Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu, utvrdivši da podnositeljki, u svojstvu oštećene kao tužilje, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Sud je zaključio da su zastoji u postupku nastali iz objektivnih razloga, a ne propustom suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Pavlov iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljiljane Pavlov izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 23622/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 1065/07).

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Pavlov iz Novog Sada podnela je Ustavnom sudu 7. aprila 2010. godine, preko punomoćnika Dejana Ukropine, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, ranije pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 1065/07.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da se pred Osnovnim sudom u Novom Sadu vodi krivični postupak protiv D.R. zbog krivičnog dela prevare; da je kao oštećena podnela krivičnu prijavu protiv D.R. 20. avgusta 2003. godine, a da je tek u novembru 2006. godine dobila obaveštenje da je istraga završena, „iako su kao istražne radnje predviđene i sprovedene samo saslušanje oštećene, okrivljenog i pregled spisa predatih uz krivičnu prijavu“; da je potom u svojstvu oštećene kao tužilje podigla optužnicu protiv D. R, te da je 12. februara 2008. godine, kako njegovo prisustvo nije moglo biti obezbeđeno, doneto rešenje o određivanju pritvora; da krivični postupak „neopravdano i nerazumno“ dugo traje.

Predložila je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utv rdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu štete zbog povrede prava, kao i da „naredi Osnovnom sudu u Novom Sadu... da prestane sa (ne)vršenjem pomenutih radnji“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i odgovor Osnovnog suda u Novom Sadu Su. VIII 71/13 od 8. februara 201 3. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 23622/10 vodi se krivični postupak protiv D.R. po optužnici oštećene kao tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

Podnositeljka ustavne žalbe je 9. novembra 2003. godine, nakon što je Opštinsko javno tužilaštvo u Novom Sadu odbacilo njenu krivičnu prijavu, podnela ranijem Opštinskom sudu u Novom Sadu zahtev za sprovođenje istrage protiv D.R. zbog krivičnog dela prevara iz člana 171. stav 3. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Postupajući istražni sudija je 1. marta 2004. godine naložio oštećenoj kao tužilji da uredi podneti zahtev za sprovođenje istrage, po kom nalogu je postupila 18. marta 2004. godine.

Opštinski sud u Novom Sadu je 28. septembra 2004. godine doneo rešenje Kv. 875/04 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u navedenom predmetu i po pravnosnažnosti rešenja spisi su dostavljeni Okružnom sudu u Novom Sadu na dalje postupanje.

Istražni sudija Okružnog suda u Novom Sadu je 18. februara 2005. godine, nakon saslušanja okrivljenog, izrazio neslaganje sa zahtevom za sprovođenje istrage oštećene kao tužilje krivičnom vanpretresnom veću tog suda.

Krivično vanpretresno veće Okružnog suda u Novom Sadu je 23. februara 2005. godine spise predmeta vratilo istražnom sudiji, uz obrazloženje da to veće ne može postupiti po podnetom zahtevu za sprovođenje istrage, s obzirom da je isti neuredan.

Istražni sudija Okružnog suda u Novom Sadu je 14. marta 2005. godine naložio punomoćniku oštećene kao tužilje da uredi podneti zahtev za sprovođenje istrage, po kom nalogu je postupljeno 28. marta 2005. godine, nakon čega je ponovo izrazio neslaganje sa zahtevom za sprovođenje istrage.

Okružni sud u Novom Sadu je 19. oktobra 2005. godine doneo rešenje Kv. 831/05 kojim je „odbio“ zahtev za sprovođenje istrage oštećene kao tužilje.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o žalbi oštećene kao tužilje , 13. februara 2006. godine doneo rešenje Kž. 2223/05 kojim je ožalbeno rešenje ukinuo i predmet vratio na ponovno odlučivanje.

Okružni sud u Novom Sadu je 4. jula 2006. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv okrivljenog (Kv. 269/06), te je istražni sudija 1. novembra 2006. godine saslušao oštećenu kao tužilju.

Oštećena kao tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 7. novembra 2006. godine protiv okrivljenog podigla optužnicu.

Glavni pretres je pred Okružnim sudom u Novom Sadu zakazan za 21. mart 2007. godine (nije održan zbog nedolaska uredno pozvanog okrivljenog, te je izdata naredba za njegovo prinudno dovođenje) i za 31. maj 2007. godine (kojom prilikom se Okružni sud u Novom Sadu oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po optužnici oštećene kao tužilje).

Krivični postupak je nastavljen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pod brojem K. 1065/07.

Glavni pretres je zakazan za 20. septembar 2007. godine i nije održan, već je odložen na neodređeno vreme (budući da okrivlj eni nije mogao biti pronađen na adresama iz spisa, niti je uspelo prinudno dovođenje).

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu Kv. 958/07 od 12. februara 2008. godine je prema okrivljenom D.R. određen pritvor i naređeno je izdavanje poternice.

Okrivljeni je po navedenom rešenju lišen slobode 27. maja 2010. godine (pritvor mu je ukinut 27. avgusta 2010. godine i određena mu je mera zabrane napuštanja boravišta).

Glavni pretres je pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 23622/10 do 8. februara 2013. godine (kada je dostavljen odgovor na navode iz ustavne žalbe) zakazan 11 puta, i to:

- tokom 2010. godine jedanput (27. avgusta) - nije održan (jer su se stranke međusobno saglasile da se pretres ne održi, već da se u periodu do narednog pretresa omogući okrivljenom da „počne sa isplatama nesporne sume novca koja je predmet ove krivičnopravne stvari “);

- tokom 2011. godine pet puta – nijedn om nije održan (4. januara, jer okrivljeni nije pristupio budući da njegov branilac nije mo gao da dođe na pretres; 31. marta, jer su se spisi nalazili u Ustavnom sudu; 31. maja, jer su se stranke saglasile da se pretres ne održi, već da okrivljeni u narednih 90 dana isplati oštećenoj kao tužilji još 6.000 eura; 20. septembra, jer uredno pozvani okrivljeni nije pristupio uz dostavu dokaza da je bolestan, a nije pristupila ni privatna tužilja; 18. novembra, jer nije pristupio okrivljeni, a iz potvrde Grada Novog Sada je „jasno utvrđeno da on nije sposoban da učestvuje u suđenju “);

- tokom 2012. godine četiri puta - nijedn om nije održan (2. februara, jer nije pristupio okrivljeni, te je Osnovni sud u Novom Sadu istog dana doneo naredbu za medicinsko veštačenje okrivlj enog na okolnost da li je sposoban da učestvuje kao stranka u krivičnom postupku; 2. aprila, jer je Komisija Kliničkog centra Vojvodine u svom nalazu od 21. marta 2012. godine utvrdila da do okončanja lečenja okrivljeni nije sposoban da učestvuje kao stranka u postupku, zbog čega je sud glavni pretres odložio na neodređeno vreme i uputio dopis predsedniku navedene Komisije da „kooperira i veštaka psihijatra i kliničkog psihologa“, te da se u takvom timu proveri sposobnost okrivljenog da učestvuje u postupku; 23. oktobra, jer nije pristupio okrivljeni koji je sudu dostavio medicinsku dokumentaciju da ima „probleme sa protezom“; 19. novembra, jer nije priveden okrivljeni);

- tokom 2013. godine jedanput (25. januara) – nije održan (jer nije priveden okrivljeni).

Iz izveštaja Policijske uprave u Novom Sadu proizlazi da je „po naredbi za prinudno dovođenje postupljeno i da je lice pronađeno, ali da prema licu nisu primenjivana nikakva ovlašćenja pošto se zbog amputacije desne potkolenice okrivljeni otežano kreće“. Iz navedenog razloga, Osnovni sud u Novom Sadu je u cilju održavanja narednog glavnog pretresa naredio prinudno dovođenje okrivljenog uz asistenciju hitne pomoći.

Tokom trajanja postupka pred Osnovnim sudom u Novom Sadu nije doneta nijedna prvostepena presuda.

Podnositeljka ustavne žalbe u osporenom krivičnom postupku ima svojstvo oštećene kao tužilje i istakla je imovinskopravni zahtev 1. novembra 2006. godine u iznosu od 51.500 eura , u dinarskoj protivrednosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 221. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakoniku imaju ovo značenje: da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo (tačka 6)) i da je tužilac javni tužilac, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac (tačka 7)).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, tačka 6 . obrazloženja, Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Už-452/2009 od 14. jula 2011. godine, t ačka 5. obrazloženja ), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu „Ristić protiv Srbije“ od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ukazuje da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Stoga se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na ostvarivanje njihovih građanskih prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Boris Stojanovski protiv 'Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'“ od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude u predmetima „Atanasova protiv Bugarske“ od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i „Boris Stojanovski protiv 'Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'“ od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome nije optužena, već ima svojstvo oštećene kao tužilje. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku podnositeljka ustavne žalbe istakla imovinskopravni zahtev 1. novembra 2006. godine, iz čega nesumnjivo proizlazi da je jasno izrazila svoju nameru da traži naknadu štete.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, i to od 1. novembra 2006. godine kada je istakla imovinskopravni zahtev .

6. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Ustavni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi da se prilikom utvrđivanja razumnosti roka uzme u obzir period trajanja predmetnog sudskog postupka od 1. novembra 2006. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe u osporenom krivičnom postupku istakla imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom štetom koju je pretrpela kao posledicu eventualno izvršenog krivičnog dela.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe krivični postupak traje šest godina i tri meseca (računajući do 8. februara 2013. godine kada je Osnovni sud u Novom Sadu dao odgovor na navode iz ustavne žalbe) i da još uvek nije doneta prvostepena presuda, što bi moglo da ukazuje da k rivični postup ak nije okončan u okvir ima razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ukazuje i na sledeće:

Prvo, prema okrivljenom D.R. je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu Kv. 958/07 od 12. februara 2008. godine određen pritvor, po kome je lišen slobode 27. maja 2010. godine. Dakle, krivični postupak je bio u faktičkom prekidu dve godine i više od tri meseca, budući da okrivljeni nije bio dostupan državnim organima, koja okolnost se ne može staviti na teret sudu.

Zatim, glavni pretres je u dva navrata odlagan na saglasan predlog stranaka - okrivljenog i oštećene kao tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, na po četiri meseca (od 27. avgusta 2010. godine do 4. januara 2011. godine i od 31. maja 2011. godine do 20. septembra 2011. godine).

Konačno, Ustavni sud ukazuje da okrivljeni nije bio sposoban da učestvuje u krivičnom postupku deset meseci (u periodu od 20. septembra 2011. godine do 20. jula 2012. godine), zbog hiruške intervencije, amput acije desn e potkolenic e ( što je utvrđeno medicinskim veštačenjem u toku postupka). Nakon što je Komisija Kliničkog centa Vojvodine izvestila sud da je sa infektološkog i hiruškog stanovišta okrivljeni sposoban da učestvuje u krivičnom postupku koji se protiv njega vodi, Osnovni sud u Novom Sadu je zakazao glavni pretres i naredio prinudno dovođenje okrivljenog, uz asistenciju hitne pomoći.

Ustavni sud je sledom navedenog utvrdio da je tokom osporenog krivičnog postupka bilo zastoja u njegovom vođenju u trajanju od tri godine i deset meseci, ali iz potpuno objektivnih razloga, koji se ni pod kojim uslovima ne mogu staviti na teret prvostepenom sudu . Imajući u vidu izneto, te činjenice da kada se od ukupne dužine trajanja osporenog krivičnog postupka u odnosu na podnositeljku (šest godina i tri meseca) oduzme navedeni period zastoja, Ustavni sud je ocenio da se period od oko dve i po godine ne može, u okolnostima konkretnog slučaja, smatrati nerazumno dugim. Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno ocenjivati složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, niti značaj prava o kome se odlučuje za podnositeljku. Ovakva ocena Ustavnog suda saglasna je kako dosadašnjoj praksi ovog suda, tako i praksi Evropskog suda za ljudska prava.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ).

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti