Odbacivanje ustavne žalbe u vezi sa isplatom "kosovskog dodatka"

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu zaposlenog u MUP-u kojom je tražio isplatu "kosovskog dodatka". Žalba je bespredmetna jer je Zaključak Vlade, na kojem se zahtev temeljio, u međuvremenu proglašen neustavnim odlukom samog Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1849/2011
12.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Janićijevića iz Gnjilana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Zorana Janićijevića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 316/11 od 16. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Janićijević iz Gnjilana je 21. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Zorana Jakovljevića, advokata iz Raške, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 316/11 od 16. marta 2011. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava zajemčenog članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se spor u vezi koga je doneta osporena presuda tiče (ne)primene Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine o isplati posebne nadoknade za zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, odnosno tzv. kosovskog dodatka; da je nesporna činjenica da taj dodatak primaju zaposleni u zdravstvu, školstvu, poreskim i drugim državnim organima; da je Ministarstvo unutrašnjih poslova odbilo da primeni ovu odluku Vlade, zbog čega su zaposleni u tom ministarstvu pokrenuli postupke pred sudovima za zaštitu svojih prava; da je Vrhovni sud nerazumno dugo odugovlačio sa zauzimanjem stava po ovom pitanju čime je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, dok Vrhovni sud nije odlučivao o izjavljenim revizijama sve do objave konkursa za izbor sudija; da su odluke donete isključivo zbog pristrasnosti u korist države, te da je na taj način izvršena diskriminacija jedne kategorije zaposlenih u državnim organima; da se sve odluke apelacionih sudova po ovom pitanju zasnivaju na tako zauzetom stavu Vrhovnog suda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao navedeni član 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u toku sprovedenog prethodnog postupka utvrdio: da je podnosilac ustavne žalbe, kao zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova- Policijska uprava Gnjilane, podneo tužbu Osnovnom sudu u Vranju - Sudska jedinica u Bujanovcu protiv Republike Srbije-Ministarstva unutrašnjih poslova kojom je tražio da se tužena obaveže da mu po osnovu Zaključka Vlade 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, na ime manje isplaćene plate isplati tužbenim zahtevom opredeljene novčane iznose; da je presudom Osnovnog suda u Vranju - Sudska jedinica u Bujanovcu P1. 2103/10 od 29. aprila 2010. godine tužbeni zahtev odbijen; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 316/11 od 16. marta 2011. godine žalba tužioca odbijena kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda.

4. Odredbama člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, kao i da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto - obustaviće se.

Odlukom Ustavnog suda IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno je da nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom tačka 1. Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, u delu koji se odnosi na prihvatanje tač. 1. do 12. Informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo ovog zaključka, a kojima se, pored ostalog, predviđa da će se iznos plate ili zarade, odnosno naknade koju primaju zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja AP Kosovo i Metohija i koja obavljaju registrovanu delatnost na području osnivača, kao i zaposleni u javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija, izmeniti tako da zaposleni koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%.

5. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredba Evropske konvencije čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi sadržinski ne razlikuje od odredaba Ustava kojima se jemči pravo na pravično suđenje, te postojanje eventualne povrede ovog prava Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava Republike Srbije.

Ocenjujući navode ustavne žalbe u odnosu na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da je Odlukom Ustavnog suda IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno da odredbe Zaključka Vlade Republike Srbije na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe, nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. S obzirom na to da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan nakon objavljivanja navedene Odluke, te da podnosilac ustavne žalbe povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje izvodi iz činjenice da je ostao uskraćen za isplatu iznosa zarade koja je utvrđena navedenim Zaključkom Vlade od 17. jula 2003. godine, Ustavni sud smatra da bi razmatranje žalbe u ovom delu bilo bespredmetno, imajući u vidu odredbe člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da su na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bila lica čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen, a što bi bilo suprotno principu pravne sigurnosti koji je sastavni deo prava na pravično suđenje. Naime, podnosilac ustavne žalbe je samo ukazao na to da je stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji primaju ovaj dodatak, kao i da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, ne pružajući pri tom niti jedan dokaz u prilog svojim tvrdnjama.

Ustavni sud je imao u vidu i navode ustavne žalbe u delu u kome podnosilac ustavne žalbe ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, Sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ne ističe navedenu povredu prava u konkretnom postupku, već iz navoda ustavne žalbe proizlazi da se povreda prava na suđenje u razumnom roku isključivo odnosi na odugovlačenje Vrhovnog suda da zauzme stav po ovom pitanju. Ustavni sud naglašava da formalno pozivanje na povredu određenih ustavnih prava ustavnu žalbu ne čini samu po sebi dopuštenom.

Takođe, u pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno načelo jednakosti svih pred zakonom zajemčeno odredbom člana 21. stav 1. Ustava, iz razloga što mu nije isplaćeni tzv. kosovski dodatak, te je stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima koji primaju taj dodatak, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim aktom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu sve izneto, a krećući se u granicama zahteva koji je u ustavnoj žalbi postavljen, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe u vezi sa isplatom "kosovskog dodatka"

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti