Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro devet godina. Sud je ocenio da dužina postupka, posebno žalbenog, nije bila opravdana složenošću predmeta niti ponašanjem stranaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. N. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. N. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Lazarevcu u predmetu P. 371/03 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N. iz L, preko punomoćnika D. F, advokata iz L, podnela je 9. aprila 2010. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Lazarevcu u predmetu P. 371/03.

Podnositeljka je osporila i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1395/10 od 10. februara 2010. godine, kao i presudu Opštinskog suda u Lazarevcu P. 371/03 od 16. juna 2004. godine i rešenja Opštinskog suda u Lazarevcu P. 371/03 od 16. januara 2006. godine i P. 371/03 od 5. septembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odredbama člana 6. tačka 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), prava na pravno sredstvo, odnosno delotvoran pravni lek zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, tj. odredbama člana 13. Konvencije i prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. stav 1. Ustava, odnosno odredbama člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju.

U ustavnoj žalbi, u odnosu na povredu prava na suđenje u razumnom roku, istaknuto je: da je parnični postupak počeo 2001. godine; da je prvostepena presuda, nakon ukidanja prve prvostepene presude doneta tek 2004; da je drugostepeni postupak trajao do sredine 2010. godine; da je parnični postupak trajao skoro devet godina, od čega postupak po žalbi punih pet godina i devet meseci; da su za ovoliko dugo trajanje postupka isključivo krivi postupajući sudovi, naročito drugostepeni sud; da se ne radi „čak ni o prosečno teškom i komplikovanom sporu“. Podnositeljka nije tražila naknadu nematerijalne štete.

U odnosu na označenu povredu prava na pravično suđenje, podnositeljka, u suštini ističe da nije zadovoljna odlukom o troškovima postupka, te obrazloženjem odluka redovnih sudova.

U pogledu povrede prava na pravno sredstvo, odnosno delotvoran pravni lek, podnositeljka je navela da je načinom postupanja drugostepenog suda, te njegovom ocenom žalbe tužene na prvostepenu presudu i rešenje, ovom pravnom sredstvu oduzeta delotvornost, te je Ustavom zajemčeno pravo na žalbu svedeno na golu formu.

Što se tiče označene povrede prava na imovinu, podnositeljka u svojoj ustavnoj žalbi o tome nije iznela nikakve argumente ili tvrdnje.

Podnositeljka ustavne žalbe traži da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu prava označenih u ustavnoj žalbi i poništi presudu Opštinskog suda u Lazarevcu P. 371/03 od 16. juna 2004. godine u stavu prvom izreke i stavu trećem izreke, rešenje Opštinskog suda u Lazarevcu P. 371/03 od 16. januara 2006. godine, rešenje Opštinskog suda u Lazarevcu P. 371/03 od 5. septembra 2007. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1395/10 od 10. februara 2010. godine, te naloži postupajućim sudovima da otklone navedene povrede donošenjem zakonitih odluka u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Lazarevcu P. 371/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac V. G. je, 4. maja 2001. godine, podneo tužbu protiv tužene M. N, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i tražio da mu ona na ime duga plati dinarsku protivvrednost 7.500,00 nemačkih maraka. Tužba je zavedena u Opštinskom sudu u Lazarevcu i predmet je dobio broj P. 475/01.

Prvo ročište za glavnu raspravu sud je zakazao za 23. oktobar 2001. godine. Tužena nije pristupila na ročište iako je uredno pozvana, te je Opštinski sud u Lazarevcu, na tom ročištu, doneo presudu zbog izostanka P. 475/2001, kojom je u potpunosti usvojen tužbeni zahtev tužioca V. G. i obavezana tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, da tužiocu naknadi i troškove parničnog postupka.

Tužena je 25. oktobra 2001. godine sudu podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje, jer je iz zdravstvenih razloga bila sprečena da pristupi na zakazano ročište.

Ročište na kome se odlučivalo o predlogu za povraćaj za u pređašnje stanje održano je 8. februara 2002. godine, na kome je Opštinski sud u Lazarevcu doneo rešenje P. 475/01, ukinuo navedenu presudu zbog izostanka i sve sprovedene radnje stavio van snage.

Predmet je dobio novi broj P. 200/02.

Na ročište zakazano za 17. april 2002. godine nije pristupio punomoćnik tužioca, a tražio je da se ročište odloži. Sud je ovaj zahtev tužioca uvažio, te je ročište odloženo. Na ročištu od 10. juna 2002. godine sud je izveo dokaz saslušanjem stranaka. Na ročištu od 12. septembra 2002. godine nastavljen je dokazni postupak, pa su saslušana i dva svedoka. Opštinski sud u Lazarevcu je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 200/02 od 12. septembra 2002. godine kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca V. G. (stav 1. izreke) i obavezao tužioca da tuženoj M. N. naknadi troškove parničnog postupka.

Tužilac je protiv navedene presude podneo žalbu Okružnom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž. 924/03 od 9. aprila 2003. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Lazarevcu P. 200/02 od 12. septembra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, uz uputstvo da suoči tužioca i tuženu, kao i svedoke i tuženu.

Predmet je dobio novi broj P. 371/03.

Ročište zakazano za 19. septembar 2003. godine odloženo je zbog izostanka punomoćnika tužioca. Ročište zakazano za 4. februar 2004. godine odloženo je zbog izostanka punomoćnika tužene. Ročište zakazano za 19. februar 2004. godine odloženo je zbog izostanka punomoćnika tužene. Ročište zakazano za 24. mart 2004. godine odloženo je, jer nijedna od stranaka nije pristupila na ročište. Na ročištu održanom 11. maja 2004. godine ponovo su saslušani, te i suočeni tužilac i tužena. Na ročištu održanom 16. juna 2004. godine saslušan je svedok i izvršeno suočavanje sa tuženom, glavna rasprava je završena, a Opštinski sud u Lazarevcu doneo je osporenu presudu P. 371/03 od 16. juna 2004. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu, ovde podnositeljku ustavne žalbe, da tužiocu plati na ime duga iznos od 750,00 evra, kao protivvrednost iznosa od 1.500,00 nemačkih maraka, sa pripadajućim kamatama (stav 1. izreke), odbijen je preostali deo tužbenog zahteva (stav 2. izreke), a tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 35.550,00 dinara (stav 3. izreke).

Tužilac i tužena podneli su Okružnom sudu u Beogradu žalbe na navedenu presudu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1861/05 od 21. septembra 2005. godine vraćeni su nerazmotreni spisi predmeta P. 371/03 Opštinskog suda u Lazarevcu, radi dopune postupka, s obzirom na to da prvostepeni sud nije doneo odluku po predlogu tužene za donošenje dopunskog rešenja o troškovima postupka.

Opštinski sud u Lazarevcu je osporenim rešenjem P. 371/03 od 16. januara 2006. godine odbio kao neosnovan predlog tužene radi donošenja dopunskog rešenja o troškovima postupka.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3197/06 od 10. jula 2007. godine ponovo nerazmotrene vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Lazarevcu, radi dopune postupka, tj. ispravke prezimena tužene u izreci ožalbenog rešenja.

Opštinski sud u Lazarevcu je osporenim rešenjem P. 317/03 od 5. septembra 2007. godine ispravio svoje rešenje P. 317/03 od 16. januara 2006. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1395/10 od 10. februara 2010. godine odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrdio presudu Opštinskog suda u Lazarevcu P. 371/03 od 16. juna 2004. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 10. u vreme vođenja predmetne parnice važećeg Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91,"Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je Sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama člana 154. istog zakona bilo je propisano: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci i njenom umešaču naknadi troškove (stav 1.); da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj i umešaču srazmeran deo troškova (stav 2); da sud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje su protivna stranka i njen umešač imali ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (stav 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe protiv M. N, 4. maja 2001. godine, a da je okončan 10. februara 2010. godine osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1395/10. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetne parnice, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao osam godina i 11 meseci. Navedeno trajanje postupka nesumnjivo ukazuje da isti nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, trajanje sudskog postupka od skoro devet godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da je prva prvostepena presuda bila i ukinuta. Neopravdano dugom trajanju postupka doprinela je i činjenica da je spis predmeta dva puta bio vraćan nerazmotren iz drugostepenog u prvostepeni sud, radi dopuna postupka. Takođe, treba naglasiti da je drugostepeni postupak bio nerazumno dug, te je trajao šest godina, a predmet nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Ustavni sud ističe i činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe, kao tužena, svojim ponašanjem u neznatnoj meri doprinela dugom trajanju ovog parničnog postupka, obzirom da je tražila da se dva ročišta odlože zbog nepristupanja njenog punomoćnika. Ova činjenica, ipak, ne može biti od pretežnog značaja za ocenu dužine predmetnog parničnog postupka.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Lazarevcu u predmetu P. 371/03 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1395/10 od 10. februara 2010. godine, podnositeljka je istakla povredu prava na pravično suđenje, povredu prava na pravno sredstvo i povredu prava na imovinu. U suštini podnositeljka smatra da je sud povredio njeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje time što je odlučio da ona snosi troškove postupka, dok povredu prava na imovinu ni jednom rečju ne obrazlaže.

Ustavni sud ističe da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt utvrdio da on sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Podnositeljka ustavne žalbe je imala i iskoristila pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene odluke u žalbenom postupku. Dodatno, Ustavni sud ističe da je podnositeljka navela argument da je postupanjem Apelacionog suda u Beogradu, odnosno nedavanjem valjanog obrazloženja i neodgovaranjem na njene navode istaknute u žalbi protiv prvostepene presude, tom pravnom sredstvu oduzeta delotvornost, te Ustavom zajemčeno pravo na žalbu svedeno na golu formu. Ustavni sud konstatuje, da se iz sadržine ustavne žalbe, te i iz identičnih navoda vis a vis povrede oba prava, jasno zaključuje, da se označena povreda prava na pravno sredstvo usko vezuje za povredu prava na pravično suđenje, tj. da iz nje proizlazi, a Sud je već ocenio navode podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio k ao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.