Odluka Ustavnog suda o zakonitosti prestanka radnog odnosa kao tehnološkog viška

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv presuda kojima je potvrđena zakonitost otkaza. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na pravično suđenje ni pravo na rad, jer je radni odnos prestao u skladu sa zakonom i sporazumom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1846/2009
22.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Anke Milutinović iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Anke Milutinović izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1994/2008 od 23. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 130/2009 od 9. jula 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Anka Milutinović iz Novog Sada je 6. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika, Branislave Kitanović Bašić, advokata iz Novog Sada, izjavila ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. stav 1. Ustava Republike Srbije, povrede prava na ljudsko dostojanstvo koje se jemči članom 23. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. st. 1. i 3. Ustava.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da iz osporenih presuda proizlazi da je njoj prestao radni odnos jer su poslovi koje je obavljala ukinuti i jer je sa poslodavcem zaključila sporazum kojim se saglasila sa prestankom radnog odnosa. Po mišljenju podnositeljke, drugostepeni i revizijski sud su iz izvedenih dokaza izveli pogrešan zaključak, jer je ona obavljala poslove fakturisanja, a kako je tuženi poslodavac proizvodno privredno društvo, „nemoguće je ukinuti poslove fakturisanja“. Podnositeljka dalje navodi: da je „na poslove“ koje je pre reorganizacije obavljala kod tuženog „dovedeno treće lice“, koje nije imalo kvalifikacije za obavljanje tih poslova, a da je ona imala iskustvo stečeno radom na tim poslovima. Podnositeljka ističe da nije potpisala sporazum kojim joj prestaje radni odnos, nego sporazum o isplati zarada, a i da ga je potpisala, takav sporazum bi bio ništav, jer nije sačinjen u skladu sa odredbama Zakona o radu i ne sadrži upozorenje koje je poslodavac dužan dati zaposlenom za slučaj prestanka radnog odnosa „na osnovu sporazuma na inicijativu poslodavca o pravima za slučaj nezaposlenosti“. Podnositeljka ističe i povredu prava na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, jer se na nju „nije jednako primenila odredba Zakona o radu u delu koji se odnosi na prestanak radnog odnosa“, pa je ne samo rešenjem utvrđen prestanak potrebe za njenim radom, nego joj je radni odnos prestao i „sporazumom na koji se pozivaju Okružni sud u Novom Sadu i Vrhovni sud Srbije“. Podnositeljka smatra da je predmetni sporazum „apsolutno ništav“, jer ne sadrži sve elemente propisane Zakonom o radu, a da je rešenje kojim se utvrđuje prestanak potrebe za njenim radom nezakonito, jer poslovi koje je podnositeljka obavljala kod tuženog nisu ukinuti. Prema navodima ustavne žalbe, opisano „ponašanje tuženih i sudova u odnosu na tužilju vređa ljudsko dostojanstvo tužilje, ponižava je, jer se propisi ...ne primenjuju jedino u odnosu na tužilju“. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je Okružni sud u Novom Sadu „presudio sasvim drugačije, u korist Tatjane Ivanović“, odlučujući o njenoj žalbi. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte i potvrdi prvostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2145/07 (ranije P. 1140/05) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2145/07 od 12. novembra 2007. godine usvojen je precizirani tužbeni zahtev Anke Milutinović (ovde podnositeljke ustavne žalbe) i poništeni sledeći akti: rešenje tuženog preduzeća „Novosadska fabrika kabela“ AD iz Novog Sada, kojim je utvrđen prestanak potrebe za radom tužilje (stav 1.); rešenje tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu (stav 2.); sporazum o načinu isplate dospelih a neisplaćenih zarada i prestanku radnog odnosa (stav 3.). Istom presudom obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad i da joj naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude navedeno je da je sud utvrdio sledeće činjenice: da je tužilja proglašena viškom zaposlenih na osnovu Socijalnog programa iz 2003. godine i dopune tog programa iz 2004. godine; da se tuženi u tom periodu nalazio u procesu restruktuiranja i da je ponudio zaposlenima da se sami prijave da budu proglašeni viškom zaposlenih; da je tužilja to prihvatila i da se opredelila za isplatu otpremnine u skladu sa zaključkom Vlade; da u 2004. godini tužilja nije proglašena viškom zaposlenih zbog toga što nisu bila obezbezbeđena sredstva za isplatu otpremnina; da u 2005. godini tuženi nije donosio nov Socijalni program, jer broj zaposlenih kojima je otkazao radni odnos po tom osnovu nije prešao 10%. Prvostepeni sud je, takođe, utvrdio: da je radni odnos tužilji prestao na osnovu člana 101. stav 1. tačka 8. Zakona o radu; da u 2005. godini nisu bili sistematizovani poslovi fakturisanja, koje je obavljala tužilja sa drugim stepenom stručne spreme i da ona nije ni mogla biti raspoređena na poslove likvidature za koje je potrebna srednja ili viša stručna sprema; da je tužilja potpisala sporazum kojim se saglasila da joj radni odnos kod tuženog prestane 8. februara 2005. godine i da joj je pre toga isplaćena otpremnina u skladu sa sporazumom. Prvostepeni sud je, polazeći od navedenih činjenica, usvojio tužbeni zahtev i ocenio da je tuženi bio u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih i u slučaju da je u 2005. godini otkazao rad za manje od 10% zaposlenih, saglasno članu 153. stav 2. Zakona o radu iz 2005. godine.

Tuženi je protiv navedene prvostepene presude izjavio žalbu, koja je usvojena osporenom presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1994/2008 od 23. oktobra 2008. godine. Drugostepeni sud je preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2145/07 od 12. novembra 2007. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev i obavezao tužilju da snosi troškove postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je Opštinski sud u Novom Sadu izveo nepravilan zaključak da je u konkretnom slučaju merodavan Zakon o radu iz 2005. godine, budući da taj zakon nije ni stupio na snagu u vreme donošenja akata koji su tužbom osporeni i u vreme prestanka radnog odnosa tužilje; da tuženi nije bio u obavezi da ponovo donese Program za rešavanje viška zaposlenih, saglasno članu 114. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), budući da u 2005. godini nije otkazao ugovor o radu za više od 10% zaposlenih; da je tužilja proglašena viškom zaposlenih na osnovu socijalnog programa iz 2003. godine i njegovih izmena iz 2004. godine, čije obrazloženje sadrži spisak zaposlenih kojima će u narednom periodu prestati radni odnos, a pored imena tužilje navedeno je da se njeno radno mesto ukida, što je i učinjeno aktom o sistematizaciji radnih mesta tuženog od 7. novembra 2005. godine. Taj sud je zaključio da nije od uticaja na odlučivanje o ovoj pravnoj stvari činjenica da je radno mesto na kome je tužilja obavljala poslove fakturisanja ukinuto nakon prestanka njenog radnog odnosa, jer se tužilja slobodno izraženom voljom saglasila sa statusom tehnološkog viška, te da joj iz tog razloga prestane radni odnos, a sporazumom je prihvatila i isplatu utvrđene otpremnine, koja joj je isplaćena pre nego što joj je otkazan ugovor o radu.

Podnostiteljka ustavne žalbe je protiv osporene drugostepene presude izjavila reviziju Vrhovnom sudu Srbije, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom tog suda Rev. II 130/2009 od 9. jula 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je ocenjeno da je izreka pobijane presude jasna i razumljiva, te da presuda sadrži sve razloge o odlučnim činjenicama i nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati. Dalje je ocenjeno da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da su pobijana rešenja tuženog zakonita u smislu člana 108. stav 1. tačka 8. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01) i da je za svoju odluku taj sud dao razloge koje u svemu kao pravilne i potpune prihvata i Vrhovni sud Srbije.

Rešenjem „Novosadske fabrike kabela“ AD iz Novog Sada broj 99-2/UR-02-59/2 od 8. februara 2005. godine podnositeljki ustavne žalbe je otkazan ugovor o radu, na osnovu člana 101. stav 1. tačka 8. Zakona o radu, jer je usled organizaciono-ekonomskih i tehnoloških promena u procesu restrukturiranja prestala potreba za njenim radom, a nije joj se moglo obezbediti obavljanje drugih poslova, niti druga prava u skladu sa Zakonom. Navedenim rešenjem je odlučeno da se podnositeljki otkazuje ugovor o radu danom donošenja tog rešenja, a nakon isplate jednokratne novčane naknade iz Socijalnog programa Vlade, u iznosu od 10 prosečnih zarada ostvarenih u privredi Republike Srbije, što predstavlja povoljnije rešenje po izboru podnositeljke ustavne žalbe. U pouci o pravnom sredstvu podnositeljka je, pored ostalog, upućena da se u roku od 30 dana prijavi nadležnoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje.

Sporazumom broj 99-2/UR-59/3 od 8. februara 2005. godine, zaključenog između „Novosadske fabrike kabela“ AD iz Novog Sada i podnositeljke ustavne žalbe, predviđen je način isplate dospelih, a neisplaćenih zarada u 2004. i 2005. godini podnositeljki, kojoj prestaje radni odnos u preduzeću po osnovu proglašenja za višak zaposlenih (član 1.), a prema članu 3. sporazuma, njegovim potpisivanjem se podnositeljka saglašava da joj radni odnos prestane 8. februara 2005. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 21. Ustava utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.) i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.).

Odredbom člana 23. stav 1. Ustava garantuje se da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite.

Odredbama člana 60. Ustava utvrđeno je da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.), da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.).

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom sporu od značaja su i odredbe Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji se primenjivao na dan donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe, a kojim je bilo propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla (član 101. stav 1. tačka 8)); da poslodavac ne može, u slučaju otkaza ugovora o radu zaposlenom iz stava 1. tačka 8) ovog člana, na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa (član 101. stav 5.); da je poslodavac koji ima u radnom odnosu na neodređeno vreme više od 50 zaposlenih, a namerava da otkaže ugovor o radu za više od 10% od ukupnog broja zaposlenih u toku kalendarske godine zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, kao i da program iz stava 1. ovog člana sadrži podatke o zaposlenima koji predstavljaju višak, poslove koje obavljaju, kvalifikacionu strukturu, godine starosti, mere kojima se stvaraju uslovi za njihovo zapošljavanje i rok u kome će dati otkaz, a donosi se u saradnji sa organizacijom nadležnom za poslove zapošljavanja (član 114.); da je u slučaju otkaza ugovora o radu u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) ovog zakona, poslodavac dužan da isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 117.); da zaposleni kome poslodavac posle isplate otpremnine iz člana 117. ovog zakona otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, ostvaruje pravo na novčanu naknadu i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa propisima o zapošljavanju (član 119.).

Zakon o radu iz 2005. godine je objavljen u "Službenom glasniku RS", broj 24/05 i stupio na snagu 23. marta 2005. godine.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je radni odnos nezakonito prestao, jer ona sa poslodavcem „nije zaključila sporazum kojim se saglasila sa prestankom radnog odnosa“, a poslovi koje je obavljala u tuženom preduzeću nisu ukinuti, već je „na te poslove dovedeno treće lice“. Ispitujući ove navode sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska.

Ustavni sud je, polazeći od sadržine sporazuma koji je podnositeljka potpisala, utvrdio da nema činjeničnog utemeljenja tvrdnja podnositeljke da se nije saglasila sa tim da joj prestane radni odnos u tuženom preduzeću. Ustavni sud je, takođe, imao u vidu da je Opštinski sud u Novom Sadu usvojio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe i da je u postupku pred tim sudom utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe pristala da bude proglašena viškom zaposlenih, da se opredelila za isplatu otpremnine u skladu sa zaključkom Vlade, da su aktom o sistematizaciji radnih mesta tuženog iz 2005. godine ukinuti poslovi fakturisanja koje je obavljala podnositeljka ustavne žalbe i da ona nije mogla biti raspoređena na slične poslove jer nije ispunjavala uslov u pogledu stručne spreme.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je podnositeljki prestao radni odnos „po dva osnova“, na osnovu sporazuma i rešenja kojim je utvrđen prestanak potrebe za njenim radom, Ustavni sud ukazuje da se podnositeljka sporazumom o načinu isplate zarada saglasila sa tim da joj prestane radni odnos kao višku zaposlenih, nakon čega je doneto rešenje kojim je utvrđen prestanak potrebe za njenim radom, a da je radni odnos podnositeljki ustavne žalbe prestao otkazom ugovora o radu, na osnovu člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 70/01).

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv zaključak drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju ne može primeniti Zakon o radu iz 2005. godine, pa ni odredba člana 153. stav 2. tog zakona, imajući u vidu da je predmetno rešenje kojim se podnositeljki ustavne žalbe otkazuje ugovor o radu doneto pre stupanja na snagu Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05).

Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe iskoristila mogućnost izjavljivanja revizije, o kojoj je odlučivao nadležni Vrhovni sud Srbije, koji je u obrazloženju osporene presude naveo zbog čega u svemu prihvata razloge koji su opredelili drugostepeni sud da odbije tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe. S obzirom na to da je podnositeljki ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da osporenim aktima podnositeljki nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nije razmatrao navode podnositeljke da su donosioci osporenih akata „morali pravično, zakonito i mnogo brže doneti presudu kojom bi potvrdili presudu Opštinskog suda u Novom Sadu“, da je postupak po njenoj tužbi vođen „na nezavistan i nepristrasan način i u razumnom roku“, imajući u vidu da u ustavnoj žalbi nije naveden nijedan razlog u prilog tvrdnji o povredi navedenih elemenata prava zajemčenih članom 32. Ustava, već se podnositeljka samo formalno poziva na povredu tih prava.

Polazeći od iznete ocene o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da osporenim aktima podnositeljki nije povređeno ni pravo na rad zajemčeno članom 60. Ustava, posebno zbog toga što su o zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe odlučivali sudovi u tri instance.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih akata, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na rad zajemčenog članom 60. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe kojima se poziva na povredu načela jednakosti svih pred zakonom zajemčenog odredbama člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim aktima podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisana zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi dokazi o tome da je Okružni sud u Novom Sadu doneo drugačiju odluku u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe o povredi prava na ljudsko dostojanstvo ne mogu dovesti u vezu sa označenim pravom koje se garantuje članom 23. stav 1. Ustava.

Imajući to u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o zakonitosti prestanka radnog odnosa kao tehnološkog viška

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti