Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Ocenjeno je da su redovni sudovi dali dovoljne razloge za pritvor zbog opasnosti od ponavljanja dela, te da nije povređena pretpostavka nevinosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. J. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. J. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1022/14 od 4. novembra 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 1749/14 od 26. novembra 2014. godine u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 30. stav 1, člana 31. stav 2, člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1 B . J. iz Novog Sada je, 8. januara 201 5. godine, preko punomoćnika B. T , advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci, zbog povrede prava iz člana 18. stav 2, člana 27. stav 1, člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, kao i povrede člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac navodi da mu je pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava povređeno time što je Viši sud u Novom Sadu u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja naveo da je okrivljeni „krivično delo koje je predmet ovog krivičnog postupka, a za koje ie osnovano sumnjiv, počinio 12. avgusta 2013. godine". Time je, po mišljenju podnosioca, prvostepeni sud povredio prezumpciju nevinosti, jer „nije naveo da je krivično delo počinjeno, već da je podnosilac ustavne žalbe krivično delo počinio“, iz čega, po mišljenju podnosioca, proizlazi da je prvostepeni sud prilikom donošenja prvostepenog rešenja podnosioca ustavne žalbe smatrao krivim, iako njegova krivica nije utvrđena pravnosnažnom odlukom suda. Kako je, i pored navedene očigledne povrede prezumpcije nevinosti, Apelacioni sud u Novom Sadu ovakve navode branioca smatrao neosnovanim, time je, po mišljenju podnosioca, povreda označenog prava učinjena i osporenim drugostepenim rešenjem.

Po navodima ustavne žalbe, pravo na pravično suđenje je podnosiocu povređeno jer nije nepristrasno i pravično odlučeno o postojanju osnovane sumnje i o postojanju osobitih okolnosti za određivanje pritvora predviđenih odredbom člana 211. stav 1. tačka 3 ) ZKP, s obzirom na to:

- da prvostepeni sud prilikom donošenja prvostepenog rešenja, i pored toga što se podnosilac ustavne žalbe nalazi u pritvoru već više od 15 meseci, nije savesno i brižljivo isipitivao, tj. nije uopšte ispitivao, da li zaista postoje razlozi za produženje pritvora previđeni odredbom člana 211. stav 1. tačka 3 ) ZKP;

- da u konkretnom slučaju ne postoje razlozi za određivanje pritvora, jer ne postoji osnovana sumnja (a ni osnov sumnje) da je podnosilac ustavne žalbe učinio krivično delo (ni krivično delo iz člana 206. stav l. K3, ni krivično delo iz člana 206. stav 2. KZ, niti bilo koje drugo krivično delo);

- da podnosilac ustavne žalbe u vreme izvršenja krivičnog dela nije bio na mestu izvršenja krivičnog dela;

- da se u izmenjenoj optužnici ne navodi da je okrivljeni upotrebio silu prema oštećenom, već se navodi da je sila upotrebljena od strane NN lica;

- da se u izmenjenoj optužnici ne navodi da je podnosilac ustavne žalbe pretio oštećenom;

- da se u izmenjenoj optužnici ne navodi da je podnosilac ustavne žalbe oduzeo „tuđe pokretne stvari" od oštećenog;

- da se u izmenjenoj optužnici uopšte ne navodi način, odnosno konkretne radnje kojim su „tuđe pokretne stvari" oduzete od oštećenog, niti se iz izmenjene optužnice i svih izvedenih dokaza vidi da li su to uradila NN lica, da li je to učinio samo podnosilac ustavne žalbe ili pak NN lica i podnosilac ustavne žalbe zajednički;

- da je na osnovu izmenjene optužnice nejasno za koju se radnju krivičnog dela iz člana 206. stav 1. KZ podnosilac ustavne žalbe uopšte tereti - da li za upotrebu sile ili za pretnju, ili za obe ove radnje;

- da u konkretnom slučaju ne postoje ni osobite okolnosti koje ukazuju da će podnosilac ustavne žalbe u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, kao drugi kumaltivan uslov bez kojeg se pritvor ne može produžiti na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3 ) ZKP;

- da je potpuno neosnovano i neprihvatljivo stanovište prvostepenog suda da kao osobite okolnosti iz čl. 211. stav 1. tačka 3 ) ZKP egzistiraju „ranija osuđivanost" i okolnost da je od izlaska podnosioca ustavne žalbe sa izdržavanja kazne zatvora pa do momenta kada je „počinio krivično delo koje je predmet krivičnog postupka", proteklo „samo nekoliko meseci", jer pomenute okolnosti u konkrentom slučaju ne mogu predstavljati realnu i izvesnu opasnost da će podnosilac ustavne žalbe u kratkom roku ponoviti krivično delo, a s obzirom na to da „ranija osuđivanost" ne može predstavljati okolnost koja će, po automatizmu, ukazivati da će podnosilac ustavne žalbe u kratkom periodu ponoviti krivično delo, da je „ranijim osudama" kod podnosioca ustavne žalbe postignuta svrha kažnjavanja, da okolnost da je od izlaska podnosioca ustavne žalbe sa izdržavanja kazne zatvora pa do momenta kada je „počinio krivično delo koje je predmet krivičnog postupka", proteklo „samo nekoliko meseci", ne može i ne sme biti osobita okolnost u smislu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3 ) ZKP, jer se i na taj način čin i povreda prezumpcije nevinosti;

- da se osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe učinio krivično delo zasniva na nezakonitim dokazima, tj. na ispravama o nezakonito preduzetim dokaznim radnjama i to na zapisniku o prepoznavanju lica Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijske uprave u Novom Sadu – Odeljenju kriminalističke policije Ku. 8086/13 od 25. septembra 2013. godine sa građaninom M.H. i građaninom D.Đ. i kriminalističko-tehničkoj dokumentaciji broj 2525 od 25. septembra 2013.godine, jer pomenutim nezakonitim dokazima, odnosno nezakonitim dokaznim radnjama je izvršen sugestivan uticaj na svedoke M.H. i oštećenog D.Đ. na taj način da oni prilikom preduzimanja radnje prepoznavanja „upere prstom" upravo na podnosioca ustavne žalbe, što jasno proizlazi iz tog što je dokazna radnja prepoznavanja preduzeta uz brojne nazakonitosti i nepravilnosti (nije preduzeta u skladu sa odredbom člana 104. tada važećeg ZKP), a na koje je branilac podnosioca ustavne žalbe i ukazivao u toku čitavog postupka, kako prvostepenom sudu, tako i drugostepenom sudu, a iz ovakvih nezakonitosti izvodi se zaključak da je podnosilac ustavne žalbe osnovano sumnjiv samo zbog toga što je poznat policiji zbog ranijih osuda, i zbog toga što je policija u potpunosti zanemarila proceduru i postupak po kojem se preduzima dokazna

radnja prepoznavanja, a koji postupak i procedura su predviđeni upravo iz tog razloga da bi se izbegao sugestivan uticaj na lica koja vrše prepoznavanje.

Podnosilac smatra da mu je, s obzirom na navedene povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na pravično suđenje, odnosno „činjenicu da u konkrentom slučaju ne postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe učinio krivično delo, niti osobite okolnosti predviđene odredbom člana 211. stav 1. tačka 3 ) ZKP “, povređeno i pravo na slobodu, jer je lišen slobode iako u konkretnom slučaju nisu postojali razlozi za njegovo lišenje previđeni odredbama ZKP.

U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi da se „podnosilac ustavne žalbe do dana njenog podnošenja nalazi u pritvoru jednu godinu, tri meseca i 14 dana, računajući od 25. septembra 2013. godine, kada je lišen slobode pa, imajući u vidu sve prethodno navedeno, jasno je (a ukoliko uopšte postoje razlozi za produženje pritvora predviđeni odredbom člana 211. stav 1. tačka 3 ) ZKP – a ne postoje – njegovo produženje je direktna posledica učinjenih povreda prava na pravnu sigurnost u kazdženom pravu i prava na pravično suđenje) da trajanje pritvora u konkretnom slučaju nije svedeno na najkraće neophodno vreme, jer se podnosilac ustavne žalbe nalazi u pritvoru već više od 15 meseci, a uz to se svrha zbog koje je pritvor određen može ostvariti i drugom, neuporedivo blažom merom od mere pritvora, na šta je branilac podnosioca ustavne žalbe i ukazivao u žalbi, ali drugostepeni sud te žalbene navode uopše nije cenio i uzimao u obzir prilikom donošenja rešenja, čime je podnosiocu ustavne žalbe povredio i pravo na delotvorni pravni lek ...“.

Podnosilac ustavne žalbe tvrdi da mu je pravo na delotvoran pravni lek povređeno i time što je drugostepeni sud rešenjem odbio žalbu, a nije cenio sve žalbene navode branioca podnosioca ustavne žalbe i to:

- da u konkrentom" slučaju ne postoji osnovana sumnja da je podnosilac učinio krivično delo;

- da se izmenjena optužnica zasniva na nezakonitim dokazima,

- da je prvostepeni sud nepravilno primenio odredbu člana 213. stav 2. ZKP,

- da se u konkretnom slučaju svrha mera za obezbeđenje prisustva podnosioca ustavne žalbe i nesmetano vođenje krivičnog postupka može ostvariti primenom blaže mere nego merom pritvora, kao npr. merom zabrane napuštanja stana;

- da je, uzimajući u obzir sve prethodno navedeno u ovoj ustavnoj žalbi, a zatim i činjenicu da je žalba rešenjem odbijena kao neosnovana, evidentno da drugostepeni sud one žalbene navode o kojima se izjasnio u obrazloženju rešenja nije savesno i brižljivo cenio.

Podnosilac smatra da mu je pravo na delotvoran pravni lek povređeno time što je drugostepeni sud odbio žalbu koju je izjavio protiv prvostepene presude ne ceneći sve žalbene navode.

Kako je odredbom člana 36. stav 2. Ustava pružena zaštita prav u iz čl ana 13. Konvencije, Ustavni sud je ocenu vršio u odnosu na odredbu Ustava.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava , poništi osporena rešenja, podnosiocu dosudi nematerijalnu štetu na ime nezakonitog lišenja slobode i povrede označenih ustavnih prava, kao i da mu dosudi troškove zastupanja pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno kili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporena rešenja i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu Ki. 211/13 od 26. septembra 2013. godine podnosiocu je određen pritvor, koji mu se računa od 25. septembra 2013. godine, kada je lišen slobode.

Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je 5. novembra 2013. godine protiv podnosioca podiglo optužnicu Kt. 369/13, zbog opravdane sumnje da je počinio krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Viši sud u Novom Sadu je 22. aprila 2014. godine, nakon sprovedenog krivičnog postupka, doneo presudu K. 275/13 kojom je podnosioca oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. KZ, i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od tri godine i produžio mu pritvor do upućivanja na izdržavanje kazne, a najduže dok ne istekne kazna zatvora koja mu je presudom izrečena.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 783/14 od 9. septembra 2014. godine ukinuta je izrečena presuda, a okrivljenom je produžen pritvor iz razloga propisanih odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, najduže do 8. novembra 2014. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1022/14 od 4. novembra 2014. godine podnosiocu je pritvor produžen za 60 dana, najduže do 7. januara 2015. godine, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP.

U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno:

„Po mišljenju ovog veća neophodno je dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru po osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, a imajući u vidu izvod iz KE za okrivljenog iz kojeg se vidi da je okrivljeni ranije osuđivan za istovrsno krivično delo i to presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. 2293/09 od 22. septembra 2009. godine na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, te presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 1752/12 od 4. juna 2012. godine zbog krivičnog dela iz člana 206. stav 1. KZ na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, a sa čijeg izdržavanja je pušten 22. aprila 2013. godine. Prilikom odlučivanja veće je imalo u vidu da je okrivljeni opravdano sumnjiv u ovom krivičnom postzpku za istovrsno krivično delo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ, koje okolnosti po nalaženju ovog veća predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na osnovanu bojazan da bi okrivljeni, ukoliko bi se našao na slobodi, u kratkom vremenskom periodu mogao ponoviti krivično delo, posebno imajući u vidu da je krivično delo koje je predmet ovog krivičnog postupka, a za koje je opravdano sumnjiv, počinio 12. avgusta 2013. godine, a u aprilu mesecu 2013. godine je izašao sa izdržavanja kazne zatvora zbog izvršenja istovrsnog krivičnog dela, znači samo nekoliko meseci po izdržanoj kazni po ranijoj osudi, a što je svakako razlog za zadržavanje okrivljenog u pritvoru po osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP“.

Odlučujući o žalbama okrivljenog i njegovog branioca izjavljenim protiv osporenog prvostepenog rešenja o produženju pritvora, Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je 26. novembra 2014. godine rešenje Kž.2. 1749/14, kojim je žalbe odbio kao neosnovane.

U osporenju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno:

„Prvostepeni sud je, po oceni ovog suda, a nasuprot žalbenim navodima, osnovano ocenio u pobijanom rešenju da je neophodno i dalje zadržavanje okrivljenog B . J . u pritvoru iz razloga predviđenih u članu 211 . stav 1 . tačka 3 ) ZKP. Osnovanost produženja pritvora prema okrivljenom po zakonskom osnovu iz člana 211 . stav 1 . tačka 3 ) ZKP, i po oceni ovog suda, orpravdavaju činjenice, koje su i navedene u obrazloženju prvostepenog rešenja – da je okrivljeni B . J . prema izvodu iz KE ranije pravnosnažno osuđivan za istovrsno krivično delo i to presudom Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Kž. 2293/09 od 22. septembra 2009. godine, na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine i presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž . 1752/12 od 04. juna 2012. godine, zbog krivičnog dela iz člana 206. stav 1. KZ, na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, sa čijeg izdržavanja je pušten 22. aprila 2013. godine, te imajući u vidu da je opravdano sumnjiv da je predmetno krivično delo izvršio 12. avgusta 2013. godine a da je u aprilu mesecu 2013. godine izašao sa izdržavanja kazne zatvora zbog izvršenja istovrsnog krivičnog dela, što jasno ukazuje na kratak vremenski period od poslednje osude i izdržane kazne zatvore do izvršenja krivičnog dela za koje je sad opravdano sumnjiv, dakle na njegovu sklonost ka vršenju krivičnih d ela, koje sve okolnosti, po oceni ovog suda, imaju značaj osobitih okolnosti koje

ukazuju na opasnost da bi okrivljeni u slučaju da se nađe na slobodi u kratkom

vremenskom periodu mogao ponoviti krivično delo za koje krivično delo je opravdano sumnjiv i u ovom postupku, i samim tim i opravdavaju dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru po ovom zakonskom osnovu, kao nužne mere radi nesmetanog vođenja ovog krivičnog postupka, čija se svrha ne može ostvariti drugom merom predviđenom zakonom.

Nadalje, iako su tačni navodi žalbe branioca okrivljenog u kojima se ukazuje da je prvostepeni sud okrivljenom B. J . produžio pritvor zbog opravdane sumnje da je izvršio krivično delo razbojništvo iz člana 206 . stav 2 . u vezi stava 1 . KZ a da se okrivljenom optužnicom koja je precizirana na glavnom pretresu održanom 16. aprila 2014. godine na teret stavlja krivično delo razbojništvo iz člana 206 . stav 1. KZ, isti navodi po oceni ovog suda nema značaja za odlučivanje u pogledu opravdanosti produženja pritvora prema okrivljenom, niti utiču na kvalitet i značaj napred navedenih osobitih okolnosti, niti dovode u pitanje pravilnost i zakonitost zaključka prvostepenog suda.

Takođe žalbeni navodi branioca okrivljenog u kojima se ističe da je prvostepeni sud povredio načelo pretpostavke nevinosti, na taj način što je u obrazloženju rešenja naveo „da je okrivljeni krivično delo koje je predmet ovog krivičnog postupka ... počinio 12. avgusta 2013. godine “, ovaj sud smatra neosnovanim, imajući u vidu da je u obrazloženju pobijanog rešenja navedeno „ da je okrivljeni krivično delo koje je predmet ovog krivičnog postupka, a za koje je opravdano sumnjiv, počinio 12. avgusta 2013. godine “, dakle jasno proizilazi da je okrivljeni opravdano sumnjiv da je izvršio predmetno krivično delo i nikako se ne ističe da je okrivljeni izvršio ili pokušao da izvrši krivično delo, a kako se to netačno navodi u žalbi branioca okrivljenog.

Stoga su od strane ovog suda i ocenjeni kao neosnovani navodi iz žalbi da nije osnovano produženje pritvora prema okrivljenom po navedenom zakonskom osnovu, pa je iz svih napred navedenih razloga, a na osnovu odredbe člana 467 . stav 4 . ZKP i doneta odluka kao u izreci ovog rešenja“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, a zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. stav 2.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, a pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, pa ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.) da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.) .

Odredbom člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16) je propisano da će se kazniti zatvorom od dve do dvadeset godina ko upotrebom sile protiv nekog lica ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo oduzme tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, dok je stavom 2. istog člana propisano da će se učinilac kazniti zatvorom od tri do petnaest godina, ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno od strane grupe, ili je nekom licu sa umišljajem nanesena teška telesna povreda ili ako vrednost oduzetih stvari prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara.

5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo odlukom suda ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) do 4) člana 211. stav 1. ZKP.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana (odnosno opravdana) sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Upravo na taj način, navođenjem razloga za određivanje (i produženje) pritvora, nadležni sud obrazlaže zašto je pritvor neophodan radi vođenja krivičnog post upka (Odluka Ustavnog suda Už-1429/2008 od 16. jula 2009. godine, tačka 7. obrazloženja). Proizvoljno lišavanje slobode postoji onda kada nadležni sudovi ne obrazlože na zadovoljavajući način razloge zbog kojih je lišavanje slobode bilo neophodno ( videti presude Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) Kay protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 1. marta 1994, stav 31, Kurt protiv Turske, broj 24276/94, od 25. maja 1998. godine, Bayorkina protiv Rusije, broj 69481/01, od 27. jula 2006. godine).

U pogledu trajanja pritvora, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka ( videti presude ESLjP u predmetima: Lavents protiv Letonije, st. 70. i 71. i Buzadji protiv Republike Moldavije, stav 113.).

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen nakon podizanja optužnice, u fazi ponovnog glavnog pretresa (prvostepena osuđujuća presuda je ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak) , zbog postojanja opravdane sumnje da je izvrši o krivičn o del o razbojništva. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen na osnovu odredb e člana 211. stav 1. tač ka 3) ZKP, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.

Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor po označenom zakonskom osnovu. Naime, nadležni sudovi su u osporenim odlukama, pored postojanja opravdane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo razbojništvo, argumentovano obrazložili konkretne osobite okolnosti koje u ovom slučaju ukazuju da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti delo i ocenili da su te okolnosti takvog značaja da opravdavaju produženje mere pritvora prema podnosiocu (da je okrivljeni B. J . prema izvodu iz KE ranije pravnosnažno osuđivan za istovrsno krivično delo i to presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. 2293/09 od 22.septembra 2009. godine, na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 1752/12 od 04. juna 2012. godine, zbog krivičnog dela iz člana 206. stav 1. KZ, na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, sa čijeg izdržavanja je pušten 22. aprila 2013. godine, te imajući u vidu da je opravdano sumnjiv da je predmetno krivično delo izvršio 12. avgusta 2013. godine a da je u aprilu mesecu 2013. godine izašao sa izdržavanja kazne zatvora zbog izvršenja istovrsnog krivičnog dela, što jasno ukazuje na kratak vremenski period od poslednje osude i izdržane kazne zatvore do izvršenja krivičnog dela za koje je sad opravdano sumnjiv, dakle na njegovu sklonost ka vršenju krivičnih dela, koje sve okolnosti, po oceni ovog suda, imaju značaj osobitih okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi okrivljeni u slučaju da se nađe na slobodi u kratkom vremenskom periodu mogao ponoviti krivično delo za koje krivično delo je opravdano sumnjiv i u ovom postupku, i samim tim i opravdavaju dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru po ovom zakonskom osnovu, kao nužne mere radi nesmetanog vođenja ovog krivičnog postupka, čija se svrha ne može ostvariti drugom merom predviđenom zakonom). Ustavni sud smatra da ocena krivičnih sudova u pogledu postojanja navedenog pritvorskog razloga i odluka suda da je radi nesmetanog vođenja postupka nužno bilo produžiti pritvor prema podnosiocu, nije proizvoljna i arbitrerna, odnosno da su dati razlozi relevantni i dovoljni.

Imajući u vidu sve do sada izloženo, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosioca da osporena rešenja ne sadrže dovoljne i relevantne razloge za pritvor.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac do dana podnošenja ustavne žalbe ( 8. januara 201 5. godine) nalazio u pritvoru jednu godinu, tri meseca i 14 dana ( 25. septembra 2013. godine, kada je lišen slobode), za koje vreme je sproveden kompletan krivični postupak, doneta prvostepena i drugostepena presuda, i predmet vraćen na ponovni postupak. Imajući u vidu da se krivični postupak u konkretnom slučaju vodi zbog krivičnog dela razbojništ o, Ustavni sud je ocenio da se postupak do trenutka podnošenja ustavne žalbe vodio sa primerenom hitnošću.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe, kao okrivljenom, osporenim rešenjima nisu povređena prava zajemčena odredbama člana 27. stav 1, člana 30. stav 1 , člana 31. stav 2. i člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ustavni sud je, ocenjujući sadržinu osporenih rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1022/14 od 4. novembra 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 1749/14 od 26. novembra 2014. godine, utvrdio da iz sadržine osporenih rešenja ne proizlazi da se kao utvrđena uzima činjenica da je podnosilac ustavne žalbe, kao optuženi protiv koga se vodi krivični postupak pred Viš im sud om u Novom Sadu, izvršio krivičn o del o koj o mu je optužnicom stavljen o na teret.

Ovakav stav Sud temelji na tome što Viši sud u Novom Sadu u osporenom rešenju o produženju pritvora, obrazlažući svoju odluku da se okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, produži pritvor, pored ostalog, navodi „...Prilikom odlučivanja veće je imalo u vidu da je okrivljeni opravdano sumnjiv u ovom krivičnom postupku za istovrsno krivično delo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ, koje okolnosti po nalaženju ovog veća predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na osnovanu bojazan da bi okrivljeni, ukoliko bi se našao na slobodi, u kratkom vremenskom periodu mogao ponoviti krivično delo, posebno imajući u vidu da je krivično delo koje je predmet ovog krivičnog postupka, a za koje je opravdano sumnjiv, počinio 12. avgusta 2013. godine, a u aprilu mesecu 2013. godine je izašao sa izdržavanja kazne zatvora zbog izvršenja istovrsnog krivičnog dela, znači samo nekoliko meseci po izdržanoj kazni po ranijoj osudi, a što je svakako razlog za zadržavanje okrivljenog u pritvoru po osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP“.

Apelacioni sud u Novom Sadu je ocenio da su naveden i razlo zi za produženje pritvora osnovani, da je prvostepeni sud u pobijanom rešenju da o detaljne razloge koje u svemu prihvata i drugostepeni sud , te da citiranim navodima iz osporenog prvostepenog rešenja nije povređeno načelo pretpostavke nevinosti, jer iz sadržine prvostepenog rešenja „jasno proizilazi da je okrivljeni opravdano sumnjiv da je izvršio predmetno krivično delo i nikako se ne ističe da je okrivljeni izvršio ili pokušao da izvrši krivično delo, a kako se to netačno navodi u žalbi branioca okrivljenog“.

Na ovaj način, po nalaženju Ustavnog suda, Viši sud u Novom Sadu nije povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pretpostavku nevinosti, jer je nedvosmisleno naveo da postoji o pravdana sumnja da je okrivljeni izvrši o krivičn o del o, a ne da ga je izvesno izvrši o. Naime, kako ključni deo rečenice u rešenju Višeg suda u Novom Sadu, koji se odnosi na osobite okolnosti koje ukazuju na osnovanu bojazan da bi okrivljeni, ukoliko bi se našao na slobodi, u kratkom vremenskom periodu mogao ponoviti krivično delo, započinje rečima „Prilikom odlučivanja veće je imalo u vidu da je okrivljeni opravdano sumnjiv ...“, i nastavlja se neposredno pre sporne reči „počinio“ rečima „imajući u vidu da je krivično delo koje je predmet ovog krivičnog postupka, a za koje je opravdano sumnjiv“, Ustavni sud smatra da sve navedeno jasno govori o podnosiocu ustavne žalbe kao „opravdano sumnjivom“, a nikako o tome da je podnosilac izvršilac krivičnog dela za koje se protiv njega vodi postupak.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi u osporenim rešenjima nisu prekoračili granice opravdane sumnje u okviru koje se odlučivanje o postojanju razloga za produženje pritvora može kretati i ujedno nisu izveli zaključak da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe , kriv pre nego što je doneta pravosnažna presuda.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da Viši sud u Novom Sadu i Apelacioni sud u Novom Sadu osporenim rešenjima nisu odražavali mišljenje da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, kriv pre nego što je njegova krivica dokazana po zakonu, te da mu nije povređeno pravo na pretpostavku nevinosti zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1, člana 30. stav 1, člana 31. stav 2, člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio u ovom delu ustavnu žalbu kao neosnovanu, i odlučio kao u prvom delu izreke.

8. U odnosu na istaknutu povredu načela neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da se odredbama ovog člana Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje jedno od načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda ovog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Ustavni sud ukazuje da se pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava ne može dovesti u pravnu vezu sa osporenim rešenjima, jer se navedenom ustavnom odredbom jemče prava okrivljenog na ograničeno trajanje pritvora do podizanja optužnice , a u konkretnom slučaju osporena rešenja su doneta nakon izricanja prvostepene presude, što je faza krivičnog postupka posle podizanja optužnice .

U pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe izjavio redovan pravni lek protiv prvostepenog rešenja, da je o žalbi nadležan drugostepeni sud odlučio rešenjem koje sadrži detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje razloga zbog kojih je žalba osuđenog odbijena kao neosnovana i potvrđeno prvostepeno rešenje, te je očigledno da je podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

S obzirom na navedeno, Ustavni s ud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u drugom delu izreke.

9. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti