Povreda prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog neadekvatno dosuđenog novčanog obeštećenja za povredu prava na suđenje u razumnom roku i određuje pravičan iznos naknade od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Višnje Jerković iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Višnje Jerković izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3343/13 od 26. juna 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 178/13 od 31. oktobra 2013. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Višnja Jerković iz Novog Sada podnela je, 28. februara 2014. godine, preko punomoćnika Mirka Đorđevića, advokata iz Beograda i Zvezdana Živanova, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3343/13 od 26. juna 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 178/13 od 31. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakla: da je kao ovlašćeni predstavnik konzorcijuma pred Opštinskim sudom u Novom Sadu 2. oktobra 2007. godine, zaključi la sa Agencijom za privatizaciju ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije preduzeća DP „Aleksa Šantić; da su sudovi, a pre svega revizijski, pogrešno primenili odredbu člana 41a Zakona o privatizaciji, jer su kao nesporno utvrdili da je ugovor o prodaji društvenog kapitala raskinut 31. januara 2009. godine; da je kupcu subjekta privatizacije 26. novembra 2008. godine ostavljen rok od 30 dana od dana prijema obaveštenja od strane tužene da dostavi dokaze o izvršenju investicione obaveze u iznosu od 39.256.000,00 dinara u skladu sa čl. 5.2.1. i 5.2.3. ugovora; da je, pored ovog roka, u istom obaveštenju ostavljen i rok od 30 dana da se dostavi dokaz o brisanju hipoteke na imovini subjekta privatizacije i rok od 60 dana za dostavljanje dokaza koji se odnose na održavanje kontinuiteta poslovanja u pretežnoj delatnosti za koju je preduzeće bilo registrovano na dan održavanja aukcije, kao i rok od 60 dana za isplatu dospelih poreza i doprinosa za zarade; da je istim obaveštenjem obavešten da će se u slučaju nepostupanja, ugovor smatrati raskinutim saglasno odredbi člana 41a Zakona o privatizaciji; da se ugovor morao smatrati raskinutim istekom roka od 30 dana, odnosno 60 dana, 26. decembra 2008. godine, u prilog čemu govori i činjenica da tužena nakon ovog obaveštenja više nije davala naknadne rokove za ispunjenje predmetne ugovorne obaveze; da međutim, sudovi nalaze da je ugovor raskinut 31. januara 2009. godine, i to zbog neispunjenja ugovorne obaveze isplate kupoprodajne cene, održavanja kontinuiteta poslovanja i neopterećivanja hipotekom osnovnih sredstava; da se obaveštenje od 26. januara 2009. godine odnosilo samo na plaćanje druge rate kupoprodajne cene; da prema stanovištu revizijskog suda, tužena ima pravo da po sopstvenom izboru odabere osnov za raskid ugovora i prilagodi primenu člana 41a navedenog zakona, na štetu kupca kapitala; da navedena odredba ne poznaje termin „naknadno ostavljeni rok“, jer doslednim tumačenjem odredbe, sledi da se ugovor smatra raskinutim istekom naknadnog roka koji je prvi istekao, a nije produžavan pre njegovog isteka; da je tužena obaveštenje o produženju roka za uplatu rate kupoprodajne cene od 26. januara 2009. godine produžila do 31. januara 2009. godine, iako je za tu istu ugovornu obavezu istekao naknadi rok po prethodnom obaveštenju tužene od 23. decembra 2008. godine, odnosno 10. januara 2009. godine; da je tek narednog dana 11. januara 2009. godine protestovana bankarska garancija koja je data za izvršenje ugovorne obaveze investiranja u subjekt privatizacije, te je i naplaćena nakon isteka roka same garancije 2. februara 2009. godine; da sudovi nisu pominjali obaveštenje tužene broj 1879/02-2312 od 23. decembra 2008. godine kojim je dat rok kupcu od 15 dana od dana prijema obaveštenja da plati drugu ratu kupoprodajne cene, a prema kome se ugovor smatrao raskinutim i 10. januara 2009. godine; da je imajući u vidu same činjenice u pogledu raskida ugovora, odnosno primene člana 41a Zakona o privatizaciji, bankarska garancija naplaćena od strane tužene izgubila svoju pravnu prirodu i da više ne predstavlja akcesorni pravni posao vezan za sam ugovor, već samostalan pravni posao koji egzistira bez obzira na činjenicu da li je ugovor na snazi ili ne; da je aktiviranjem bankarske garancije izvršena predmetna obaveza kupca, njemu bi na osnovu Zakona bila izdata potvrda od strane tužene o upisu novih akcija u registar, što nije učinjeno, iako je naplaćen pun iznos bankarske garancije i da je tužena zadržala naplaćeni iznos bankarske garancije, čime je došlo do neosnovanog obogaćenja, jer ugovorom ni zakonom nije predviđeno da tužena zadrži iznos naplaćen po osnovu bankarske garancije. Predlo žio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presud e.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 8087/10 od 27. februara 2013. godine je odbijen predlog tužilje za subjektivno preinačenje tužbe, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj isplati iznos od 39.256.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3343/13 od 26. juna 2013. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 8087/10 od 27. februara 2013. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da su parnične stranke 2. oktobra 2007. godine zaključile ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije; da se kupac subjekta privatizacije obavezao da u roku od 12 meseci od dana zaključenja ugovora investira u subjekt privatizacije 39.556.000,00 dinara, i to u osnovna sredstva koja služe za obavljanje pretežne delatnosti za koju je preduzeće registrovano na dan održavanja aukcije, da u roku od 13 meseci od zaključenja ugovora dostavi potvrdu preduzeću ovlašćenom za reviziju da je postupio u skladu sa obavezom investiranja, te da neće opteretiti hipotekom osnovna sredstva u vremenskom važenju ugovora izuzev radi obezbeđenja potraživanja prema subjektu koji su nastali iz redovnog poslovanja; da je ugovorom predviđeno da se isti smatra raskinutim ako tužilac ni u naknadom roku ne izvrši plaćanje kupoprodajne cene, ne investira u subjekt privatizacije na način i u roku predviđenom ugovoru, ne obezbedi kontinuitet poslovanja, a da u slučaju raskida ugovora zbog neispunjenja tužilac kao nesavesna strana gubi pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ugovora; da je „Metals banka“ AD, Novi Sad dala bankarsku garanciju broj 564-1/07 od 2. decembra 2008. godine na iznos od 39.256.000,00 dinara kao obezbeđenje za uredno izmirenje obaveze investicionog ulaganja kupca subjekta privatizacije, koja je izdata kao neopoziva bezuslovna i na prvi poziv sa rokom važenja do 2. februara 2009. godine; da je tuženi obavestio tužioca o ostavljenom naknadnom roku za ispunjenje ugovornih obaveza dopisom od 26. novembra 2008. godine, te je kupcu ostavljen naknadi rok od 30 dana od dana prijema obaveštenja za izvršavanje investicione obaveze u iznosu od 39.256.000,00 dinara i rok od 30 dana od dana prijema obaveštenja za brisanje hipoteke; da je dopisom od 26. januara 2009. godine tuženi obavestio kupca o donetoj odluci da se bankarska garancija od 2. decembra 2008. godine naplati u korist tuženog, jer nije ispunio svoju obavezu investiranja, te je istom ostavljen dodatni rok za uplatu druge rate kupoprodajne cene u iznosu od 842.680,61 evra, sa rokom plaćanja 31. januar 2009. godine i da je na račun tuženog 11. februara 2009. godine uplaćen iznos od 39.256.000,00 dinara.

Dalje je utvrđeno da kupac na dan izvršene kontrole 10. novembra 2008. godine nije dostavio revizorski nalaz, a iz izveštaja revizora od 15. januara 2009. godine proizlazi da nije izvršio obavezu investiranja u osnovna sredstva koja služe za obavljanje pretežne delatnosti subjekta privatizacije, da je na nepokretnosti konstituisana hipoteka, da nije održan kontinuitet poslovanja u pretežnoj delatnosti, da nisu ispunjene obaveze iz socijalnog programa i da nije plaćena dospela druga rata kupoprodajne cene. Prema izveštaju ovlašćenog revizora od 23. decembra 2008. godine i izvedenom dokazu ekonomskim veštačenjem, sudovi su utvrdili da je kupac investirao u subjekt privatizacije iznos od 39.414.360,00 dinara, ali ne u osnovna sredstva, već je ovaj iznos iskazan u poslovnim knjigama subjekta privatizacije kao povećanje postrojenja i opreme i kao povećanje akcijskog kapitala. Nakon toga, tužena je 9. februara 2009. godine uputila kupcu i treće obaveštenje da se ugovor smatra raskinutim zbog neispunjenja ugovornih obaveza, jer ni u naknadno ostavljenom roku nije dostavio dokaze o ispunjenju obaveza zaključno sa 31. januarom 2009. godine.

U pogledu zahteva tužene za plaćanje po garanciji, sudovi su utvrdili da je isti upućen 26. januara 2009. godine faksom, odnosno putem pošte banci garantu i da je isti primljen 27. januara 2009. godine, te da je zahtev za plaćanje podnet pre isteka roka važnosti garancije, a kako je 31. januara 2009. godine istekao rok za ispunjenje obaveze isplate druge rate, ugovor je raskinut po samom zakonu. Sudovi nalaze da je kupac bio u obavezi da do 31. januara 2009. godine dostavi dokaz o ispunjenju obaveze po ugovoru, ali da nije postupio u naknadno ostavljenom roku, a nije ni osporio da je primio obaveštenje tužene od 26. januara 2009. godine o ostavljanju naknadnog roka za ispunjenje obaveze, kao i obaveštenje da će doći do realizacije garancije.

Prema stanovištu drugostepenog suda, pravne posledice raskida ugovora zbog neispunjenja regulisane su samim ugovorom o prodaji društvenog kapitala, a kojima je predviđeno da u slučaju raskida ugovora kupac gubi pravo na vraćanje depozita, vraćanje uplaćenog dela kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ugovora, u smislu člana 41. Zakona o privatizaciji. Pored navedenog, nalazi da tužilja nema pravo na povraćaj iznosa realizovanog po garanciji na ime investiranja u subjekt privatizacije, jer je pravo na restituciju zbog raskida ugovora o prodaji u konkretnom slučaju voljom parničnih strana ugovoreno nezavisno od opštih pravila o posledicama raskida ugovora iz čl. 132. i 10. Zakona o obligacionim odnosima.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 178/13 od 31. oktobra 2013. godine je odbijena kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv prvostepene presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3343/13 od 26. juna 2013. godine i odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je kod utvrđenih činjenica pravilan zaključak nižestepenih sudova da je zahtev tužilje za povraćaj iznosa od 39.256.000,00 dinara naplaćenog po osnovu garancije neosnovan, jer kupac kapitala nije izvršio obavezu investicionog ulaganja u skladu sa ugovorom, te je tužena imala pravo naplate po spornoj garanciji, koja je na naplatu podneta u roku važenja, kako garancije tako i ugovora, bez obzira kada je iznos po garanciji isplaćen tuženoj; da je neosnovan navod revizije da je tužena spornu garanciju podnela na naplatu nakon raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala; da je 11. februara 2009. godine izvršena isplata po garanciji, a ista je podneta na naplatu pre raskida ugovora o kupovini društvenog kapitala; da je bez uticaja ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji, koja propisuje pravne posledice raskida ugovora zbog neispunjenja i kojom je još od izmena od 31. maja 2005.godine propisano da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorne obaveze od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana n ema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene radi zaštite opšteg iteresa. Stranke su klauzulom 7.2. ugovora predvidele da kupac kao ne savesna strana u slučaju raskida ugovora gubi pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene, kao i sva prava i potraživanja po osnovu ugovora, te i pravo na povraćaj iznosa naplaćenog po garanciji.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS", broj 45/05, od 31. maja 2005. godine), koji je važio u vreme zaključenja ugovora, bilo je propisano da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac – 1) ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, 2) ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom, 3) raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, 4) ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, 5) ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, 6) ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, 7) u drugim slučajevima predviđenim ugovorom (član 41a stav 1.); da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a stav 3.).

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07, od 26. decembra 2007. godine) , koji je važio u vreme dostavljanja obaveštenja Agencije za privatizaciju o raskidu ugovora, bilo je propisano da se u govor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom, raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, ne isplati u celini minimalne zarade zaposlenima u subjektu privatizacije i pripadajuće doprinose, za period od najmanje devet meseci u toku kalendarske godine i u drugim s lučajevima predviđenim ugovorom, te da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a st. 1. i 3.) .

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano: da kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu, ali, poverilac može održati ugovor na snazi, ako po isteku roka, bez odlaganja, obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora, kad je poverilac zahtevao ispunjenje, pa ga nije dobio u razumnom roku, može izjaviti da raskida ugovor i da ova pravila važe kako u slučaju kad su ugovorne strane predvidele da će se ugovor smatrati raskinutim ako ne bude ispunjen u određenom roku, tako i onda kad je ispunjenje ugovora u određenom roku bitan sastojak ugovora po prirodi posla (član 125.) ; da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi , da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.) .

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe, a pre svega istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je našao da podnositeljka smatra da je neprihvatljivo stanovište sudova u osporenim presudama u pogledu trenutka kada je raskinut ugovor o prodaji društvenog kapitala, pa samim tim i naplate bankarske garancije .

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u parničnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da su parnične stranke 2. oktobra 2007. godine zaključile ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, kojim se kupac subjekta privatizacije obavezao da u roku predviđenom ugovorom investira u subjekt privatizacije 39.556.000,00 dinara, i to u osnovna sredstva koja služe za obavljanje pretežne delatnosti za koju je preduzeće registrovano na dan održavanja aukcije, da dostavi potvrdu preduzeća ovlašćenog za reviziju da je postupio u skladu sa obavezom investiranja, da neće opteretiti hipotekom osnovna sredstva u vremenskom važenju ugovora izuzev radi obezbeđenja potraživanja prema subjektu koji su nastali iz redovnog poslovanja i da je ugovorom predviđeno da se isti smatra raskinutim, ako tužilac ni u naknadom roku ne izvrši plaćanje kupoprodajne cene, ne investira u subjekt privatizacije na način i u roku predviđenom ugovoru i ne obezbedi kontinuitet poslovanja.

Polazeći, pre svega, od sadržine obaveštenja Agencije za privatizaciju od 26. novembra 2008. godine o ostavljanju kupcu subjekta privatizacije naknadnog roka za ispunjenje ugovornih obaveza, Ustavni sud nalazi da je istim utvrđeno da je na nepokretnosti u svojini subjekta privatizacije evidentirana hipoteka na iznos od 305.000.000,00 dinara, te je navedenim obaveštenjem kupcu subjekta privatizacije ostavljen naknadi rok od 30 dana od dana prijema obaveštenja za brisanje hipoteke i rok od 30 dana za izvršenje investicione obaveze, kao i rok od 60 dana za održavanje kontinuiteta poslovanja u pretežnoj delatnosti i rok od 60 dana za isplatu dospelih doprinosa na zarade za period od 1. januara 2005. do 30. juna 2007. godine. Takođe je navedenim obaveštenjem pozvan kupac subjekta privatizacije da produži rok važenja postojeće bankarske garancije za još 60 dana i ukazano mu je da će se , u slučaju da ne postupi u skladu sa ovim obaveštenjem, ugovor o prodaji društvenog kapitala smatrati raskinutim zbog neispunjenja.

Predmetnim ugovorom o prodaji društvenog kapitala kupac subjekta privatizacije se obavezao da dostavi tuženoj garanciju za dobro izvršenje posla, kao neopozivu , bezuslovnu i na prvi poziv naplativo sredstvo obezbeđenja obaveze koja je predviđena ugovorom. Izdatom garancijom „Metals banka“ AD, Novi Sad, preuzela je obavezu da neopozivo i bezuslovno plati nakon prvog pismenog zahteva i pismene potvrde u kojoj se navodi da kupac nije ispunio svoje obaveze po investicionom programu, koje su predviđene u ugovoru. Sudovi su u toku postupka utvrdili da je rok važnosti predmetne bankarske garancije bio 2. februar 2009. godine, a da je zahtev za isplatu garantovane sume od strane tužene predat banci 26. januara 2009. godine, pre isteka roka važnosti garancije, te je banka garant bila dužna da primi zahtev za isplatu garantovane sume. Prema utvrđenom, sudovi nalaze da je tužena pozvala banku garanta da izvrši isplatu po predmetnoj garanciji u vreme dok je ugovor o prodaji društvenog kapitala bio na snazi, s obzirom na to da je isti raskinut 31. januara 2009. godine, odnosno kada je kupac trebalo da dostavi dokaz tuženoj da je izvršio uplatu druge rate kupoprodajne cene iz obaveštenja od 26. januara 2009. godine.

Iz sadržine osporenih presuda proizlazi da kupac subjekta privatizacije nije udovoljio obaveštenju tužene od 26. novembra 2008. godine u pogledu ispunjenja ugovornih obaveza, osim obaveze investicionog ulaganja koja je izvršena realizacijom bankarske garancije od strane Agencije za privatizaciju. Pored navedenog, kupac subjekta privatizacije, ni po prijemu poslednje opomene pred raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala od 26. januara 2009. godine, nije ispunio ugovornu obavezu isplate druge rate kupoprodajne cene. Imajući u vidu navedeno, a prema stanovištu sudova u osporenim presudama, kod takvog činjeničnog stanja Agencija za privatizaciju je stekla pravo da na temelju odredbe člana 125. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima izjavi da sporni ugovor raskida.

Preuzeta obaveza investiocionog ulaganja koja je izvršenja realizacijom bankarske garancije u konkretnom slučaju predstavlja samo jednu od više ugovorom ustanovljenih obaveza na strani kupca subjekta privatizacije. Međutim, sve dok kupac društvenog kapitala ne izvrši ugovorom preuzete obaveze i za to Agenciji za privatizaciju pruži odgovarajuće dokaze, Agencija ima određena ovlašćenja nad kapitalom koja svoju osnovu nalaze u ugovoru ili zakonu. Ugovorom o prodaji društvenog kapitala ustanovljene obaveze su podjednako važne za ostvarenje njegovog cilja. U tom smislu obaveza koja se tiče investicionog ulaganja podjednako je pravno relevantna , kao i obaveza isplate ugovorene kupoprodajne cene. Ovo iz razloga što se cilj privatizacije može ostvariti samo potpunom realizacijom svih ugovornih obaveza.

Ustavni sud je iz sadržine osporenih presuda utvrdio da kupac subjekta privatizacije nije izvršio preuzetu obavezu isplate druge rate kupoprodajne cene, što predstavlja pravno valjan razlog čijim postojanjem se konstituiše pravo druge ugovorne strane da, pod uslovima propisanim odredb ama člana 125. st. 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima , izjavi da ugovor raskida. Naime, strana verna ugovoru ima pravo na raskid ugovora, bez obzira što je realizacijom bankarske garancije radi izvršenja obaveze investicionog ulaganja u osnovna sredstva subjekta privatizacije došlo, u konkretnom slučaju, do delimičnog ispunjenja ugovornih obaveza druge ugovorne strane. Kupac subjekta privatizacije i Agencija za privatizaciju ugovor om o prodaji društvenog kapitala utvrđuju i više obaveza za svaku od ugovornih strana i određuju da neispunjenje jedne od takvih obaveza, od jedne ugovornice , predstavlja raskidni uslov. Ukoliko kupac ne izvrši jednu od ugovornih obaveza, a izvrši ostale, Agencija za privatizaciju ima pravo na raskid ugovora iz razloga što neizvršenje konkretne obaveze po samom ugovoru predstavlja raskidni uslov i što neizvršenje konkretne obaveze vodi osujećenju cilja zbog koga je ugovor i zaključen.

Ustavni sud je cenio navode ustavne žalbe da sudovi nisu pominjali obaveštenje tužene broj 1879/02-2312 od 23. decembra 2008. godine kojim je dat rok kupcu od 15 dana od dana prijema obaveštenja da plati drugu ratu kupoprodajne cene, a prema kome se ugovor smatrao raskinutim i 10. januara 2009. godine. Međutim, Ustavni sud nalazi da navedeno obaveštenje nije bilo predmet ocene sudova, a da tužilja u toku postupka pred prvostepenim sudom nije učinila verovatnim da pozivanje na navedeni dokaz bez svoje krivice nije mogla izneti u smislu člana 485. Zakona o parničnom postupku do zaključenja glavne rasprave.

Ustavni sud je cenio navode podnositeljke u pogledu akcesornosti bankarske garancije, ali je našao da je prirodu bankarske garancije odredio kupac subjekta privatizacije, kao nalogodavac, tako da je u pitanju samostalna, neopoziva, bezuslovna bankarska garancija, po kojoj je banka garant dužna da na prvi poziv korisnika isplati garantovani iznos pod uslovima i roku utvrđenom u samoj garanciji. Pored toga, cenio je i navode podnositeljke da je tužena zadržala naplaćeni iznos bankarske garancije, čime je došlo do neosnovanog obogaćenja, jer ugovorom ni zakonom nije predviđeno da tužena zadrži iznos naplaćen po osnovu bankarske garancije. Međutim, Ustavni sud nalazi da Zakon o privatizaciji koji je bio na snazi u trenutku zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala od 2. oktobra 2007. godine nije sadržao posebne odredbe koje bi se odnosile na pravo kupca na povraćaj sredstava na ime investicionog ulaganja u slučaju raskida ugovora, što znači da se imaju primeniti odredbe zaključenog ugovora.

Polazeći od navedenog, Ustavni s ud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište sudova u osporenim presudama, da je bez uticaja činjenica što je bankarska garancija naplaćena 11. februara 2009. godine, jer je ista data na realizaciju od strane tužene u vreme važenja ugovora o prodaji društavenog kapitala. Kako izvršena ulaganja kupca subjekta privatizacije ne predstavljaju investiranje u osnovna sredstva za obavljanje pretežne delatnosti za koju je subjekt privatizacije bio registrovan u vreme zaključenja ugovora, a realizacijom bankarske garancije kupac subjekta privatizacije izvršio je ugovornu obavezu investicionog ulaganja, ali ne i uplate druge dospele rate kupoprodajne cene, Ustavni sud nalazi da su sudovi na pouzdan način najpre utvrdili činjenicu kada je ugovor o prodaji društvenog kapitala raskinut, da je bankarska garancija podneta na naplatu u vreme važenja navedenog ugovora, kao i da kupac subjekta privatizacije nije izvršio uplatu druge rate kupoprodajne cene.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da su osporene presude zasnovane na razumljivom, ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, posebno imajući u vidu specifičnost postupka privatizacije. Suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe je izraz njegove su bjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Kako je Ustavni sud iz svega navedenog utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenim presudama nije povređeno pravo na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je Sud , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" , br. 109/07 , 99/11 , 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u prvom delu izreke odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, podnositeljka ustavne žalbe nije nave la u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priloži la odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti