Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 18 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 18 godina i još nije okončan. Sud nalaže hitno okončanje postupka i dodeljuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1847/2009
29.03.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Anđelkovića, iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Anđelkovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu 2P-637/07, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 962/10 , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Kragujevcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u što kraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Anđelković iz Kragujevca je preko punomoćnika Vladimira Jankovića, advokata iz Kragujevca 6. oktobra 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu 2P-637/07.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je podneo tužbu radi neosnovanog obogaćenja Opštinskom sudu u Kragujevcu protiv advokata kod koga je bio u radnom odnosu od januara 1992. godine, da je do podnošenja ustavne žalbe bilo održano svega 12 ročišta za glavnu raspravu i da je prvostepeni postupak i dalje u toku iako je od pokretanja osporenog postupka prošlo skoro 16 godina , a da nije doneta ni prvostepena presuda. Podnosilac je zahtevao i naknadu štete zbog povrede navedenog ustavnog prava.

2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po sadržini identična članu 170. Ustava, dok je odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku uvidom u spise predmeta ranijeg Opštinskog suda u Kragujevcu 2P-637/07, a sada Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 962/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 18. oktobra 1993. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu protiv tuženog Slaviše Mrdakovića, advokata, radi neosnovanog obogaćenja.

Pred prvostepenim sudom jedan broj zakazanih ročišta nije bio održan iz razloga što je tuženi tražio odlaganje ročišta, što se nije odazivao pozivima suda ili mu pozivi za ročišta nisu bili uručeni. Takođe, u predmetu nije postupano u periodu od 16. maja 1995. godine do kraja 1999. godine, jer su spisi predmeta bili zatureni.

Rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu P. 237/93 od 8. avgusta 2006. godine odbačena je tužba zbog postojanja parnice između istih stranaka, ali je rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž-I-485/07 od 13. jula 2007. godine prvostepeno rešenje ukinuto i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Zatim je utvrđeno da je u periodu posle podnošenja ustavne žalbe, od početka 2010. do početka 2011. godine bilo održano samo jedno ročište za glavnu raspravu a dva nisu održana zbog neuredne dostave poziva tuženom. Zatim je od 2011. godine predmetom bio zadužen novi sudija, koji je svakog meseca zakazivao ročišta i izveo veliki broj dokaza saslušanjem svedoka i veštaka, ali do odlučivanja o ustavnoj žalbi postupak i dalje traje pred prvostepenim sudom, odnosno prvostepena odluka nije doneta.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe i odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koje se u smislu člana 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) primenjuju na osporeni parnični postupak, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen trinaest godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 18. oktobra 1993. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da navedeni postupak traje preko 18 godina i da i dalje nije okončan, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da Opštinski sud u Kragujevcu u konkretnom slučaju, nije preduzeo sve mere i radnje na koje je po zakonu bio obavezan kako bi se postupak završio u razumnom roku. Dakle, osnovni razlog trajanja parničnog postupka od preko 18 godina je nedelotvorno postupanje ranijeg Opštinskog suda u Kragujevcu, koji nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere da se predmetni postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe 18. oktobra 1993. godine postupak se i dalje vodi pred prvostepenim sudom u kome ni prvostepena odluka nije doneta odnosno koji još uvek nije okončan, što je neopravdano dug period koji se ničim ne može opravdati. Po oceni Suda , trajanje parničnog postupka od preko 18 godina po svim merilima i kriterijumima kako Ustavnog suda tako i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava predstavlja nerazumno dug period, posebno imajući u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava.

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da se uredno odazivao pozivima suda, nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, više puta je urgirao kod suda tražeći da sud donese prvostepenu odluku, a ročišta najčešće nisu održavana zbog krivice tužene strane. Takođe, trajanju postupka je doprinela i činjenica da su spisi predmeta bili zatureni u sudu preko četiri godine.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u što kraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinar skoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog, člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 18 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti