Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv presude Upravnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda u sporu o prinudnoj naplati sudske takse. Navodi o nenadležnosti suda, povredi prava na suđenje u razumnom roku i diskriminaciji ocenjeni su kao neosnovani, te nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Ostojića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. jula 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Slobodana Ostojića izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 2630/10 od 11. februara 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Slobodan Ostojić iz Kragujevca je 7. aprila 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2630/10 od 11. februara 2010. godine, zbog povrede ustavnih načela utvrđenih odredbama člana 16. stav 2, čl. 18. do 20, člana 21. stav 1. i člana 22. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 60. i 67. Ustava, kao i prava zajemčenih odredbama člana 6. stav 1. i čl. 8, 10, 13, 14. i 18. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud osporenom presudom U. 2630/10 od 11. februara 2010. godine odbio kao neosnovanu tužbu podnosioca ustavne žalbe podnetu u upravnom sporu protiv rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreske uprave, Regionalni centar Kragujevac broj 01-43301-1-00345/2007-3 od 24. decembra 2007. godine, kojim je odbijena kao neosnovana njegova žalba izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreske uprave, Regionalni centar Kragujevac, Filijale Kragujevac broj 1032-P. XII-2545/03 od 27. septembra 2007. godine, a kojim mu je određena prinudna naplata sudske takse na osnovu zahteva Opštinskog suda u Kragujevcu od 30. maja 2007. godine i naloženo mu je da po prijemu rešenja izvrši uplatu u opredeljenom iznosu. Upravni sud je u obrazloženju presude naveo da je osporeno drugostepeno rešenje zasnovano na zakonu, jer je tuženi organ u sprovedenom upravnom postupku pravilno ocenio da se, u smislu člana 40. Zakona o sudskim taksama, naplata sudske takse vrši tako što sud obaveštava nadležni organ za poslove javnih prihoda o neplaćenoj taksi i zahteva prinudnu naplatu iste, uz dostavljanje dokaza da je taksenom obvezniku dostavljena opomena za plaćanje po kojoj nije izvršena uplata. Takođe, sud je utvrdio da je tužiocu bilo omogućeno da učestvuje u upravnom postupku, u smislu odredbe člana 144. stav 3. tačka 4) Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, jer mu je od strane prvostepenog organa omogućeno da se izjasni o obavezi palaćanja sudske takse.

4. Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže nedonošenjem osporene presude od strane Vrhovnog suda Srbije.

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09) propisano je: da Upravni sud sudi u upravnim sporovima (član 29. stav 1.); da predmete u kojima do 31. decembra 2009. godine ne bude doneta konačna odluka Vrhovni sud Srbije ustupa Vrhovnom kasacionom sudu, odnosno sudovima u čiju nadležnost predmeti spadaju po ovom zakonu i zakonu kojim se uređuju sedišta i područja sudova (član 90. stav 1.); da danom početka primene ovog zakona prestaju da važe Zakon o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 i 46/06) i odredbe čl. 12-20. Zakona o sudovima („Službeni glasnik RS“, br. 46/91, 60/91 – ispravka, 18/92 – ispravka, 71/92, 63/01, 42/02, 27/03 i 29/04) (član 97.); da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a primenjuje se od 1. januara 2010. godine (član 98.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da će se postupci po tužbama, zahtevima za vanredno preisipitivanje sudske odluke i tužbama za ponavljanje postupka podnetim do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati pred Upravnim sudom, po pravilima postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 77. stav1.); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) (član 78. stav 1.); da ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 79.).

Iz navedenih odredaba zakona sledi da u slučaju kada je tužilac podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, a po istoj nije odlučeno do 1. januara 2010. godine, odluku po tužbi donosi Upravni sud, u skladu sa svojom nadležnošću utvrđenom Zakonom o uređenju sudova i Zakonom o upravnim sporovima.

5. Pored toga, ocena Ustavnog suda je da se navod podnosioca da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, ne može prihvatiti kao razlog koji ima ustavnopravni karakter, s obzirom na činjenicu da su dvostepeni upravni postupak i upravni spor trajali kraće od dve godine i pet meseci. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da osporenim aktom podnosiocu ustavne žalbe ni na koji način nije moglo biti povređeno pravo na rad iz člana 60. Ustava i pravo na pravnu pomoć iz člana 67. Ustava.

6. Ustavni sud ukazuje da odredbe člana 16. stav 2, čl. 18, 19. i 20, člana 21. stav 1. i člana 22. stav 1. Ustava ne utvrđuju konkretna ljudska ili manjinska prava i slobode, već je reč o načelima u skladu sa kojima se sva zajemčena prava i slobode ostvaruju, te njihova povreda može nastupiti samo u vezi sa ostvarivanjem određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode. U pogledu ukazivanja na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da navodi podnosioca ustavne žalbe da je do povrede označenog načela došlo tako što je diskriminisan „od strane udruženih sudija za vršenje diskriminacije“ na osnovu „razlike u društvenom položaju tih sudija i njega kao obespravljenog i starog i bolesnog čoveka bez dovoljno sredstava za goli opstanak i bez sredstava da plati advokata“, nisu potkrepljeni bilo kakvim dokazom, te se ne bi mogli smatrati ustavnopravnim razlozima koji bi ukazivali na povredu označenog ustavnog načela. Konačno, ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge u pogledu istaknute povrede ustavnog načela koje utvrđuje pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava, već upravo osporeni akt očigledno potvrđuje da je podnosilac u upravnom sporu imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu svojih prava.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da pravima i slobodama garantovanim označenim odredbama Evropske konvencije, zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja tih prava vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

7. Polazeći od izloženog, Sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić