Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i očigledne neosnovanosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja u vanparničnom postupku. Žalba je neblagovremena u delu koji se odnosi na prvostepeno i drugostepeno rešenje, a očigledno neosnovana u delu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda o odbacivanju revizije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Pantelije Mijatovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Pantelije Mijatovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1748/07 (prvobitno P. 1736/92) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Pantelije Mijatovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2308/08 od 22. oktobra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Pantelija Mijatović iz Beograda, preko punomoćnika Vukašina B. Grčića, advokata iz Beograda, podneo je 10. februara 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2308/08 od 22. oktobra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1748/07 (prvobitno P. 1736/92), zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac ustavne žalbe 25. februara 1992. godine podneo Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Božidara Mihanovića iz Beograda u vezi ugovora o kupoprodaji katastarske parcele br. 218/10, katastarska opština Bajevac, površine 1290 m2, koji su stranke zaključile 19. maja 1978. godine, da je postupak okončan presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2308/08 od 22. oktobra 2008. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda P. 1748/07 od 28. septembra 2007. godine, posle 16 godina i deset meseci, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. U ustavnoj žalbi se iznosi tok postupka i navodi da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zbog toga što su sudovi zauzeli stanovište da je nastupila zastarelost potraživanja za naknadu štete, a da u pogledu sticanja bez osnova tužena nije pasivno legitimisana, jer nije za sebe pribavila imovinsku korist. Po shvatanju podnosioca, izneto stanovište predstavlja prekoračenje tužbenog zahteva u korist tužene, koja nije istakla prigovor nedostatka pasivne legitimacije u odnosu na tužbeni zahtev sticanja bez osnova, niti je o tome raspravljano tokom celog postupka, što je dokaz pristrasnosti sudova u korist tužene. Predlaže se usvajanje ustavne žalbe i traži naknada materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu u P. 1748/07 (prvobitno P. 1736/92), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao kupac, 19. juna 1978. godine zaključio sa Božidarem Mihanovićem, kao prodavcem i zemljišnoknjižnim vlasnikom, ugovor o kupoprodaji zemljišta - katastarske parcele broj 218/10, zemljišnoknjižni uložak broj 380, KO Bajevac, površine 1290 m2, koji je overen u Opštinskom sudu u Lajkovcu pod Ov. brojem 326/78. Podnosilac je isplatio kupoprodajnu cenu od 5.000.000 dinara, a 15. juna 1978. godine platio i porez na promet u iznosu od 3.341,10 dinara. Na osnovu navedenog ugovora podnosilac je uknjižen u zemljišnu knjigu kao vlasnik. Nakon overe ovog ugovora, podnosilac je izgradio prilazi most do navedene parcele, nasuo pristupni put, izgradio poljski VC, kućni temelj, i dopremio na plac građevinski materijal za gradnju kuće.

Mila Mihailović (ranije Mihanović), bivša žena tuženog, je 5. juna 1978. godine Opštinskom sudu u Lajkovcu podnela tužbu protiv Božidara Mihanovića, radi utvrđenja da je ona isključivi vlasnik katastarske parcele 218/10, KO Bajevac. Ovaj postupak je okončan pravosnažnom presudom P. 277/78 od 7. novembra 1978. godine, kojom je utvrđeno da je tužilja po osnovu kupovine vlasnik navedene parcele. U spisima tog predmeta nalazi se pismeni sporazum o deobi bračne tekovine zaključen između Mile Mihanović i Božidara Mihanovića 1977. godine, na osnovu koga je utvrđeno da su se ugovarači sporazumeli da Mili Mihanović, pored ostalog, u svojinu pripadne plac u selu Bajevac – pašnjak Kurijačina. U tom predmetu doneto je rešenje P. 277/78 od 4. septembra 1978. godine, kojim je određena privremena mera i naloženo Panteliji i Zlati Mijatović da odmah uklone katanac sa ulazne kapije na parcelu i da postave počupano kolje, a zabranjeno im je da ubuduće lično ili preko trećih lica izvode bilo kakve radove na navedenoj parceli. Ovo rešenje dostavljeno je podnosiocu ustavne žalbe 8. septembra 1978. godine.

Pred Opštinskim sudom u Lajkovcu je vođen i parnični postupak po tužbi Mile Mihailović podnetoj 15. marta 1979. godine protiv Pantelije Mijatovića, koja je kasnije proširena i na Božidara Mihanovića, radi utvrđivanja isključivog prava svojine tužilje na parceli koja je bila predmet navedenog ugovora. Po ovoj tužbi Opštinski sud u Lajkovcu je doneo presudu P. 548/82 od 16. decembra 1987. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Valjevu Gž. 648/88 od 7. juna 1988. godine, a kojom je u stavu prvom izreke utvrđeno da je tuženi Božidar Mihanović po navedenom kupoprodajnom ugovoru neovlašćeno prodao tuženom Panteliji Mijatoviću katastarsku parcelu 218/10, KO Bajevac, pa su tuženi obavezani da priznaju da navedeni ugovor ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na tužilju, a u stavu drugom izreke je utvrđeno da je Mila Mihailović isključivi vlasnik navedene katastarske parcele, te da su tuženi dužni da trpe da se tužilja upiše kao vlasnik ove parcele. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku Pantelije Mijatovića 27. jula 1988. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 12. marta 1992. godine podneo Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Božidara Mihanovića iz Beograda, radi ispunjenja kupoprodajnog ugovora, sa predlogom da sud obaveže tuženog da tužiocu preda u posed navedenu katastarsku parcelu, ili da tužiocu preda na korišćenje drugi plac - nepokretnost, u istoj površini, istog kvaliteta i urbanističkih uslova, kao i da tužiocu naknadi sve stvarne troškove i izdatke koje je imao po priloženim računima i priznanicama, a sve sa zakonskom kamatom od dana ovih dokaza do konačne isplate.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu 29. aprila 1992. godine tuženi je predložio da se tužilac izjasni koliko novca traži na ime povraćaja kupoprodajne cene, jer ne poseduje drugu parcelu koju bi preneo u vlasništvo tužioca, a tužiocu je na zahtev njegovog punomoćnika ostavljen rok od 15 dana da se izjasni o predlogu tuženog za zaključenje eventualnog sudskog poravnanja, o čemu se tužilac nije izjasnio.

Na sledećem ročištu 24. juna 1992. godine, povodom prigovora tuženog, Peti opštinski sud u Beogradu je odlučio da zatraži spise Opštinskog suda u Lajkovcu P. 548/82 na uvid, a punomoćnik tuženog istakao da će tužbu precizirati po dobijanju spisa. Ročište zakazano za 30. oktobar 1992. godine je odloženo na predlog punomoćnika tužioca, a na ročištu 23. decembra 1992. godine punomoćniku tužioca je ostavljen rok od sedam dana da uredi tužbu i predloži dalje dokaze.

Podneskom od 30. decembra 1992. godine tužilac je preinačio tužbeni zahtev tako što je predložio da sud obaveže tuženog da tužiocu vrati iznos na ime kupoprodajne cene po navedenom ugovoru i izdatke koje je imao oko uređenja placa koji je bio predmet ugovora u dinarskim iznosima naznačenim u podnesku - revalorizovane i sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe sudu do konačne isplate, ili da tužiocu preda u posed plac identičan po veličini i kvalitetu placu iz ugovora.

Ročište zakazano za 1. mart 1993. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, podnesak tužioca od 30. decembra 1992. godine je dostavljen tuženom na ročištu održanom 16. aprila 1993. godine, a na ročištu 3. juna 1993. godine sud je doneo rešenje o mirovanju postupka, zbog toga što za tužioca niko nije pristupio, iako je punomoćnik bio uredno pozvan.

Tužilac je žalbu sa predlogom za povraćaj u pređašnje stanje podneo 22. juna 1993. godine, ali je ročište zakazano za 1. oktobar 1993. godine odloženo na predlog stranaka, jer njihovi punomoćnici nisu pristupili, a ročište 8. novembra 1993. godine je odloženo na predlog tužioca, jer njegov punomoćnik nije pristupio, s tim da je prvostepeni sud na tom ročištu ukinuo rešenje o mirovanju postupka.

Punomoćnik tužioca je na ročištu 22. decembra 1993. godine predao podnesak kojim je ponovo precizirao tužbeni zahtev i predložio da sud raskine ugovor o kupoprodaji, te da tuženi na ime naknade štete plati tuženom dinarsku protivvrednost dolarskog iznosa naznačenog u podnesku, sa zakonskom zateznom kamatom od 14. marta 1979. godine do isplate. Na ročištu 14. februara 1994. godine punomoćnik tužioca je precizirao ovaj tužbeni zahtev u stavu drugom, tako da umesto dolarskog iznosa traži dinarski iznos sa naznačenom kamatom, a prvostepeni sud je odlučio da od statističkih organa zatraži izveštaj o rastu cena na malo, prema podacima sadržanim u podnesku tužioca od 22. decembra 1993. godine. Tužilac je 22. februara 1994. godine podneo prvostepenom sudu predlog za donošenje privremene mere zabrane tuženom da proda ili na drugi način otuđi stan u Beogradu, u ul. Oblakovska br. 36, i pokretnu imovinu navedenu u predlogu.

Na ročištu 25. marta 1994. godine Peti opštinski sud u Beogradu je naložio tužiocu da dostavi primerak dokaza priloženih uz tužbu za tuženog, a tužilac je predložio saslušanje svedoka Miluna Radojčića, na okolnost izvedenih radova na placu, s tim da adresu svedoka dostavi sudu naknadno. Na ročištu 8. juna 1994. godine prvostepeni sud je usvojio predlog za saslušanje navedenog svedoka, koje nije moglo biti sprovedeno na ročištu 1. jula 1994. godine, zbog njegovog neodazivanja pozivu suda. Na ročištu 14. oktobra 1994. godine sud je dozvolio preinačenje tužbe i saslušao svedoka M. Radojčića, na ročištu 23. decembra 1994. godine saslušao svedoka Milu Mihailović, a punomoćnik tužioca je predložio da se visina štete utvrdi putem veštaka finansijske struke.

Tužilac je 17. februara 1995. godine dostavio Petom opštinskom sudu u Beogradu nalaz i mišljenje veštaka finansijske struke Milana Manojlovića koje je sam pribavio. U toku 1995. godine održana su dva ročišta - 9. marta i 26. maja 1995. godine. Na prvom ročištu su saslušani svedoci Zlata Mijatović i Marko Đurđević, a na drugom tužilac i tuženi u svojstvu parničnih stranaka. Na predlog tuženog prvostepeni sud je 17. marta 1995. godine uputio Opštinskom sudu u Lajkovcu zamolnicu za saslušanje svedoka Budimke Đurđević, koje uprkos više urgencija prvostepenog suda i više zakazanih ročišta zamoljenog suda nije sprovedeno do kraja 1995. godine.

Naredno ročište, 16. februara 1996. godine, je održano pred novim predsednikom veća, te je rasprava počela iznova čitanjem spisa i dokaza, a sud je održao na snazi rešenje o saslušanju svedoka B. Đurđević. Punomoćnik tužioca je, međutim, podneskom od 6. marta 1996. godine, obavestio prvostepeni sud o tome da je svedok preminuo 6. jula 1995. godine. U toku 1996. godine održana su još dva ročišta (5. juna i 10. oktobra) i oba puta je usled izmene u sastavu veća rasprava počinjala iznova, a na drugom ročištu su izvedeni dokazi saslušanjem stranaka, salušanjem svedoka Mile Mihailović, te suočenjem stranaka i suočenjem svedoka i tužioca, a određeno je i izvođenje dokaza veštačenjem veštaka finansijske struke Dragoljuba Spasojevića, na okolnosti vezane za visinu štete koju trpi tužilac usled neizvršenja ugovora. Veštak je dostavio sudu nalaz i mišljenje 16. decembra, a ono je dostavljeno strankama 23. decembra 1996. godine.

Na ročištu 14. maja 1997. godine je, usled izmene u sastavu veća, rasprava počela iznova, tužilac, koji nije imao primedbi na nalaz i mišljenje veštaka, je precizirao tužbeni zahtev u stavu drugom, a veštak je izjašnjenje na primedbe tuženog dostavio sudu 28. jula 1997. godine.

Ročište 4. septembra 1997. godine nije održano, jer je tuženi 17. juna 1997. godine preminuo, te je prvostepeni sud naložio tužiocu da u roku od 90 dana uredi tužbu, tako što će označiti pravne sledebenike pok. tuženog. Tužilac je postupio po nalogu suda podneskom od 24. novembra 1997. godine, kojim je kao naslednika pok. tužioca označio njegovu ćerku Katarinu Mihanović (kasnije Ješić) i precizirao tužbeni zahtev, tako da je zahtevao raskid ugovora o kupoprodaji, naknadu štete u iznosu od 235.058. dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. novembra 1996. godine do isplate, kao i troškove spora.

Ročišta zakazana za 6. mart i 27. mart 1998. godine nisu održana iz razloga na strani prvostepenog suda, a ročište 6. juna 1998. godine je održano pred novim - trećim predsednikom veća i rasprava je počela iznova, s tim da je sud naložio punomoćniku tužene da se u roku od 15 dana podneskom detaljno izjasni o tužbenom zahtevu, svojim primedbama na nalaz i mišljenje veštaka i o dokaznim predlozima. O podnesku tužene izjasnili su se u pismeno tužilac i veštak.

Na ročištima održanim 11. septembra i 22. decembra 1998. godine, kao i 12. marta 1999. godine, zbog promene u sastavu veća, rasprave su počinjale iznova, te je dva puta ponovno saslušan tužilac kao parnična stranka, jednom tužena, ponovo je saslušan svedok Mila Mihailović i izvedeno njeno suočenje sa tužiocem na sporne okolnosti. Ročište 16. juna 1999. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a na ročištu 6. oktobra 1999. godine, zbog promene u sastavu veća, izveden je dokaz ponovnim saslušanjem svedoka Mile Mihailović i njenim suočenjem sa tužiocem i prihvaćeni su predlozi tužene da se saslušaju svedoci Ljubica Stanojević i Gordana Stevanović na okolnosti vezane za upoznavanje tužioca o situaciji u vezi spornog placa, tj. njegove savesnosti prilikom zaključenja ugovora.

Na ročištu 17. decembra 1999. godine postupao je novi - četvrti - predsednik veća i rasprava je počela iznova čitanjem spisa, a ročište zakazano za 10. maj 2000. godine nije održano zbog odsutnosti postupajućeg sudije. Ročište 7. septembra 2000. godine je ponovo održano pred većem izmenjenog sastava, na saglasan predlog stranaka pročitani su iskazi salušanih svedoka i doneta je prva delimična presuda u ovom postupku P. 1736/92. Stavom prvim izreke ove presude odbijen je, kao neosnovan, deo tužbenog zahteva da sud raskine ugovor o kupoprodaji, stavom drugim utvrđeno je da je ugovor o kupoprodaji apsolutno ništav, a stavom trećim je odbijen predlog tužioca za donošenje privremene mere.

Rešavajući o žalbi tužioca protiv ove presude izjavljenoj 25. septembra 2000. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8958/2000 od 14. marta 2001. godine ukinuo ožalbenu delimičnu presudu zbog postojanja bitnih povreda parničnog postupka (nejasnog obrazloženja i prekoračenja tužbenog zahteva) i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Ponovni prvostepeni postupak je tekao pred novim - petim predsednikom veća i u njemu su održana četiri ročišta (8. oktobra i 26. decembra 2001. godine i 14. marta i 24. maja 2002. godine). Na njima je saslušan svedok Gordana Stevanović, na okolnosti u vezi savesnosti tužioca prilikom zaključenja ugovora, dok je sud otklonio izvođenje dokaza saslušanjem svedoka Ljubice Stanojević na iste okolnosti, naloženo je tužiocu da uredi tužbu u skladu sa rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8958/00 od 14. marta 2001. godine, što je on učinio podneskom od 25. marta 2002. godine i saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke.

Na ročištu 24. maja 2002. godine Peti opštinski sud u Beogradu je doneo drugu delimičnu presudu P. 1736/92-00, kojom je u prvom stavu izreke usvojio tužbeni zahtev za naknadu kupoprodajne cene u opredeljenom iznosu sa zakonskom zateznom kamatom, u drugom i trećem stavu izreke odbio tužbene zahteve za deo zatezne kamate na kupoprodajnu cenu i za raskid ugovora o kupoprodaji, kao neosnovane, a u četvrtom stavu utvrdio da će o preostalom delu tužbenog zahteva za naknadu štete i o troškovima postupka odlučiti po pravnosnažnosti delimične presude.

Rešavajući o žalbi tužene izjavljenoj 13. februara 2003. godine protiv delimične presude, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 3510/03 od 30. juna 2003. godine, kojim je ukinuo ožalbenu delimičnu presudu u stavu prvom i četvrom izreke, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i predmet vratio prvostepenom sudu u ovom delu na ponovno suđenje. Drugostepeni sud je u obrazloženju svog rešenja ukazao da za sada ne može prihvatiti kao pravilan zaključak prvostepenog suda da potraživanje tužioca za povraćaj datog po osnovu ništavog pravnog posla nije zastarelo i da sud treba ovo pitanje dodatno da ispita, da radi pravilne primene člana 104. Zakona o obligacionim odnosima treba da oceni savesnost ugovornih strana prilikom zaključenja predmetnog ugovora, što je propustio da učini, te da, ukoliko utvrdi da su ispunjeni uslovi za povraćaj datog, iznos kupoprodajne cene utvrdi u skladu sa kriterijumima iz tog rešenja.

U ponovnom prvostepenom postupku ročište zakazano za 26. novembar 2003. godine je odloženo na molbu punomoćnika tužioca, a zatim su održana ročišta 18. decembra 2003. godine, 4. marta 2004. godine, kada je sud odlučio da zamolnim putem, preko Opštinskog suda u Lajkovcu, sasluša svedoka Ljubicu Stanojević i 18. maja 2004. godine, kada je saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke i određeno veštačenje od strane veštaka poljoprivredne struke, na okolnost utvrđenja vrednosti katastarske parcele. Prvostepeni sud je zapisnik o saslušanju svedoka Lj. Stanojević primio od zamoljenog suda, nakon šest urgencija, 6. januara 2005. godine. Tužilac je urgirao zakazivanje ročišta 7. februara 2005. godine, a na sledećem ročištu, održanom 18. maja 2005. godine, utvrđeno je da se radi o sporu koji treba da sudi sudija pojedinac i, s obzirom na to da tužilac nije prihvatio veštačenje veštaka poljoprivredne struke, na njegov predlog, određeno veštačenje od strane vešaka građevinske struke Ratka Janjića, koji je, zatim, tražio od suda da bude zamenjen, te je rešenjem od 23. juna 2005. godine određen za veštaka Miroslav Pavlović. Veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 29. avgusta 2005. godine, a 7. septembra 2005. godine tužilac je podneskom precizirao tužbeni zahtev. Nakon održanih ročišta 14. septembra i 10. novembra 2005. godine, Peti opštinski sud u Beogradu je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 1736/92.

U presudi P. 1736/92 od 10. novembra 2005. godine, u stavu prvom izreke sud je obavezao tuženog da na ime kupoprodajne cene isplati iznos od 1.170 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 1994. godine do isplate, stavom drugim izreke odbio tužebeni zahtev za isplatu naknade na ime plaćenog poreza na promet, takse za prenos i troškova na ime gradnje, a stavom trećim izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi da je, pazeći na ništavost spornog ugovora po službenoj dužnosti, u smislu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, sud, kao prethodno pitanje, utvrdio da je kupoprodajni ugovor ništav, a kako je utvrdio da je tužilac u momentu zaključenja ugovora bio savestan, našao je da je u smislu člana 104. Zakona o obligacionim odnosima osnovan njegov zahtev za povraćaj kupoprodajne cene. Dalje se u obrazloženju navodi da je presuda kojom je pravnosnažno okončan postupak u predmetu Opštinskog suda u Lajkovcu P. 548/82, a kojom je utvrđeno da ugovor o prodaji predmetne parcele predstavlja neovlašćeno raspolaganje prodavca i da je vlasnik parcele Mila Mihailović, uručena tužiocu 27. jula 1988. godine, a da je tužba za naknadu štete podneta 11. marta 1992. godine, te je sud našao da je tužiočevo potraživanje u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima zastarelo, jer je od dana saznanja za štetu i lice koje je štetu učinilo do isticanja zahteva za naknadu štete prošlo više od tri godine. Takođe se navodi da je sud našao da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja iznosa datog na ime kupoprodajne cene, jer se na takvu vrstu potraživanja koje predstavlja stečeno bez osnova, primenjuje opšti rok zastarelosti, koji je prema tada važećim propisima iznosio pet godina, a budući da je rok u konkretnom slučaju počeo da teče od dana prijema drugostepene sudske odluke 27. jula 1988. godine, on nije istekao u vreme podnošenja tužbe, odnosno njenog preciziranja 29. decembra 1992. godine. Ova presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 11. jula 2006. godine.

Protiv prvostepene presude žalbe su izjavili tužilac (18. jula) i tužena (26. jula 2006. godine), a one su dostavljene Okružnom sudu u Beogradu 28. septembra 2006. godine. Rešavajući o navedenim žalbama, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 13483/06 od 23. maja 2007. godine, kojom je potvrdio ožalbenu presudu u stavu prvom izreke, a ukinuo u stavu drugom i trećem izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava i u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju presude se ukazuje da je polazeći od toga da je osnov postavljenog zahteva u delu koji je odbijen drugim stavom izreke ožalbene presude naknada štete, prvostepeni sud odbio zahev, nalazeći da se radi o potraživanju koje je zastarelo, shodno odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, a propustio da u konkretnom slučaju pravilno ceni osnov ovoga spora, kojim sud nije vezan shodno odredbi čalna 187. Zakona o parničnom postupku, te da shodno tome pravilno primeni odredbe koje se odnose, kako na subjektivni, tako i objektivni rok zastarelosti potraživanja zahteva za naknadu štete, a eventualno i rokove propisane za zastarelost potraživanja čiji je pravni osnov neosnovano obogaćenje - sticanje bez osnova, sve polazeći od momenta kada je isti stekao mogućnost da svoje pravo u ovom delu ostvari podnošenjem tužbe, te da će u ponovnom postupku prvostepeni sud postupiti po ovim primedbama.

U ponovnom prvostepenom postupku zakazano je ročište za 28. septembar 2007. godine na kome je sud je doneo presudu P. 1748/07, kojom je u stavu prvom izreke odbijen tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 409.629,15 dinara na ime gradnje pristupnog puta, poljskog VC-a i temelja kuće, te pribavljenog građevinskog materijala, sa zakonskom zateznom kamatom od 29. avgusta 2005. godine do isplate, u stavu drugom izreke utvrđeno da je tužba povučena u delu isplate iznosa od 178 dinara na ime plaćenog poreza na promet i od 226 dinara na ime takse za prenos, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 1. marta 1994. godine do isplate, a u stavu trećem izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju ove prvostepene presude se, pored ostalog, ukazuje na odredbe čl. 108. i 376. Zakona o obligacionim odnosima, te navodi da je presuda Okružnog suda u Valjevu Gž. 648/88 od 7. juna 1988. godine, kojom je pravnosnažno okončan postupak u predmetu Opštinskog suda u Lajkovcu P. 548/82, a kojom je potvrđena presuda kojom je utvrđeno da je vlasnik predmetne parcele Mila Mihailović, uručena tužiocu 27. jula 1988. godine, a da je tužba za naknadu štete podneta 11. marta 1992. godine, te je sud našao da je tužiočevo potraživanje naknade štete u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima zastarelo, jer je od dana saznanja za štetu i lice koje je štetu učinilo (27. juli 1988. godine) do isticanja zahteva za naknadu štete (11. mart 1992. godine) prošlo više od tri godine. Takođe se navodi da je tužbeni zahtev neosnovan i ukoliko bi se radilo o potraživanju stečenog bez osnova, ukazuje na odredbu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima i navodi da kod činjenice da je katastarska parcela 218/10, KO Bajevac, u vlasništvu Mile Mihailović, koja je nakon tužioca i stupila u posed te nepokretnosti, tužena nije pasivno legitimisana da se u odnosu na nju ističe zahtev za vraćanje stečenog bez osnova, jer u konkretnom slučaju i nije došlo do uvećanja njene imovine, već imovine njene majke Mile Mihailović na račun tužiočeve imovine.

Rešavajući o žalbi tužioca od 4. januara 2008. godine protiv navedene presude, Okružni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 2308/08 od 22. oktobra 2008. godine, kojom je odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1748/07 od 28. jula 2007. godine u ožalbenom delu. Presuda je dostavljena prvostepenom sudu 8. decembra 2008. godine, a punomoćniku tužioca 28. januara 2009. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako su odredbama člana 32. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe o povredi ustavnih prava od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku i Zakona o obligacionim odnosima, od kojih navodimo sledeće:

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 104. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93) je propisano da: u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje (stav 1.), ali da, ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište, ili boravište (stav 2.), da će prilikom odlučivanja sud voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i moralnim shvatanjima (stav 3.); odredbom člana 108. da je ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora odgovoran svome saugovaraču za štetu koju trpi zbog ništavosti ugovora, ako ovaj nije znao ili prema okolnostima nije morao znati za postojanje uzroka ništavosti, a odredbom člana 109. stav 1. da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice. Odredbama istog zakona je takođe propisano da: kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1.), da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2. člana 210); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.) i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2. člana 376.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ". broj 6/80 i 36/90 i "Službeni list SRJ", broj 29/96), članom 3. je propisano da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom (stav 1.), te da je svako je dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je u spornom parničnom postupku tužba podneta 11. marta 1992. godine, a da je drugostepena presuda kojom je postupak okončan dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 21. januara 2009. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.
Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do dostavljanja drugostepene presude podnosiocu prošlo 16 godina, deset meseci i deset dana. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se odlučuje za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ustavni sud je ocenio da je u ovom parničnom postupku bilo više spornih činjenica koje je prvostepeni sud trebalo da utvrdi, u kom cilju je trebalo sprovesti relativno složen dokazni postupak, te je prvostepeni sud izveo dokaze saslušanjem šest svedoka, saslušanjem parničnih stranaka, te međusobnim suočenjem stranaka, odnosno suočenjem stranke i svedoka, kao i izvođenjem dve vrste veštačenja putem veštaka finansijske i građevinske struke. Međutim, činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u ovom postupku, po svojoj prirodi ne mogu predstavljati opravdanje za tako dugo trajanje postupka.
Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom da se radilo o zahtevu za vraćanje datog, kao i naknadu štete u vezi sa zaključenjem ništavog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, tužbom od 25. februara 1992. godine, kojom je pokrenut parnični postupak, je tražena predaja u posed nepokretnosti koja je bila predmet ugovora ili druge odgovarajuće nepokretnosti i praktično u toku cele 1992. godine punomoćnik podnosioca je tražio ostavljanje roka za preciziranje tužbenog zahteva, što je učinio tek podneskom od 30. decembra 1992. godine, kada je tražio isplatu date kupoprodajne cene i naknadu troškova građenja ili predaju drugog odgovarajućeg placa, da bi posle godinu dana - 22. decembra 1993. godine ponovo preinačio tužbeni zahtev, tako što je tražio raskid ugovora o kupoprodaji i isplatu naknade štete. Takođe, na predlog punomoćnika podnosioca odloženo je ročište 30. oktobra 1992. godine, zbog njegovog propusta sud je 3. juna 1993. godine doneo rešenje o mirovanju postupka, podnosilac je tražio i odlaganje ročišta 1. oktobra i 8. novembra 1993. godine, zbog toga što punomoćnik nije pristupio, a na predlog punomoćnika podnosioca odloženo je ročište 26. novembra 2003. godine.

Međutim, bez obzira na navedeni doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka, ocenjujući postupanje sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je nerazumno dugo trajanje parničnog postupka u predmetu P. 1847/07 uzrokovano prvenstveno neodgovarajućim postupanjem nadležnih sudova, pre svega, Petog opštinskog suda u Beogradu. Doprinos Petog opštinskog suda u Beogradu nerazumno dugom trajanju postupka se ispoljio na više načina. Prvostepeni sud nije vodio dovoljno računa o potrebi da obezbedi efikasno sprovođenje dokaznog postupka, što proizlazi, npr. iz činjenice da su u toku 1995. godine održana samo dva, a u toku 1996. godne – tri ročišta, što su saslušanja svedoka zamolnim putem trajala izuzetno dugo, te su pokušaji da se obezbedi saslušanje svedoka Budimke Đurđević trajali skoro godinu dana, da bi ostali bez rezultata, pošto je svedok u međuvremenu preminuo, a po zamolnici za saslušanje Ljubice Stojanović od 21. aprila 2004. godine, sud je primio zapisnik o saslušanju posle osam i po meseci i dr. Dugom trajanju prvostepenog postupka u kome je prva – i to delimična – presuda doneta posle osam i po godina od podnošenja tužbe doprinela je česta promena predsednika veća (u februaru 1996. godine, junu 1998. godine, decembru 1999. godine i oktobru 2001. godine), tako da je u ovom predmetu postupalo pet sudija. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupak usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Ledhner i Hess protiv Austrije od 23. aprila 1987. godine). Takođe, zbog ovih promena, kao i čestih promena u sastavu veća, u većem broju slučajeva rasprava je morala počinjati iz početka, a sve to je dovelo do višestrukog ponavljanja izvođenja dokaza saslušanjem stranaka, svedoka i njihovim suočenjem. Sud je utvrdio i dug period izrade i dostavljanja prvostepenih presuda P. 1736/92-00 od 24. maja 2002. godine i P. 1736/92 od 10. novembra 2005. godine punomoćniku podnosioca, i to od osam i po, odnosno osam meseci od njihovog donošenja. Pored toga, doprinos Petog opštinskog suda u Beogradu neprihvaljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka ogleda se posebno u činjenici da je prvostepeni sud donosio presude koje su tri puta ukidane od strane Okružnog suda u Beogradu, i to: prva zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, a druge dve – zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno nepravilne primene materijalnog prava. Ustavni sud ukazuje da prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. odluke Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine).

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u predmetu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1748/07 (prvobitno P. 1736/92) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu zahtev istaknut u ustavnoj žalbi i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona (tačka 2. izreke).

6. Uvidom u osporenu presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 2308/08 od 22. oktobra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ovom presudom potvrđena prvostepena presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1748/07 od 28. septembra 2007. godine u stavu prvom i trećem izreke, kojima je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za isplatu iznosa od 409.629,15 dinara na ime gradnje pristupnog puta, poljskog VC-a i temelja kuće, te pribavljenog građevinskog materijala, sa zakonskom zateznom kamatom od 29. avgusta 2005. godine do isplate i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Okružni sud u Beogrdu je ocenio da u donošenju prvostepene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, da je sve odlučne činjenice za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio, a da činjenično stanje nije osporeno ni navodima žalbe protiv prvostepene presude, te da je za svoju odluku prvostepeni sud dao dovoljne i argumentovane razloge koje prihvata i drugostepeni sud. Kako se navodi u obrazloženju osporene presude, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je tuženi Božidar Mihanović raspolagao predmetnom parcelom, a da za to nije imao svojinska ovlašćenja iz člana 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pa da je, kako se radi o ništavom pravnom poslu, ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora, u smislu odredbe člana 108. Zakona o obligacionim odnosima, odgovoran drugom ugovaraču za štetu koju zbog toga trpi, ako ovaj nije znao ili prema okolnostima nije mogao znati za postojanje uzroka ništavosti, te da zahtev tužioca, kao savesnog sticaoca, koji je odbijen prvostepenom presudom, predstavlja potraživanje naknade štete, koje je zasterelo, s obzirom na to da je u vreme podnošenja tužbe (11. marta 1992. godine) protekao subjektivni rok zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima od tri godine od saznanja tužioca za štetu i lice koje je štetu pričinilo (uručenjem pravnosnažne presude punomoćniku tužioca 27. jula 1998. godine). Takođe, prema stavu Okružnog suda u Beogradu, prvostepeni sud je pravilno primenio i odredbu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, kada je našao da u konkretnom slučaju tužena nije pasivno legitimisana za isplatu navedenog iznosa, sa razloga što je utvrđeno da tužena nije ni vlasnik, niti korisnik katastarske parcele 218/10, KO Bajevac, na kojoj, odnosno u vezi sa čijim korišćenjem je tužilac finansirao izgradnju pristupnog puta, poljkog VC-a i temelj kuće i za čiju je izgradnju pribavio građevinski materijal, s obzirom na to da predmetna parcela predstavlja vlasništvo Mile Mihailović, koja parcelu i koristi, dok tužena nikada nije ni bila vlasnik te parcele, niti je stekla bilo kakavu korist od iste, zbog čega tužiocu ne pripada pravo da od tužene potražuje navedeni iznos na ime sticanja bez osnova.

Analizirajući osporenu presudu sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, a polazeći od razloga i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda Okružnog suda u Beogradu zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, a da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na očigledno arbitrernu primenu materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Naime, pitanje pasivne legitimacije koje se ističe u ustavnoj žalbi je materijalnopravno pitanje od koga zavisi osnovanost tužbenog zahteva. Činjenica je da pitanje pasivne legitimacije u praksi sudova redovno pokreće tuženi u postupku, ali, po shvatanju Ustavnog suda, nema smetnji da njen nedostatak sud uzme i inače u obzir, ako se on vidi iz procesne građe. Stoga navodi ustavne žalbe da tužena nije postavila pitanje pasivne legitimacije, a da ono predstavlja osnov presuđenja, mimo predmeta spora, ne predstavlja dokaz „o pristrasnosti sudova u korist tužilje“, niti valjan ustavnopravni razlog za postojanje povrede prava na pravično suđenje, već se radi o subjektivnoj oceni podnosioca o nepravilnom i pristrasnom postupanju suda.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2308/08 od 22. oktobra 2008. godine podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu protiv navedene presude, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i očigledne neosnovanosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti