Odbačaj ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i osporavanja činjeničnog stanja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu. Za tri podnosioca žalba je bila neblagovremena. Za jednog podnosioca, žalba je odbačena jer se navodima o povredi prava na pravično suđenje u suštini osporavalo utvrđeno činjenično stanje, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Stojkovića, Živka Cvetkovića, Stanoja Stajića i Borivoja Stojanovića svih iz Vranja, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Predraga Stojkovića, Živka Cvetkovića, Stanoja Stajića i Borivoja Stojanovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 536/09 od 10. septembra 2009. godine i presude Višeg suda u Vranju Gž. 369/10 od 10. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Stojković, Živko Cvetković, Stanoje Stajić i Borivoje Stojanović svi iz Vranja, su 26. aprila 2011. godine podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 536/09 od 10. septembra 2009. godine i presude Višeg suda u Vranju Gž. 369/10 od 10. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede ustavnih načela iz čl. 3, 19. i 22. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je prvostepena presuda doneta bez dokaza i da je ''puka želja tužioca i dobra volja sudećeg sudije'', te da je izostalo fer suđenje, kao i da nije utvrđena autentična izjava i izgovorene reči tuženih. Navodi se da nije saslušan novinar potpisnik teksta, nije pribavljeno pismo čitalaca, nije saslušan odgovorni urednik, već je tužbeni zahtev usvojen na osnovu navoda i želje tužioca. Podnosioci takođe navode da je drugostepeni sud ''u paketu odbio žalbu tuženih, ne upuštajući se u preispitivanje prvostepene presude''.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. navedenog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U postupku prethodnog ispitivanja, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe Predrag Stojković osporenu presudu Višeg suda u Vranju Gž. 369/10 od 10. februara 2011. godine primio 9. marta 2011. godine, zatim da je podnosilac Borivoje Stojanović drugostepenu presudu primio 24. marta 2011. godine, a podnosilac Stanoje Stajić 10. marta 2011. godine, što proizlazi iz izveštaja Osnovnog suda u Vranju od 15. juna 2011. godine i priloženih fotokopija dostavnica o izvršenoj dostavi.

Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena putem pošte 26. aprila 2011. godine, a da je ovim podnosiocima rok za njeno izjavljivanje istekao najkasnije 25. aprila 2011. godine, Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba ovih podnosilaca izjavljena po isteku roka od 30 dana propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na ove podnosioce odbacio kao neblagovremenu.

4. Ocenjujući navode podnosioca Živka Cvetkovića, Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, utvrdio da se pred Opštinskim sudom u Vranju vodio parnični postupak po tužbi Z. A. protiv tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi naknade štete.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Vranju P. 536/09 od 10. septembra 2009. godine, u prvom stavu izreke, obavezani su tuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe, da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti i dostojanstva ličnosti solidarno isplate iznos od 80.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. septembra 2009. godine, pa do isplate, dok je u drugom stavu izreke odlučeno o troškovima postupka.

Osporenom presudom Višeg suda u Vranju Gž. 369/10 od 10. februara 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju drugostepene presude se navodi: da su tuženi svoje izjave u pogledu rada tužioca i uočenim nepravilnostima u radu, dali redakciji lista ''Slobodna reč'', na osnovu kojih izjava je u navedenom listu od 1. septembra 2006. godine, na strani 9, objavljen tekst pod naslovom ''Samovolja predsednika'', potpisan od strane tuženih; da su se tuženi na ovaj način obratili javnosti u vezi sa dešavanjima u vranjskom Udruženju penzionera, ukazujući na nepravilnosti u radu tužioca; da je tokom postupka utvrđeno da su tuženi potpisali svoje izjave koje su dali pred novinarkom, da iste nisu pročitali pre potpisivanja, ali da nisu dali ni demant nakon objavljivanja spornog teksta; da je obustavljen krivični postupak protiv tužioca zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st. 1. i 2. KZ, po optužnici Opštinskog javnog tužilaštva u Vranju; da sporne izjave tuženih u štampi o tužiocu predstavljaju objektivno uvredljivu, omalovažavajuću, a time i protivpravnu inkriminaciju koja je nedopuštena; da je usled tako objavljenog teksta tužiocu pričinjena nematerijalna šteta u vidu pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti i dostojanstva ličnosti; da dosuđeni iznos odgovara zahtevima iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz odredbe člana 32. stav 1. Ustava, pri čemu povredu ovog prava obrazlaže navodima da sud nije izveo sve potrebne dokaze, odnosno nije utvrdio autentičnu izjavu tuženih, nije saslušao novinara potpisnika teksta, ni odgovornog urednika, a nije ni pribavio pismo čitalaca.

Stoga je Ustavni sud zaključio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu navedenog Ustavom zajemčenog prava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud. Ovo iz razloga što iz navoda ustavne žalbe, koji su bili izneti i u žalbi na prvostepenu presudu i ocenjeni su od strane drugostepenog suda, proizlazi da podnosilac povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da prvenstveno osporava pravilnost sprovedenog dokaznog postupka od strane redovnih sudova.

Međutim, postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo od stranaka predložene dokaze koje je cenio pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

U pogledu navoda koji se odnose na izuzeće postupajućeg sudije, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije izneo konkretne razloge kojima se potvrđuju tvrdnje o pristrasnosti sudije koji je postupao u navedenom parničnom predmetu, niti je pružio dokaze da se sa istim zahtevom u toku postupka obraćao redovnom sudu, tako da ovi navodi podnosioca nisu ustavnopravno prihvatljivi.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na to da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, ovaj Sud nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka. Otuda formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se sa stanovišta sadržine zajemčenog prava potvrđuju navodi ustavne žalbe, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se poziva na povredu načela iz čl. čl. 3, 19. i 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim odredbama ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnim načelima na kojima, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovih načela akcesorne prirode, jer povrede tih načela mogu biti vezane samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima ili radnjom došlo do povrede ustavnih načela, navodi o učinjenim povredama moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na ovog podnosioca odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbačaj ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i osporavanja činjeničnog stanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti