da ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, ukoliko priroda stvari to dozvoljava (stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje razumnosti trajanja postupka koji je vođen pred Komisijom za komasaciju SO Surdulica u predmetu broj 461-139/88, a sada se vodi pred Ministarstvom poljoprivrede i zaštite životne sredine u predmetu broj 461-02-53/2011-09, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od toga da podnosilac tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku zasniva na uverenju da je predmetni postupak u vreme podnošenja ustavne žalbe trajao 26 godina, Ustavni sud je smatrao da je najpre neophodno utvrditi period u odnosu na koji će se u ovom predmetu ceniti povreda označenog ustavnog prava. Ustavni sud je konstatovao da je rešenje Komisije za komasaciju od 1. juna 1991. godine, kojim je podnosiocu privremeno predato na korišćenje određeno zemljište iz komasacione mase, postalo pravnosnažno jer protiv njega nije bila izjavljena žalba. Zato ovaj sud nije mogao uzeti u obzir trajanje postupka komasacije koji je prethodio donošenju tog rešenja. O predaji zemljišta iz komasacione mase podnosiocu ustavne žalbe ponovo je odlučivano počev od rešenja Komisije za komasaciju od 10. jula 1992. godine. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je za ocenu o povredi prava podnosioca na suđenje u razumnom roku relevantan period koji je započeo 11. avgusta 1992. godine, kada je izjavljena žalba podnosioca protiv navedenog rešenja, pri čemu postupak još nije okončan (videti Odluku Ustavnog suda Už-7614/2013 od 16. juna 2016. godine). Dakle, traje duže od 24 godine i sedam meseci.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je našao da se pred nadležnim organima postavljaju pitanja uobičajena za postupak komasacije, u kome se pri raspodeli zemljišta mora voditi računa da svaki učesnik komasacije dobije što bolje zaokruženo zemljište, pravilnijeg oblika i na manjem broju mesta nego što je uneo u komasacionu masu. Pri tome, rešavanje tih pitanja u konkretnom slučaju zavisi od toga da li je pre otpočinjanja postupka komasacije postojala razlika između faktičkog i pravnog stanja u pogledu zemljišta unetog u komasacionu masu.

Ustavni sud je našao da je odluka u ovom predmetu od značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu pravne posledice pravnosnažno okončanog postupka komasacije.

Ustavni sud je utvrdio da su u dosadašnjem toku postupka čije trajanje ceni doneta tri prvostepena i pet drugostepenih rešenja, kao i dve presude nadležnog suda koji je odlučivao u upravnom sporu. Postupak je obeležen dugim vremenskim periodima neaktivnosti upravnih organa. To je naročito bilo izraženo kod organa nadležnog za odlučivanje u prvom stepenu, i to u periodu od 27. decembra 1993. godine, kada je drugostepeni organ poništio prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak, do 10. juna 1997. godine, kada je doneto novo prvostepeno rešenje, i u periodu koji je usledio nakon što je drugostepenim rešenjem od 16. oktobra 2002. godine predmet po treći put vraćen u fazu prvostepenog rešavanja, gde se još uvek formalno nalazi. D rugostepeni organ je svaki put kada je rešavao o žalbi podnosioca protiv prvostepenog rešenja, prekoračivao zakonom propisani rok za donošenje i dostavljanje rešenja, a najviše u trajanju od godinu dana (pomenuto rešenje iz 1993. godine), odnosno deset meseci (rešenje od 26. maja 1998. godine). Poseban slučaj pasivnosti drugostepenog organa, koji je još aktuelan, vezan je za nerešavanje po žalbi podnosioca od 24. oktobra 2011. godine podnetoj zbog nedonošenja prvostepenog rešenja, iako mu je nadležni sud naložio da u određenom roku odluči o toj žalbi. Pored toga, obaveza drugostepenog organa, prema primedbama suda datim u presudi, je da sprovede postupak i reši upravnu stvar, ukoliko ne postoji prvostepeni organ. Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbama člana 236. Zakona o opštem upravnom postupku, nadležnost za rešavanje upravne stvari prelazi na drugostepeni organ, ako razlozi zbog kojih prvostepeno rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je upravo u opisanim periodima kašnjenja sa donošenjem drugostepenih rešenja po žalbi i prvostepenih rešenja u ponovnom postupku, podnosilac imao pravo da koristi pravna sredstva protiv ćutanja uprave, u skladu sa zakonom. Podnosilac je prvi put to učinio tek 24. oktobra 2011. godine podnošenjem žalbe zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 16. oktobra 2002. godine. Dakle, period u kome je podnosilac imao mogućnost a nije koristio navedena pravna sredstva iznosi preko 14 godina. Kako dvostepeno ćutanje uprave nije prekinuto presudom Upravnog suda od 20. novembra 2014. godine, podnosilac je već početkom 2015. godine imao pravo da posebnim podneskom traži od drugostepenog organa donošenje rešenja po toj presudi , a ukoliko ono ne bi bilo doneto u daljem roku od sedam dana, stekao bi pravo da Upravnom sudu podnese zahtev za donošenje akta u izvršenju presude. Iz izloženog se može zaključiti da je podnosilac iskoristio sudsku zaštitu koju mu zakon pruža u slučaju dvostrukog ćutanja uprave, ali ne i pravno sredstvo koje treba da obezbedi izvršenje presude donete po tužbi zbog ćutanja uprave.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da u postupku u kome posle više od 24 godine nije pravnosnažno odlučeno o pravu podnosioca ustavne žalbe, njegov navedeni propust ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nepostupanje upravnih organa.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji s e vodio pred Komisijom za komasaciju Skupštine opštine Surdulica u predmetu broj 461-139/88, a sada se vodi pred Ministarstvom poljoprivrede i zaštite životne sredine u predmetu broj 461-02-53/2011-09, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i propuštanje podnosioca da u bliže označenim periodima koristi pravna sredstva za njegovo ubrzanje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući istaknute povrede načela međunarodnih odnosa, načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava i načela zabrane diskriminacije, utvrđenih odredbama člana 16. stav 2, člana 20. stav 3. i člana 21. Ustava, kao i prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, te prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 35. stav 2. i čl . 36. i 58. Ustava , Ustavni sud je konstatovao da je ustavna žalba u pogledu tih ustavnih načela i prava preuranjena.

Imajući u vidu da konkretni upravni postupak još nije okončan, a prema odredbama Ustava i Zakona o Ustavnom sudu, jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe je da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud ističe da nije nadležan da odlučuje o zahtevima ustavne žalbe koji se odnose na donošenje rešenja o nadeli katastarske parcele i naknadi troškova upravnog postupka, budući da se time od Suda traži da postupa umesto nadležnog organa, te je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući, takođe, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Kako upravni postupak nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete odbacio kao preuranjen, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosi oca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe , Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti intertnet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

11. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 4 7. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Po slovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti