Odluka Ustavnog suda o odgovornosti države za štetu na Kosovu i Metohiji

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu za naknadu štete nastale na Kosovu i Metohiji 2000. godine. Potvrđen je stav redovnih sudova da Republika Srbija nije odgovorna jer nakon juna 1999. godine nije imala efektivnu kontrolu nad tom teritorijom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1868/2010
28.11.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Jovanovića iz sela Desimirovac, grad Kragujevac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubomira Jovanovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1207/09 od 5. juna 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1605/10 od 11. februara 2010. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubomir Jovanović iz sela Desimirovac, grad Kragujevac, je 9. aprila 2010. godine, preko punomoćnika Dragoljuba Joksimovića, advokata iz Kragujevca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 4085/08 od 27. februara 2009. godine, presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1207/09 od 5. juna 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1605/10 od 11. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su 5. jula 2000. godine i 20. avgusta 2000. godine podnosioca ustavne žalbe fizički napala lica albanske nacionalnosti u Kosovu Polju ; da je prilikom povređivanja podnosilac trpeo fizičke bolove i strah, te da kod podnosioca postoji umanjenje životne aktivnosti i naruženost usled zadobijenih povreda; da je osporenom prvostepenom presudom delimično usvojen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete; da je osporenom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda, tako što je podnosiočev zahtev odbijen u celini ; da je u obrazloženju osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, kojom je odbijena revizija podnosioca izjavljena protiv drugostepene presude, iznet stav da se rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosim a ne odnosi na Republiku Srbiju; da je po mišljenju podnosioca ustavne žalbe navedeni stav suprotan zakonskim propisima jer Zakon o obligacionim odnosima u članu 377. ne pravi razliku između učinioca krivičnog dela i odgovornog lica; da je tužena Republika Srbija u konkretnom slučaju odgovorna za pričinjenu štetu saglasno članu 180. Zakona o obligacionim odnosima. Podnosilac ustavne žalbe je tražio da Ustavni sud poništi osporene presude i da mu utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Opštinski sud u Kragujevcu je 27. februara 2009 . godine doneo osporenu presudu P. 4085/08, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev, pa je : u stavu prvom izreke obavezao tuženu Republiku Srbiju da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete (pretrpljenih fizičkih bolova i straha, duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti i naruženosti) koju je pretrpeo 25. jula i 20. avgusta 2000. godine, isplati iznos od ukupno 1.600,00,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje G.J. za naknadu materijalne štete; u stavu trećem izreke odlučio o troškovima postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Kragujevcu je 5. juna 2009. godine doneo osporenu presudu Gž. 1207 /09, kojom je preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke tako što je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nem aterijalne štete. Osporenom drugostepenom presudom preinačena je i odluka o troškovima postupka. Polazeći od toga da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe štetu pretrpeo u 2000. godini, dakle posle stupanja na snagu rezolucije Saveta bezbednosti OUN broj 1244 i Vojno – tehničkog sporazuma zaključenog između KFOR i Vlade Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije, odnosno posle povlačenja svih snaga države Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije sa Kosova i Metohije, drugostepeni sud je zaključio da tužena nije odgovorna za štetu u smislu člana 180. Zakona o obligacionim odnosima, jer ni Savezna Republika Jugoslavija ni Republika Srbija nisu imale bilo kakve ingerencije na području Kosova i Metohije, te samim tim nisu imale mogućnost da spreče štetu koju je podnosilac pretrpeo.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 1605/10 od 11. februara 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv drugostepene presude, sa obrazloženjem da i revizijski sud smatra da nakon povlačenja oružanih snaga Savezne Republike Jugoslavije sa teritorije Kosova i Metohije na osnovu Vojno – tehničkog sporazuma od 9. juna 1999. godine i donošenja Rezolucije Saveta bezbednosti OUN broj 1244 od 10. juna 1999. godine, Republika Srbija ne odgovara za štetu licima koja su povređena usled akata terora i nasilja na tom području, s obzirom na to da su međunarodne snage bezbednosti bile razmeštete na teritoriji Kosova i Metohije uz ovlašćenje da preduzimaju sve potrebne akcije za uspostavljanje i održavanje bezbedne sredine za sve građane.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, bitne su sledeće odredbe Ustava, zakona i međunarodnih pravnih akata:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu.

Članom 1. Vojno-tehničkog sporazuma zaključenog između Međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) i vlada Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SRJ) i Republike Srbije, koji je potpisan i stupio na snagu 9. juna 1999. godine, predviđeno je: da strane uz ovaj sporazum ponovo potvrđuju dokument podnet od strane posrednika Ahtisarija predsedniku Miloševiću i odobrenog od strane Skupštine Srbije i Savezne vlade 3. juna 1999. godine, da pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija uključi razmeštaj efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, kao i da strane, nadalje, primećuju da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija spreman da usvoji Rezoluciju, koja će biti doneta, u vezi tog prisustva (stav 1.); da organi vlada države SRJ i Republike Srbije shvataju i saglasni su da će se međunarodne snage bezbednosti (KFOR) razmestiti po prihvatanju Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja se pominje u stavu 1, i da će one bez smetnje delovati u okviru Kosova i sa ovlašćenjem da preduzmu sve neophodne akcije za uspostavljanje i održavanje bezbedne sredine za sve građane Kosova i na drugi način sprovedu ovaj zadatak, kao i da su nadalje saglasni da ispoštuju sve obaveze ovog s porazuma i olakšaju razmeštaj i delovanje tih snaga (stav 2.).

Članom 2. stav 2. Vojno-tehničkog sporazuma utvrđeno je da je SRJ saglasna sa faznim povlačenjem svih snaga SRJ sa Kosova na lokacije u Srbiji izvan Kosova ..., da će ulazak i razmeštaj međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) na Kosovu biti sinhronizovan, a da će fazno povlačenje Snaga SRJ sa Kosova biti u skladu sa dole navedenim redosledom: dan stupanja na snagu + 1 dan, Snage SRJ locirane u Zoni 3 napustiće duž naznačenih maršruta tu zonu da bi pokazale poštovanje sporazuma (tačka a); dan stupanja na snagu + 6 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 1 (tačka b); dan stupanja na snagu + 9 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 2 (tačka c); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 3 (tačka d); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu će završiti sa svojim povlačenjem sa Kosova na lokacije u Srbiji izvan Kosova, i ne u okviru kopnene zone bezbednosti od 5 km (tačka e); Međunarodne snage bezbednosti (KFOR) obezbediće odgovarajuću kontrolu granice SRJ na Kosovu prema Albaniji i Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji do dolaska civilne misije Ujedinjenih nacija (tačka h).

Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je usvojena 10. juna 1999. godine, utvrđeno je da je Savet bezbednosti odlučan da obezbedi sigurnost i bezbednost međunarodnog osoblja i sprovođenje obaveza koje proističu iz ove rezolucije od strane svih na koje se ona odnosi, i delujući u tom cilju u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija: odlučuje o raspoređivanju civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, sa odgovarajućom opremom i osobljem, kako se to traži, i pozdravlja saglasnost Savezne Republike Jugoslavije za takvo prisustvo (stav 5.); ovlašćuje države članice i odgovarajuće međunarodne organizacije da uspostave međunarodno bezbednosno prisustvo na Kosovu, kako se navodi u stavu 4. aneksa 2 uz sva neophodna sredstva kako bi moglo da obavi svoje odgovornosti iz dole navedenog stava 9. (stav 7.); odlučuje da će odgovornosti međunarodnog bezbednosnog prisustva koje će biti raspoređeno na Kosovu uključivati osiguranje javne bezbednosti i reda dok međunarodno civilno prisustvo ne preuzme odgovornost za sprovođenje tog zadatka (stav 9. tačka 4.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne ž albe da mu je osporenim presudama Opštinskog suda u Kragujevcu P. 40585/08 od 27. februara 2009. godine, Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1207/09 od 5. juna 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1605/10 od 11. februara 2010. godine, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je osporenom prvostepenom presudom usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Imajući u vidu s jedne strane razloge na ko jima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, te s druge strane činjenicu da je osporenom prvostepenom presudom podnosiočev tužbeni zahtev usvojen, Ustavni sud primećuje da u tak voj situaciji nije jasno na koji način je podnosiocu moglo biti povređeno pravo na pravično suđenje prvostepenom presudom iz razloga na kojima se zasniva tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava. Po oceni Ustavnog suda osporenom prvostepenom presudom podnosiocu ustavne žalbe ni na koji način nije moglo biti povređeno pravo na pravično suđenje iz razloga koje ističe, jer ti razlozi (odbijanje tužbenog zahteva zbog nepostojanja odgovornosti tužene u smislu člana 180. Zakona o obligacionim odnosima), ne stoje kada je u pitanju osporena prvostepena presuda.

Na osnovu prethodno iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) , odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P. 40585/08 od 27. februara 2009. godine, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. Što se tiče osporenih presuda Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1207/09 od 5. juna 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1605/10 od 11. februara 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi koji su, u granicama svoje nadležnosti, sproveli postupak u skladu sa zakonom, te utvrdili da je neosnovan tužbeni zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova i straha i pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti i naruženosti usled fizičkih napada na njega koji su se dogodili 5. jula i 20. avgusta 2000. godine na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.

Saglasno odredbi člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za štetu nastalu telesnom povredom lica usled akata nasilja ili terora, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Odgovornost države za štetu u ovom slučaju proizlazi iz njene dužnosti da se stara o sigurnosti ljudi i da obezbeđuje javni red i mir.

Međutim, odgovornost države za štetu nastalu usled akata nasilja ili terora će postojati samo ako je po važećim propisima država vršila suverenu vlast nad teritorijom na kojoj je izvršen teroristički akt, te je samim tim mogla da spreči da do tog akta i do štete dođe. Za utvrđivanje odgovornosti države u ovom slučaju nije od značaja činjenica da Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Republike Srbije, već da li su nadležni državni organi Republike Srbije u vreme predmetnog akta mogli da vrše poslove javne bezbednosti u ovoj pokrajini.

Vojno-tehničkim sporazumom od 9. juna 1999. godine, Vlada SRJ i Vlada Republike Srbije su se saglasile sa faznim povlačenjem Snaga SRJ sa Kosova i Metohije radi razmeštaja međunarodnih civilnih i bezbednosnih snaga. Povlačenje Snaga SRJ sa teritorije Kosova i Metohije je u potpunosti završeno 20. juna 1999. godine, i od tog trenutka nadležni državni organi SRJ i Republike Srbije (vojska i policija) nisu imali mogućnost da se staraju o sigurnosti građana na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.

Rezolucijom 1244, koja je doneta 10. juna 1999. godine, u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija, radi očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: Savet bezbednosti UN) je ovlastio međunarodne bezbednosne snage (KFOR) da osiguraju javnu bezbednost, red i mir na teritoriji Kosova i Metohije.

Dakle, u vreme kada se dogodio navedeni napad na podnosioca ustavne žalbe, organi SRJ i Republike Srbije, po važećim propisima - Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i Vojno-tehničkom sporazumu, nisu imali efektivnu i stvarnu kontrolu nad teritorijom Kosova i Metohije, te nisu mogli da ostvare svoju dužnost zaštite javne bezbednosti, reda i mira na ovoj teritoriji, a time ni da spreče preduzimanje terorističkog akta i nastupanje štete po podnosioce ustavne žalbe. Stoga, po oceni Ustavnog suda, Republika Srbija ne može biti odgovorna za štetu koja je prouzrokovana terorističkim aktom na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija nakon povlačenja Snaga SRJ i Republike Srbije sa ovog područja. Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao pitanja koja podnosilac postavlja i u ovom slučaju, a koja se tiču odgovornosti Republike Srbije u smislu člana 180. Zakona o obligacionim odnosima na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija nakon stupanja na snagu rezolucije Saveta bezbednosti OUN broj 1244 i Vojno – tehničkog sporazuma (videti Odluku Už - 1413/2010 od 15. decembra 2011. godine, dostupna na www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da su Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi Rev. 1605/10 od 11. februara 2010. godine i Okružni sud u Kragujevcu u osporenoj presu di Gž. 1207/09 od 5. juna 2009. godine pružili ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da Republika Srbija ne može biti odgovorna za štetu prouzrokovanu podnosiocu ustavne žalbe, te da je, stoga, tužbeni zahtev podnosioca neosnovan.

Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe koji se odnose na primenu odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima na konkretan slučaj, imajući u vidu da osporene drugostepena i revizijska presuda nisu zasnovane na primeni odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno tužbeni zahtev nije odbijen iz razloga proteka roka zastarelosti propisanog članom 376. pomenutog zakona, već isključivo zbog nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene.

Imajući u vidu da je podnosiocu bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u parničnom postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je ocenio da nije povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je prilikom odlučivanja, u skladu sa odredbom člana 18. stav 2. Ustava, prema kojoj se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače, pored ostalog, i saglasno praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava. U predmetima „Behrami i Behrami protiv Francuske“ i „Saramati protiv Francuske, Nemačke i Norveške“ (predstavke br. 71412/01 i 78166/01) Evropski sud za ljudska prava je razmatrao pitanje kome se može „pripisati“ odgovornost za smrt Gadafa Behramija, rođenog 1988. godine, i ranjavanje njegovog brata Bekira Behramija, rođenog 1990. godine, usled eksplozije kasetne bombe koja je bačena za vreme NATO bombardovanja 1999. godine u blizini Kosovske Mitrovice, a koja nije uklonjena do spornog događaja 11. marta 2000. godine, kao i odgovornost za pritvaranje G. Saramatija 24. aprila 2001. godine na Kosovu i Metohiji. Da bi odlučilo o prihvatljivosti navedenih predstavki Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava je u Odluci od 2. maja 2007. godine utvrđivalo da li sporno nečinjenje UNMIK (neuklanjanje mina u predmetu Behrami) i sporno činjenje KFOR (stavljanje u pritvor u predmetu Saramati) može da se pripiše Ujedinjenim nacijama ili tuženim državama članicama (Francuskoj, Nemačkoj i Norveškoj) čije trupe su učestvovale u mirovnim snagama. U Odluci Evropskog suda za ljudska prava je konstatovano sledeće: „Narednog dana, 10. juna 1999. godine, usvojena je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. KFOR je dobio mandat da vrši potpunu kontrolu na Kosovu. UNMIK je trebalo da obezbedi privremenu međunarodnu administraciju i njegova prva uredba je potvrdila da ovlašćenje koje mu je dao Savet bezbednosti UN obuhvata svu zakonodavnu i izvršnu vlast, kao i ovlašćenje da upravlja sudstvom (UNMIK Regulation 1999/1, vidi i UNMIK Regulation 2001/19). Iako je Savet bezbednosti UN predvideo postepeni prenos odgovornosti UNMIK na lokalne vlasti, nema dokaza da su se bilo bezbednosna bilo civilna situacija značajno promenile do datuma ovih događaja. Kosovo je, stoga, na te datume bilo pod stvarnom kontrolom međunarodnih snaga koje su vršile javna ovlašćenja koja je, pod normalnim okolnostima, vršila Vlada SRJ“ (stav 70.). Takođe je konstatovano da je KFOR „vršio zakonito preneta ovlašćenja Saveta bezbednosti UN prema Glavi VII, tako da se sporno činjenje u principu moglo pripisati UN ...“ (stav 141.), kao i „da je UNMIK bio pomoćni organ UN osnovan shodno Glavi VII Povelje, tako da se sporno nečinjenje u načelu moglo pripisati UN u istom smislu“ (stav 143.). Evropski sud za ljudska prava je zaključio da podnete predstavke moraju biti proglašene neusaglašenim ratione personae s odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer taj sud nije nadležan da razmatra postupke tuženih država izvršene u ime UN.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu, u delu u kojem su osporene drugostepena i revizijska presuda odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), te člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odgovornosti države za štetu na Kosovu i Metohiji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti