Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne presude u postupku protiv preduzeća u restrukturiranju. Utvrđeno je pravo podnosilaca na naknadu materijalne štete u visini dosuđenog iznosa, koja se isplaćuje iz budžeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K, M . K, B . G, D . P, Lj . Đ, G . R, Lj . R . i G . M, svih iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U KU

1. Usvaja se ustavna žalba M. K, M . K, B . G, D . P, Lj . Đ, G . R, Lj . R . i G . M . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 1196/11 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 1196/11 od 4. jula 2011. godine, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. K, M . K, B . G, D . P, Lj . Đ, G . R, Lj . R . i G . M . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4-I. 38/14 od 24. novembra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 376/14 od 25. decembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M . K, M . K, B . G, D . P, Lj . Đ, G . R, Lj . R . i G . M, svi iz Čačka, podneli su Ustavnom sudu, 21. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika S. J, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 1196/11. Ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-8443/2013.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležan redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Višeg suda u Čačku R4 I. 38/14 od 24. novembra 2014. godine je usvojen zahtev predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u izvršnom postupku koji je u toku pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 1196/11 podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Nakon pravnosnažnosti navedenog rešenja, Viši sud u Čačku je dopisom R4-I. 38/14 od 10. marta 2015. godine Ustavnom sudu „vratio“ ustavnu žalbu radi donošenja odluke o povredi prava na imovinu. Ovaj podnesak zaveden je pod brojem Už-1852/2015, pa je spojen sa ranijom ustavnom žalbom Už-8443/2013, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

Podnosioci ustavne žalbe su 1. aprila 2015. godine podneskom dopunili ustavnu žalbu i istakli povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava proširujući zahtev i na stav treći izreke rešenja Višeg suda u Čačku R4-I. 38/14 od 24. novembra 2014. godine i na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 376/14 od 25. decembra 2014. godine.

U dopuni ustavne žalbe je, između ostalog, navedeno da osporenim rešenjima u delu kojim je odlučeno o visini naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku nisu otklonjene posledice utvrđene povrede, odnosno da je odluka u tom delu nezakonita. Podnosioci ističu da je visina naknade od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti toliko beznačajna da ne može ni na jedan način da nadomesti čekanje na okončanje postupka, kao i da dosuđena naknada nije u skladu sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, te da im je na taj način povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku I. 1196/11 od 4. jula 2011. godine usvojen je predlog za izvršenje ovde podnosioca ustavne žalbe na osnovu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Čačku P1. 259/10 od 27. aprila 2010. godine i rešenja o ispravci iste presude od 2. jula 2010. godine i 10. maja 2010. godine, kojom je obavezana Kompanija „Sloboda“ a.d. „Sloboda – aparati“, u restrukturiranju, iz Čačka, kao izvršni dužnik, da tužiocima, kao izvršnim poveriocima, isplati na ime neisplaćene zarade iznose bliže opredeljene izrekom navedene presude i troškove parničnog postupka sa kamatom, plenidbom i prenosom novčanih sredstava sa tekućeg računa izvršnog dužnika na račun izvršnih poverilaca.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Čačku R4 I. 38/14 od 24. novembra 2014. godine , u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u izvršnom postupku koji je u toku pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 1196/11 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. U stavu drugom izreke ovog rešenja naloženo je Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku , a stavom trećim izreke dosuđena je naknada podnosiocima zahteva za povredu prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne Banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu, dok su stavom četvrtim izreke predlagačima dosuđeni troškovi postupka u iznosu od po 4.130,00 dinara.

Odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Čačku, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Ržg. 376/14 od 25. decembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu predlagača i potvrdio rešenje Višeg suda u Čačku R4 I. 38/14 od 24. novembra 2014. godine, dok je u stavom drugim naložio Višem sudu u Čačku da ustavnu žalbu i odluku donetu u ovom postupku dostavi Ustavnom sudu, radi donošenja odluke o zahtevu predlagača za utvrđenje povrede prava na imovinu.

U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je nakon uvida u spise Osnovnog suda u Čačku I. 1196/11 utvrđeno da je izvršni postupak u konkretnom slučaju započeo 4. jula 2011. godine, podnošenjem predloga za izvršenje, koji je usvojen istog dana donošenjem rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 1196/11, te da izvršni postupak još uvek nije okončan, a poverioci nisu naplatili svoja potraživanja; da je sud analizirajući dužinu trajanja postupka ispitivao ispunjenost kriterijuma za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku i našao da je osnovni razlog neprimereno dugom trajanju postupka neažurno postupanje Osnovnog suda u Čačku; da je na osnovu čl. 8a i 8b Zakona o uređenju sudova, prvostepeni sud odredio primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti; da Vrhovi kasacioni sud smatra da dosuđena naknada predstavlja primerenu naknadu uz izrečenu meru za ubrzanje postupka, te da će se na taj način ostvariti svrha koja je njima predviđena i koja prestavlja cilj ovog postupka u smislu odredaba Zakona o uređenju sudova.

Takođe je navedeno da, s obzirom na to da je postupak iniciran podnošenjem ustavne žalbe koja pored zahteva za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku sadrži i zahtev predlagača za utvrđenje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava o kome nije odlučeno, Vrhovi kasacioni sud nalazi da je potrebno ustavnu žalbu dostaviti Ustavnom sudu da donese odluku u tom delu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), kojima je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe izjavljene 21. oktobra 2013. godine o neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I.1196/11, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine , doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa sudskom praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust izvršnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnosilaca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava podnosilaca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (isti stav izražen je i u predmetu Už-5551/2011). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 1196/11 od 4. jula 2011. godine, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosiocima ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koj a su podnosioci pokušali na prinudan način da ostvare u predmetnom izvršnom postupku.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4-I. 38/14 od 24. novembra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 376/14 od 25. decembra 2014. godine, u delu kojim je određena primerena naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe u suštini nezadovoljni visinom dosuđene naknade.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno – kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnosiocima ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena je naknada. Ustavni sud konstatuje da podnosioci sem paušalne tvrdnje da im je dosuđena novčana naknada u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti beznačajna, te da su sudovi u drugim predmetima dosuđivali veće naknade, nisu naveli zbog čega smatraju da dosuđeni iznosi nisu odgovarajući imajući u vidu okolnosti konkretnog postupka. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4-I. 38/14 od 24. novembra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 376/14 od 25. decembra 2014. godine odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 5720/2015: Povreda prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne sudske odluke
• Už 2530/2015: Usvajanje ustavne žalbe zbog neizvršenja sudske odluke; povreda prava na imovinu
• Už 2333/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog nesprovođenja izvršenja
• Už 1851/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja
• Už 3107/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude
• Už 2287/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja sudske odluke
• Už 2328/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude