Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 18 godina. Isključivi razlog za nerazumno dugo trajanje postupka bilo je neefikasno postupanje prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zlatana Pavlovića iz Male Ivanče, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Zlatana Pavlovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 349/07, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2121/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zlatan Pavlović iz Male Ivanče je 5. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Nebojše Crnogorca , advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P1.349/07.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 4. februara 1994. godine podneo tužbu radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, da taj postupak pred sudom traje već 16 godina i da još uvek nije okončan. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da mu je zbog toga povređeno ustavno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtev za naknadu štete nije istakao.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11 ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2121/10 (ranije Drugog opštinskog suda u Beogradu P1.349/07) i u odgovor na ustavnu žalbu zamenika v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu VIII Su. 43-39/12 od 9. februara 2012. godine, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 5. februara 1994. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv JŽTP „Beograd“ iz Beograda radi poništaja odluke drugostepene disciplinske komisije tuženog broj 46/93-134 od 5. januara 1994. godine kojom je tužiocu zbog teže povrede radne obaveze izrečena mera prestanka radnog odnosa, sa zahtevom da sud obaveže tuženog da ga vrati na poslove koje je obavljao do prestanka radnog odnosa.

Pripremno ročište koje je bilo zakazano za 15. april 1994. godine nije održano jer je tuženi obavestio sud da je sprečen da na isto pristupi, a nije održano ni sledeće pripremno ročište zakazano za 13. jun. 1994. godine, pri čemu na zapisniku nisu navedeni razlozi neodržavanja ročišta. Pripremno ročište održano je 5. oktobra 1994. godine, a naredno ročište zakazano za 15. decembar 1994. godine je otkazano. Posle ovoga, prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 23. decembar 1996. godine i nije održano zbog neurednog pozivanja tuženog, a nakon toga zakazano je još pet ročišta, od kojih četiri nisu održana.

Kako na ročište za glavnu raspravu zakazano za 27. oktobar 1997. godine nije pristupio ni jedan od uredno pozvanih punomoćnika parničnih stranaka, Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 60/94 kojim je utvrđeno mirovanje postupka. Podneskom od 12. februara 1998. godine tužilac je predložio da se postupak nastavi.

U nastavku postupka do 23. septembra 2003. godine kada je glavna rasprava zaključena je u smislu člana 304. Zakona o parničnom postupku, zakazano je ukupno deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 60/94 od 21. oktobra 2003. godine otvorena je glavna rasprava i tuženom je naloženo da dostavi određenu dokumentaciju. Nakon dva zakazana ročišta za glavnu raspravu od kojih je jedno održano, glavna rsprava je ponovo zaključena u smislu člana 304. Zakona o parničnom postupku 23. januara 2004. godine.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 60/94 od 30. januara 2004. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se kao nezakonita poništi odluka drugostepene disciplinske komisije tuženog broj 46/93-134 od 5. januara 1994. godine kojom je tužiocu zbog teže povrede radne obaveze izrečena mera prestanka radnog odnosa i da se obaveže tuženi da tužioca vrati u radni odnos na poslove i radne zadatke pregledača kola.

Protiv navedene presude žalbu je izjavio tužilac 15. marta 2004. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 829/04 od 31. marta 2004. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da su počinjene bitne povrede postupka iz člana 354. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, jer je u donošenju presude učestvovao sudija koji nije učestvovao na glavnoj raspravi.

U ponovnom postupku, Drugi opštinski sud u Beogradu je zakazao još deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet održano, pa je 23. novembra 2006. godine doneo presudu P1. 163/04 kojom je odbijen tužbeni zahtev za poništaj predmetne odluke kao nezakonite i vraćanje tužioca na rad. Navedena presuda dostavljena je punomoćniku tužioca isticanjem na oglasnoj tabli suda, i oglašena je pravnosnažnom.

Podneskom od 28. marta 2007. godine punomoćnik tužioca je tražio da se klauzula pravnosnažnosti sa navedene presude stavi van snage.

Rešenjem suda P1. 163/04 od 12. juna 2007. godine ukinuta je klauzula pravnosnažnosti stavljena na prvostepenu presudu 19. februara 2007. godine, koja je nakon toga uručena punomoćniku tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. od 7. novembra 2007. godine ukinuo prvostepenu presudu P1. 163/04 od 23. novembra 2006. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

Do donošenja treće po redu prvostepene presude, pred prvostepenim sudom od ukupno zakazanih deset ročišta za glavnu raspravu nije održano šest ročišta. Ročišta nisu održana iz sledećih razloga: dva ročišta nisu održana zbog nepristupanja uredno pozvanog svedoka, dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja svedoka; jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajuće sudije, a jedno zbog evakuacije zaposlenih. U ovom delu postupka tužilac je podneskom od 26. marta 2008. godine preinačio tužbu, istakavši i zahtev za isplatu iznosa od 3. 800.000,00 dinara na ime naknade zarade, naknade za topli obrok i regresa za godišnji odmor za period od prestanka radnog odnosa do presuđenja, sa pripadajućom zakonskom zatenom kamatom na ovaj iznos.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2121/10 od 27. maja 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev: da sud poništi odluku tuženog JP „Železnice Srbije“ broj 46/93-134 od 5. januara 1994. godine kojom je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa (stav 1. izreke); da sud obaveže tuženog da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto, poslove i zadatke pregledača kola koje je obavljao do donošenja odluke (stav 2. izreke); da sud obaveže tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka (stav 3.).

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5976/10 od 25. avgusta 2010. godine spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu na dopunu postupka, jer je u izjavljenoj žalbi tužioca istaknut predlog za donošenje dopunske presude u pogledu zahteva koji se odnosi na naknadu zarade, toplog obroka i regresa.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2121/10 od 28. septembra 2010. godine odbijen je predlog tužioca za donošenje dopunske presude, nakon čega su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu na odlučivanje.

Pred drugostepenim sudom 24. oktobra 2010. godine otvorena je glavna rasprava koja je zaključena 18. novembra 2011. godine, kada je doneta presuda Gž1. 7053/10 kojom je preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2121/10 u stavu prvom i drugom izreke i poništena odluka tuženog broj 46/93 134 od 5. januara 1994. godine i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto, poslove i zadatke pregledača kola. Navedena drugostepena odluka ekspedovana je punomoćnicima parničnih stranaka 27. januara 2012. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja postupka , imao je sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, koje se odnose na efikasno postupanje i posebnu obavezu suda da hitno postupa u radnim sporovima.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 5. februara 1994. godine podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7053/10 od 18. novembra 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao 17 godina i devet meseci, koja o kolnost sama po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu odredbe Zakona o parničnom postupku da parnice iz radnih odnosa zahtevaju hitno rešavanje.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u sporu, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno znača j predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda nije se radilo o sporu sa naročito složenim činjeničnim i pravnim pitanjima, jer je sud trebalo da utvrdi ko je bio ovlašćen za izjavljivanje prigovora na odluku prvostepene disciplinske komisije, da ispita blagovremenost podnetog prigovora i da utvrdi da li je podnosilac ustavne žalbe bio pozvan na sednicu drugostepene disciplinske komisije.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca, Ustavni sud nalazi da je ovaj spor bio od izuzetnog značaja za podnosioca jer se radilo o zahtevu kojim je tražen poništaj odluke na osnovu koje je podnosiiocu prestao radni odnos.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka jer se uredno odazivao na ročišta za glavnu raspravu, osim na ročište koje je bilo zakazano za 27. oktobar 1997. godine, kada je utvrđeno mirovanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, nerazumno dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedelotvorno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu, koji nije iskoristio svoja procesna ovlašćenja propisana Zakono m o parničnom postupku da spreči neprimereno odugovlačenje postupka, ustanovljena upravo radi efikasnog rada sudova . Nedopustivo je da se ročišta u parnici koja zahteva hitno postupanje zakazuju u razmacima od preko dve godine, što se dogodilo u periodu od 15 . decembra 1994. godine do 23. decembra 1996. godine, te u periodu od 5. oktobra 1999. godine do 7. maja 2002. godine, kao i kasnije kada su ročišta za glavnu raspravu zakazivana u razmaku od preko četiri meseca i to u periodima: od 25. juna 1997. godine do 27. oktobra 1997. godine; od 21. septembra 1999. godine do 27. januara 1999. godine; od 7. maja 2002. godine do 21. oktobra 2002. godine; od 21. oktobra 2002. godine do 3. marta 2003. godine, od 25. marta 2008. godine do 5. septembra 2008. godine.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da nadležni prvostepeni sud nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski pos tupak efikasno okonča i da se o zahtevu podnosioca ustavne žalbe odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11 ).

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti