Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu Milosava Veskovića protiv presuda Okružnog i Vrhovnog suda. Sud konstatuje da žalba ponavlja navode iz redovnog postupka, osporavajući dokaze i činjenično stanje, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milosava Veskovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milosava Veskovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje KP. 13/06 od 26. maja 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž. I o.k. 10/08 od 17. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milosav Vesković iz Beograda podneo je 12. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Nemanje Jolovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, protiv presude Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje KP. 13/06 od 26. maja 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž. I o.k. 10/08 od 17. juna 2009. godine, zbog povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na slobodu i bezbednost, prava na postupanje s licem lišenim slobode, prava na pravično suđenje i prava na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja, zajemčenih odredbama čl. 25, 27, 28, člana 32. stav 1. i člana 41. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je prvostepena presuda zasnovana na dokazima na kojima se ne može zasnivati, i to na transkriptima presretnutih telefonskih razgovora i na iznuđenim iskazima optuženih M.V, A.K. i J.V, iz čega zaključuje „da nije bilo mesta donošenju navedenih presuda i osude okrivljenog na navedenu kaznu na osnovu dokaza koji su prikupljeni na nezakonit i protivustavan način...i da je mogao da bude oglašen krivim za neuporedivo manji broj krivičnih radnji za koje se tereti, a samim tim je i kazna na koju je osuđen, nužno, morala da bude blaža od kazne na koju je osuđen“. Stoga smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja. Podnosilac takođe ističe i povredu prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na slobodu i bezbednost i prava na postupanje s licem lišenim slobode, koje nije posebno obrazložio.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih prava i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se u postupku po ustavnoj žalbi jedino ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja označenog ustavnog prava ili slobode podnosioca ustavne žalbe, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da je protiv podnosioca ustavne žalbe vođen krivični postupak pred Okružnim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje u predmetu KP. 13/06 koji je pravnosnažno okončan.

Presudom Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje KP. 13/06 od 26. maja 2008. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog izvršenja više krivičnih dela teške krađe iz člana 204. stav 3. u vezi sa stavom 1. tačka 1) u vezi sa tačkom 2) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, krivičnog dela nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika i produženog krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika. Za izvršena krivična dela podnosilac ustavne žalbe je istom presudom osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 9. maja 2006. godine do 20. maja 2008. godine. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika i jedno krivično delo teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 1. u vezi sa tačkom 2. Krivičnog zakonika.

Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv prvostepene presude izjavio žalbu pobijajući je, pored ostalog, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, jer je presuda zasnovana na neistinitim izjavama - priznanjima koja su optuženi M.V, A.K. i delimično J.V. izneli u predkrivičnom postupku i, jer se presuda delom zasniva na transkriptima prisluškivanih i snimljenih telefonskih razgovora vođenih imeđu optuženih na kojima se, po mišljenju odbrane, presuda ne može zasnivati.

Presudom Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž. I o.k. 10/08 od 17. juna 2009. godine odbijene su kao neosnovane sve izjavljene žalbe, među kojima i žalba branioca podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena je prvostepena presuda. Na navode iz žalbe, Vrhovni sud se detaljno izjasnio na 23 strane obrazloženja presude.

4. Podnosilac ustavne žalbe tvrdi da su mu osporenim presudama povređena prava zajemčena odredbama čl. 25, 27, 28, člana 32. stav 1. i člana 41.Ustava.

Navedenim odredbama Ustava je utvrđeno: da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru, da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito i da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud. (član 27.); da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode i da je zabranjeno iznuđivanje iskaza (član 28.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva i da su odstupanja dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (član 41.).

5. Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba sadrži doslovno ponovljene navode i razloge iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, na koje se Vrhovni sud Srbije-Posebno odeljenje u osporenoj drugostepenoj presudi detaljno izjasnio, zasnivajući svoju ocenu o neosnovanosti žalbenih navoda na detaljnoj analizi činjenica utvrđenih u prvostepenoj presudi. Navodi podnosioca se u suštini odnose na osporavanje dokaza koji su izvedeni na glavnom pretresu i ocenjeni u osporenim presudama, kao i činjeničnog stanja utvrđenog u krivičnom postupku u kome je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci zbog izvršenja više krivičnih dela teške krađe, krivičnog dela nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija i produženog krivičnog dela falsifikovanje isprave. Naime, podnosilac ustavne žalbe, osporavajući tačnost iskaza pojedinih saoptuženih navodeći da su ti iskazi u policiji iznuđeni, te osporavajući transkripte prisluškivanih i snimljenih telefonskih razgovora vođenih imeđu optuženih, na kojima se po mišljenju podnosioca presuda ne može zasnivati, zaključuje da je mogao biti oglašen krivim za manji broj krivičnih dela i da bi mu tada bila izrečena blaža kazna. Po oceni Ustavnog suda, ovakvi navodi podnosioca ne ukazuju da su osporene presude donete na osnovu proizvoljne ili nepravične primene krivičnog materijalnog i procesnog prava, te da je na taj način, eventualnom povredom prava na tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja, došlo i do povrede njegovog prava na pravično suđenje. Ovo iz razloga što je tokom prvostepenog postupka sud posebnu pažnju posvetio utvrđivanju da li je i od kog trenutka postojao zakonski osnov za ograničenje tajnosti komunikacije podnosioca ustavne žalbe i ostalih saoptuženih, kao i ispitivanju okolnosti pod kojima se saoptuženi dali iskaze u predkrivičnom postupku

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ukazuje da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

6. Polazeći od toga da se podnetom ustavnom žalbom, sa jedne strane, od Ustavnog suda zahteva da kao instanciono viši sud u odnosu na Okružni sud u Beogradu-Posebno odeljenje i Vrhovni sud Srbije-Posebno odeljenje, koji su doneli osporene presude, još jednom ispita njihovu zakonitost, a da, sa druge strane, ustavna žalba ne sadrži bilo kakve razloge vezane za istaknute povrede prava iz čl. 25, 27. i 28. Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević