Odluka Ustavnog suda o pravu na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Postojanje pravnosnažne odluke o nezakonitom otkazu automatski daje pravo zaposlenom na naknadu štete u visini izgubljene zarade, shodno Zakonu o radu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Hulo Magdolne iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Hulo Magdolne i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1923/14 od 19. januara 2015. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1923/14 od 19. januara 2015. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Subotici P1. 274/13 od 24. aprila 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Hulo Magdolna iz Subotice izjavila je Ustavnom sudu, 11. marta 2015. godine, preko punomoćnika Šabadoš Roberta, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1923/14 od 19. januara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, podnositeljka je navela da je odredbama merodavnog materijalnog propisa ustanovljeno pravo svakom kome je pravnosnažnom sudskom olukom utvrđeno da mu je nezakonito prestao radni odnos, da zahteva od poslodavca naknadu štete u visini izgubljene zarade, bez dodatnih uslova koje treba da ispuni da bi takvu naknadu mogao da traži. Stoga je, kako je navedeno, nametanjem dodatnih uslova koje zaposleni mora da ispuni da bi u slučaju nezakonitog otkaza mogao da ostvari pravo na naknadu štete, apelacioni sud osporenu presudu doneo proizvoljno primenjujući materijalno pravo. Podnositeljka u ustavnoj žalbi ukazuje i na različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u kojoj se i ona našla. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da poništi osporenu presudu i naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv prvostepene presude, kao i da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i pravo na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Subotici P1. 274/13 od 24. aprila 2014. godine, između ostalog, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se obaveže tužena škola, njen poslodavac, da joj isplati opredeljene novčane iznose, na ime zarada koje joj zbog nezakonitog otkaza nisu isplaćene. Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je tužilja bila u radnom odnosu kod tužene do 26. marta 2008. godine, kada joj je radni odnos prestao rešenjem tužene, nakon što je u disciplinskom postupku utvrđeno da je tužilja učinila povredu radne obaveze iz člana 141. stav 1. tačka 9) Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, odnosno iz člana 8. stav 1. tačka 14) Pravilnika o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti zaposlenih kod tužene. Dalje je utvrđeno da je, presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3880/10 od 6. jula 2011. godine, poništeno rešenje tužene na osnovu kojeg je tužilji prestao radni odnos, jer je parnični sud utvrdio da je u toku disciplinskog postupka koji je prethodio donošenju spornog rešenja učinjena bitna povreda postupka, budući da tužilji, kao pripadniku nacionalne manjine, nije bilo omogućeno da se koristi maternjim jezikom. Istom presudom tužena je obavezana da tužilju vrati na rad i naknadi joj troškove parničnog postupka. Nadalje je utvrđeno da je između parničnih stranaka 23. avgusta 2011. godine zaključen ugovor o radu na neodređeno vreme.

Obrazlažući svoju odluku, a polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je naveo da, budući da je u disciplinskom postupku utvrđeno postojanje krivice tužilje za otkaz ugovora o radu, a disciplinska odluka je poništena usled procesnih nedostataka, to nema automatizma prilikom odlučivanja o zahtevu tužilje za naknadu štete, već utvrđena krivica tužilje predstavlja osnov isključenja odgovornosti poslodavca za naknadu štete.

Osporenom presudom Gž1. 1923/13 od 19. januara 2015. godine Apelacioni suda u Novom Sadu je odbi o kao neosnovanu žalbu tužilje i potvr dio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Subotici P1. 274/13 od 24. aprila 2014. godine, uz obrazloženje da je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužilje, budući da poslodavac nije odgovoran za štetu koju zaposleni trpi zbog nezakonitog otkaza, ukoliko se, kao u konkretnom slučaju, utvrdi da je odgovoran za povredu radne obaveze usled koje mu je prestao radni odnos.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama člana 191. Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji je u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2 .); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog i arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

U konkretnom slučaju, osporenom drugostepenom presudom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev podnositeljke, kojim je tražila da sud obaveže tuženu da joj isplati naknadu štete u visini zarada i drugih primanja koja joj nisu isplaćena zbog nezakonitog otkaza, uz obrazloženje da je odgovorna za povredu radne obaveze usled koje joj je prestao radni odnos, te da to predstavlja osnov isključenja odgovornosti tužene kao poslodavca za naknadu štete.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti. Po shvatanju Ustavnog suda, intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otk aza u Zakonu o radu (član 191.) bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pri tome, Zakon izričito propisuje uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti, a to su samo prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa, bez navođenja drugih izuzetaka.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio u Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

Dakle, u situaciji kada je pravnosnažnom sudskom odlukom poništeno rešenje kojim je otkazan ugovor o radu podnositeljki, kao zaposlenom, Ustavni sud je ocenio da stanovište i dati razlozi u osporenoj presudi koji, zapravo, isključuju primenu specijalnih normi o pravima zaposlenog povodom nezakonitog otkaza sadržanih u merodavnom Zakonu o radu, usled čega je došlo do odbijanja tužbenog zahteva podnositeljke za naknadu štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1923/14 od 19. januara 2015. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Subotici P1. 274/13 od 24. aprila 2014. go dine. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. st av 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih čl. 36. i 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio način otklanjanja štetnih posledica osporene presude, te da će o žalbi podnositeljke biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ovog prava biti ispitana po navedenom pravnom leku.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić