Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 19 godina. Podnositeljki žalbe dodeljuje se naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Stojanović iz Bora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Snežane Stojanović i utvrđuje da j e u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 1097/07 povređeno pravo podnos iteljke na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Stojanović iz Bora podnela je 8. aprila 2010. godine, preko punomoćnika Milete Petkovića i Dragane Videnović, advokata iz Bora, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 1097/07.

U ustavnoj žalb i je , između ostalog, navedeno : da je pokojni J. P, pravni prethodnik podnositeljke žalbe, podneo 7. avgusta 1992. godine Opštinskom sudu u Boru tužbu radi utvrđenja protiv M. A. i R. Đ; da je od podnošenja tužbe doneto više prvostepenih presuda koje su ukidane; da su tužene u oktobru 2008. godine izjavile žalbe protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 1097/07 od 3. marta 2008. godine, o kojima do trenutka podnošenja ustavne žalbe nije odlučeno .

Podnositeljka ustavne žalbe je istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3 . Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Boru P. 311/11, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

J. P. iz Bora podneo je 7. avgusta 1992. godine Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv tuženih M. A. i R. Đ , kojom je tražio od suda da se utvrdi da je on nosilac prava svojine nepokretnosti na katastarskoj parceli 3803 u KO Bor, te nosilac prava korišćenja zemljišta na placu na kome se nepokretnost nalazi.

Punomoćnik tužioca je na ročištu održanom 21. januara 1993. godine istakao tužbeni zahtev da se utvrdi da su ništavi ugovori o poklonu Ov. br.II 26/90 i Ov. br.II 27/90 od 22. juna 1990. godine i Ov. br.II 66/91 od 8. novembra 1991. godine i „eventualni tužbeni zahtev da se ovi ugovori raskinu“.

Opštinski sud u Boru doneo je 21. aprila 1994. godine presudu P. 1459/92. U stavu prvom izreke ove presude , usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je on vlasnik sporne nepokretnosti, a u stavu drugom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da su ništavi ugovori o poklonu Ov. br.II 26/90 i Ov. br.II 27/90 od 22. juna 1990. godine i Ov. br.II 66/91 od 8. novembra 1991. godine.

Postupajući po žalbama tuženih, Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 2368/94 od 29. decembra 1994. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka.

Rešenjem zamenika predsednika Opštinskog suda u Boru P. 106/95 od 9. februara 1996. godine odbijen je zahtev tuženog R. Đ. za izuzeće predsednika veća.

Nalaz i mišljenje veštaka medicinske struke na okolnost poslovne sposobnosti tužioca je 1. aprila 1996. dostavljeno sudu.

Rešenjem Opštinskog sud a u Boru P.106/95 od 3. aprila 1997. godine prekinut je postupak do pravosnažnog okončanja ostavinskog postupka koji se vodi o pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu O. 130/97.

Podneskom od 7. oktobra 1997. godine punomoćnici tužioca su kao tužene označili univerzalne sukcesore tuženog R. Đ , a 26. novembra 1997. godine obavestili su sud da je ostavinski postupak okončan i predložili nastavak postupka. Postupak je nastavljen 5. marta 1998. godine

Rešenjem Opštinskog suda u Boru P.894/98 od 8. aprila 1999. godine prekinut je postuapak zbog vanrednih okolnosti. Postupak je nastavljen rešenjem P. 753/99 od 16. septembra 1999. godine.

Opštinski sud u Boru doneo je 2. marta 2000. godine presudu P. 753/99 kojom su usvojeni tužbeni zahtevi tužioca .

Postupajući po žalbama tuženih Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 1947/00 od 22. decembra 2000. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

Presudom Opštinskog suda u Boru P. 534/01 od 22. juna 2001. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužioca kojima je traženo da se utvrdi njegovo pravo svojine na delu nepokretnosti, kao i da su ništavi ugovori o poklonu Ov. br.II 26/90 i Ov. br.II 27/90 od 22. juna 1990. godine, dok je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu Ov. br.II 66/91 od 8. novembra 1991. godine odbačen kao nedozvoljen.

Punomoćnici tužioca su 21. decembra 2001. godine izjavili žalbu Okružnom sudu u Zaječaru.

Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 349/02 od 29. marta 2002. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, sa obrazloženjem da „prvostepeni sud nije odlučio o o tužbenom zahtevu odnosno eventualnom tužbenom zahtevu postavljenom na raspravi 21.1.1993. g. da se raskinu sporni ugovori Ov. br.II 26/90, Ov. br.II 27/90 i Ov. br.II 66/91 pa po ovom delu žalbe treba postupiti kao sa predlogom za donošenje dopunske odluke“

Opštinski sud u Boru je dopunskom presudom P. 534/01 od 18. aprila 2002. godine odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se raskinu ospreni ugovori o poklonu.

Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 1321/02 od 29. oktobra 2002. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Boru P. 534/01 od 22. juna 2001. godine i dopunsku presudu istog suda P. 534/01 od 18. aprila 2002. godine.

Presudom Opštinskog suda u Boru P. 1447/02 od 20. maja 2003. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužioca.

Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 55/04 od 28. januara 2003 . godine ukinuo prvostepenu presudu.

Presudom Opštinskog suda u Boru P. 189/04 od 14. septembra 2004. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužioca. Presuda je dostavljena parničnim strankama u oktobru 2005. godine.

Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 88/06 od 16. marta 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu, odlučujući u žalbenom postupku.

Na predlog punomoćnika tužioca prvostepeni sud je rešenjem P. 296/06 od 9. maja 2006. godine prekinuo parnični postupak zbog smrti tužioca, te odre dio da će se postupak nastaviti kada budu poznati njegovi zakonski naslednici .

Snežana Stojanović je, legitimišući se kao naslednik pokojnog tužioca 11. oktobra 2007. godine , podnela predlog za nastavak postupka. Postupak je nastavljen rešenjem Opšt inskog suda u Boru P. 1097/07 donetim istog dana .

Presudom Opštinskog suda u Boru P. 1097/07 od 3. marta 2008. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilje. Presuda je dostavljena parničnim strankama u oktobru 2008. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3860/10 od 11. februara 2011. godine preinačena je ožalbena presuda i odbijeni su tužbeni zahtevi tužilje kao neosnovani.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 922/11 od 21. septembra 2011. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04, 111/09 i 36/11), bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak pokrenut 7. avgusta 1992. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Boru i da je pravosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3860/10 od 11. februara 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao 19 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da su postojale objektivne okolnosti koje su doprinele dužini trajanja parničnog postupka. Naime, postupak je prekidan zbog smrti tuženog i smrti tužioca, kao i zbog vanrednih okolnosti.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, bila su relativno složena i zahtevala su sprovođenje adekvatnog dokaznog postupka. Međutim, to ne može da predstavlja opravdan razlog da ospo reni sudski postupak trajao 19 godina.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnositeljku ustavne žalbe , kao tužilje, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je traženo da se utvrdi njeno pravo svojine, kao i raskid ugovora o poklonu čiji je predmet bila ta nepokretnost. Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ona ničim nije doprine la dužini trajanja postupka.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, koji je tokom osporenog parničnog postupka doneo pet prvostepenih presuda i jednu dopunsku presudu, a sve su ukidane u celini rešenjima drugostepenog suda. Opravdanje za navedeno trajanje postupka ne može biti ni okolnost da je ranijim Zakonom o parničnom postupku bila data mogućnost da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta. Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se organizacija sudskog sistema izvrši na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice. Najzad, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima ''Pavlyulynets v. Ukraina'' od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'' od 10. juna 2008. godine). Takođe je i drugostepeni sud svojim postupanjem doprineo odugovlačenju postupka kada da je šest puta ukidao prvostepene odluke. Stoga je ocenjeno je da određen a složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari i trajanje postupka više od 19 godina. Pored toga, dugom trajanju postupka doprinelo je i neažuno postupanje suda u pogledu dostavljanja presuda strankama. Naime, presuda P. 189/04 od 14. septembra 2004. godine dostavljena parničnim strankama tek nakon više od godinu dana, dok je poslednja prvostepena presuda P. 1097/07 od 3. marta 2008. godine dostavljena tek nakon šest meseci.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 1097/07 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, pr imenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. U vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije navela ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da su joj u osporenom parničnom postupku povređena Ustavom zajemčena prava.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u odnosnom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe u parnicu stupila 11. oktobra 2007. godine, čime je stekla svojstvo stranke u ovom postupku o čijim pravima i obavezama se odlučuje . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević