Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao šest godina. Sud je ocenio da, uzimajući u obzir složenost predmeta i prekid postupka zbog likvidacije, trajanje nije nerazumno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-186/2012
23.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz Kule, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. S. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kuli u predmetu P1. 614/08, a okončan pred Osnovnim sudom u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli u predmetu P1. 1513/13.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz Kule je, 9. januara 2012. godine, preko punomoćnika B. M, advokata iz Crvenke, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kuli u predmetu P1. 614/08, a zatim pred Osnovnim sudom u Somboru – Sudska jedinica u Kuli u predmetu P1. 489/11, kao i zbog povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je 10. jula 2008. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Kuli protiv tuženog Preduzeća „A.“ a.d. K, svog poslodavca, radi isplate zarada i drugih ličnih primanja i da joj je zbog dužine trajanja postupka, koji do podnošenja ustavne žalbe još uvek nije bio okončan, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete i advokatskih troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli P1. 1513/13 (ranije predmet P1. 614/08 Opštinskog suda u Kuli), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. jula 2008. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Kuli protiv tuženog Preduzeća „A.“ a.d, K, svog poslodavca, radi isplate razlike između isplaćene i pripadajuće zarade i drugih ličnih primanja. Predmet je dobio broj P1. 614/08.

Pred Opštinskim sudom u Kuli održana su tri ročišta, na kojima je izvršen uvid u normativne akte tuženog, izvršeno veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, kao i kontrolno finansijsko veštačenje od strane drugog veštaka iste struke, dok četiri ročišta nisu bila održana, i to: jedno radi izjašnjenja tuženog na podnesak koji je neposredno na ročištu dostavio punomoćnik podnositeljke, jedno na predlog tuženog, jedno jer tuženi veštaku nije dostavio potrebne podatke radi sprovođenja kontrolnog veštačenja i jedno jer je kontrolni nalaz veštaka dostavljen na samom ročištu.

Tužbeni zahtev je preinačen 25. novembra 2008. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pod brojem P1. 188/10 pred Osnovnim sudom u Somboru – Sudska jedinica u Kuli, te su pre donošenja prvostepene presude zakazna tri ročišta, od kojih su dva održana. Na održanim ročištima je sprovedeno kontrolno veštačenje i usaglašeni nalazi vešaka, a jedno ročište nije održano radi usaglašavanja nalaza veštaka.

Presudom Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P1. 188/10 od 21. oktobra 2010. godine tužbeni zahtev je delimično usvojen i obavezan je tuženi da tužilji isplati na ime neisplaćene pripadajuće zarade, toplog obroka i regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznose bliže označene u izreci presude, sve sa zakonskom zateznom kamatom, s tim da je odbijen tužbeni zahtev za deo preko dosuđenog iznosa, te obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 148/11 od 13. aprila 2011. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P1. 188/10 od 21. oktobra 2010. godine u usvajajućem delu i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 489/11 i održana su dva ročišta na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta i izvršeno je dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje, dok jedno ročište nije održano jer je punomoćnik tužilje neposredno na ročištu predao podnesak.

Rešenjem Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P1. 489/11 od 30. januara 2012. godine postupak je prekinut usled nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka likvidacije nad tuženim (rešenjem Agencije za privredne registre broj BD 158435/11 od 23. decembra 2011. godine nad tuženim je otvoren postupak likvidacije).

Podneskom od 6. juna 2012. godine tužilja je predložila da sud pozove likvidacionog upravnika tuženog da preuzme postupak, navodeći da je kao likvidacioni poverilac 20. februara 2012. godine podnela prijavu novčanih potraživanja koja su predmet ove parnice, ali da likvidacioni upravnik nije odgovorio na njen predlog i nije se izjasnio da li potraživanje priznaje ili osporava.

Podneskom od 10. maja 2013. godine likvidacioni upravnik se izjasnio da osporava potraživanje poverioca – tužilje u celosti, kako u osnovu, tako i u visini, a Osnovni sud u Somboru – Sudska jedinica u Kuli doneo je rešenje P1. 489/11 od 8. jula 2013. godine kojim je odredio nastavak postupka i predmet je dobio broj P1. 1513/13.

Zatim su održana tri ročišta, na kojima je ponovo izvedeno dopunsko veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, pročitani su spisi predmeta, te zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli P1. 1513/13 od 5. juna 2014. godine tužbeni zahtev je delimično usvojen. Protiv navedene presude nije izjavljena žalba, čime je postupak pravnosnažno okončan.

4. Ustavni sud ukazuje da se pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od prava iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je postojanje povrede tog prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Odredbom člana 217. stav 1. Zakona bilo je propisano da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1) do 5) tog zakona nastaviti kad novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine, dok je članom 214. tačka 5) Zakona propisano da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije.

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

6. Razmatrajući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud nalazi da su u predmetnom postupku, činjenično složenom, nadležni sudovi dovoljno efikasno i delotvorno postupali i odlučivali, kako bi postupak okončali u razumnom roku, ali je parnica morala biti prekinuta, zbog otvaranja postupka likvidacije nad tuženim pravnim licem, u smislu imperativne odredbe člana 214. Zakona o parničnom postupku, a prekid postupka je trajao godinu i po dana. Međutim, postupajući sud je u kratkom vremenskom roku nakon izjašnjenja likvidacionog upravnika o osporavanju prijavljenih potraživanja odredio nastavak postupka, te je godinu dana posle toga parnica pravnosnažno i okončana donošenjem usvajajuće presude.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni postupak je bio relativno složen jer je iziskivao utvrđenje činjenica koje su se odnosile na raznovrsna potraživanja više tužilaca iz radnog odnosa, što je vršeno izvođenjem dokaza veštačenjem, dopunskim veštačenjem, potom kontrolnim veštačenjem, kao i usaglašavanjem nepodudarnih nalaza veštaka.

Analizirajući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka nije doprinela dužini trajanja postupka, imajući u vidu da samo dva ročišta nisu održana jer je njen punomoćnik predavao podneseke neposredno na ročištu za glavnu raspravu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe u postupku koji je pokrenut pred Opštinskim sudom u Kuli u predmetu P1. 614/08, a okončan pred Osnovnim sudom u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli od brojem P1. 1513/13, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti