Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnog tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu koju je podnela privatna tužilja protiv oslobađajućih presuda u krivičnom postupku za uvredu. Sud je ponovio stav da pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku pripada okrivljenom, a ne tužiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Verke Micić iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Verke Micić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Boru K. 527/08 od 3. februara 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž.1 1754/10 od 24. februara 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Verka Micić iz Bora, preko punomoćnika Nenada D. Maksimovića, advokata iz Novog Sada, podnela je Ustavnom sudu 8. aprila 2010. godine ustavnu žalbu, ispravljenu podneskom od 16. aprila 2010. godine, protiv presude Opštinskog suda u Boru K. 527/08 od 3. februara 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž.1 1754/10 od 24. februara 2010. godine, zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 23, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe u svojstvu privatne tužilje vodila krivični postupak protiv okrivljene Lj.D. zbog krivičnog dela uvrede; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu prihvaćen stav izražen u osporenoj presudi Opštinskog suda u Boru da reči „šta buljiš“ koje je okrivljena uputila podnositeljki ne predstavljaju uvredu s obzirom na svakodnevne probleme i poremećene komšijske odnose između njih; da je ovakvim stavom Apelacioni sud u Beogradu „grubo“ povredio pravo podnositeljke na poštovanje njenog dostojanstva kao osobe „jer nije uobičajena komunikacija da jedno lice kaže drugom šta buljiš, jer je ovaj naziv pogrdan i uvredljiv izraz koji nije primeren ljudskom ponašanju niti ga opisuje već isti karikira i izjednačava s ponašanjem životinja“; da je u ovom krivičnom postupku već bila doneta jedna prvostepena presuda koju je ranije Okružni sud u Zaječaru ukinuo upravo zbog stava prvostepenog suda da reči „šta buljiš“ nisu uvreda, a da se nakon reorganizacije sudstva Apelacioni sud „ne obazire na stav (Okružnog suda u Zaječaru) prethodno zauzet u ovom postupku“, čime je podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje; da su „svi sudovi zanemarili iskaz svedoka privatne tužilje majke privatne tužilje koja je potvrdila navode privatne tužilje o izrečenoj uvredi od strane okrivljene, a koji iskaz sudovi ne cene niti daju razloge zašto se isti ne uzima u obzir ... što je još jedna povreda prava na pravično suđenje“; da se ne može ponašanje „privatne tužilje od strane jednog suda tretirati kao uobičajena komunikacija između okrivljene i privatne tužilje, a da drugi sud Okružni sud u Zaječaru u svom stavu ovakvo ponašanje kvalifikuje kao vređenje, iako je između donošenja ovih dveju oprečnih odluka u istom postupku proteklo samo četiri meseca“. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređeni ili uskraćeni licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je u krivičnom postupku vođenom po privatnoj tužbi privatne tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, osporenom prvostepenom presudom Opštinskog suda u Boru K. 527/08 od 3. februara 2009. godine okrivljena Lj.D. oslobođena od optužbe da je izvršila krivično delo uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09); da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž.1 1754/10 od 24. februara 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba punomoćnika privatne tužilje u tom postupku izjavljena protiv osporene prvostepene presude koja je i potvrđena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljka ustavnom žalbom obraća ovom sudu kao privatna tužilja u krivičnom postupku u kome je doneto osporeno rešenje Opštinskog suda u Boru K. 527/08 od 3. februara 2009. godine. Prema oceni Ustavnog suda, istaknuta povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava se svodi na povredu prava na pravično suđenje, jer se povrede oba označena ustavna prava obrazlažu istom tvrdnjom da su Okružni sud u Zaječaru i Apelacioni sud u Beogradu različito odlučili o pobijanim prvostepenim presudama. U ustavnoj žalbi se povreda prava na pravično suđenje obrazlaže i dodatnom tvrdnjom da su krivični sudovi „zanemarili“ iskaz majke podnositeljke ustavne žalbe dat u svojstvu svedoka, odnosno da nisu cenili dati iskaz. Ustavni sud najpre ukazuje na to da je izvođenje i ocena dokaza u isključivoj nadležnosti suda koji vodi krivični postupak i Ustavni sud ne može da umesto i nakon tog suda vrši ocenu izvedenih dokaza. Ustavni sud je, s tim u vezi, utvrdio da iz osporene presude Opštinskog suda u Boru proizlazi da je taj sud cenio i obrazložio zašto ne prihvata iskaz navedenog svedoka, tako da je ova tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe očigledno neosnovana. Ustavni sud je ocenio i da se istaknuta povreda prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. Ustava, u suštini, zasniva na tome da podnositeljka ustavne žalbe nije zadovoljna odlukom suda o krivičnoj odgovornosti okrivljene, jer smatra da je ona trebala biti oglašena krivom za izvršenje krivičnog dela uvrede, a ne zasniva se na razlozima koji bi imali ustavnopravni značaj. Ustavni sud je zbog svega navedenog, podnetu ustavnu žalbu ispitivao samo u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da privatni tužilac, kao ni oštećeni kao tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, niti Ustavom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti istraga, da će se voditi krivični postupak, ili da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se privatna tužilja u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da joj je sudskom odlukom, kojom je pravnosnažno odbijena privatna krivična tužba, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više ranijih odluka (videti: Rešenje Už – 297/07 od 22. decembra 2009. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi donetoj u predmetu Krzak protiv Poljske, od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je utvrdio da je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.

Kako podnositeljka ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne navodi ustavnopravne razloge za povredu označenih ustavnih prava, već ističe samo svoj interes da lice protiv koga je podnela privatnu tužbu bude osuđeno u krivičnom postupku, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić