Odluka Ustavnog suda o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti Pravilnika

Kratak pregled

Ustavni sud pokreće postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o vođenju evidencije o vaspitnim merama. Sporno je da li se podzakonskim aktom može uređivati oblast zaštite podataka o ličnosti, što Ustav rezerviše za zakon.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1873/2023
29.05.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Dragana Kolarić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 15913/18 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. S. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S. iz Beograda, preko punomoćnika A. Đ, advokata iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu, 17. februara 2023. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 15913/18, kao i protiv presude Upravnog suda U. 15913/18 od 24. novembra 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak pred Upravnim sudom trajao nerazumno dugo, jer je taj sud doneo osporenu presudu posle više od četiri godine od podnošenja tužbe, iako je „reč o jednom pravnom pitanju“.

Ustavnom žalbom je traženo od Ustavnog suda da utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeni akt, kao i da utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporeni akt, spise predmeta Upravnog suda U. 15913/18 i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 22. novembra 2017. godine podnela zahtev za ponavljanje postupka koji je okončan rešenjem Odseka za urbanizam i prostorno planiranje opštinske uprave opštine Čajetina broj 351-300/2012-03 od 29. oktobra 2012. godine, kojim je M.Č. iz Beograda izdata upotrebna dozvola za objekat broj 2 izgrađen na k.p. broj … KO Čajetina, rekonstruisan i dograđen na osnovu rešenja o odobrenju za izgradnju tog organa broj 351-251/09-03 od 18. novembra 2009. godine.

Rešenjem Odseka za urbanizam i prostorno planiranje opštinske uprave opštine Čajetina broj 351-300/2012 od 14. decembra 2017. godine odbačen je kao neblagovremen predmetni zahtev podnositeljke ustavne žalbe.

Rešenjem Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture broj 351-03-03203/2017-10 od 14. marta 2018. godine odbijena je žalba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog rešenja prvostepenog organa. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo: da je predmetno rešenje o upotrebnoj dozvoli dostavljeno investitoru M.Č. 7. novembra 2012. godine i da je pravilno prvostepeni organ zaključio da je 7. novembra 2017. godine istekao rok od pet godina u kome se mogao ponoviti postupak; da podnositeljka nije bila stranka u postupku izdavanja upotrebne dozvole i da se stoga objektivni rok za ponavljanje postupka računa od dana dostavljanja rešenja o upotrebnoj dozvoli investitoru, saglasno odredbi člana 178. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku; da navodi žalbe kojima se ukazuje na to da je investitor učinio krivično delo bespravne gradnje i da podnositeljki nije izdat akt o urbanističkim uslovima na istoj lokaciji nisu od uticaja na drugačije odlučivanje tog organa.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 15913/18 od 24. novembra 2022. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta 1. septembra 2018. godine protiv navedenog konačnog upravnog akta, iz razloga navedenih u pobijanom rešenju. Odgovor tuženog organa na tužbu dostavljen je 13. novembra 2018. godine, a 26. decembra iste godine Upravni sud je obavešten da se spisi predmeta nalaze u tom sudu radi odlučivanja u predmetu U. 6251/18. Upravni sud je dopisom od 11. oktobra 2022. godine zatražio od zainteresovanog lica M.Č. da dostavi odgovor na tužbu, koji je primljen u sud 26. oktobra iste godine. Upravni sud je u osporenoj presudi ocenio neosnovanim navode tužbe kojima je ukazano na retroaktivnu primenu propisa i postojanje pravne praznine „u odnosu na postupke koji su okončani po ranije važećem Zakonu o opštem upravnom postupku, a vanredni pravni lekovi su podneti u vreme važenja novog zakona“. Upravni sud se pozvao na pravni stav utvrđen na 88. sednici svih sudija tog suda održanoj 22. aprila 2019. godine, prema kome se postupci uklanjanja i menjanja rešenja pokrenuti nakon 1. juna 2017. godine, kao dana početka primene Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 18/16) sprovode prema odredbama tog zakona, bez obzira na to što je rok za pokretanje tog postupka počeo da teče pre početka primene navedenog zakona.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je utvrdio da je predmetni upravni spor započeo 1. septembra 2018. godine i okončan osporenom presudom Upravnog suda U. 15913/18 od 24. novembra 2022. godine.

Činjenica da je osporeni postupak trajao četiri godine i nepuna tri meseca, sama za sebe, ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je našao da se postupanje Upravnog suda u konkretnom slučaju ne može smatrati efikasnim, posebno stoga što je zakonitost pobijanog upravnog akta ispitivana samo sa stanovišta procesnog prava. Sud je, takođe, konstatovao da je odgovor tuženog organa na tužbu pribavljen dva meseca nakon podnošenja tužbe, spisi predmeta su se već nalazili u Upravnom sudu, a odgovor zainteresovanog lica na tužbu je zatražen posle četiri godine.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je ona imala materijalni interes da se u razumnom roku ispita blagovremenost njenog zahteva za ponavljanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe svojim radnjama nije doprinela trajanju predmetnog upravnog spora.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede označenog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 15913/18 od 24. novembra 2022. godine, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

U ustavnoj žalbi se u prilog tvrdnji o povredi istaknutih prava ističe da je podnositeljka tek u novembru 2017. godine saznala da je izdata sporna upotrebna dozvola i da su retroaktivno primenjene odredbe Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 18/16), budući da je postupak izdavanja upotrebne dozvole pravnosnažno okončan po odredbama ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 18/16), koje su bile na snazi na dan podnošenja zahteva podnositeljke ustavne žalbe za ponavljanje postupka, bilo propisano: da se postupak koji je okončan rešenjem protiv kojeg ne može da se izjavi žalba (konačno rešenje) ponavlja ako licu koje je moglo da ima svojstvo stranke nije pružena prilika da učestvuje u postupku (član 176. stav 1. tačka 5)); da ponavljanje postupka može da zahteva stranka (član 177. stav 1.); da kada istekne pet godina od kada je stranka obaveštena o konačnom rešenju, više ne može da se zahteva ponavljanje postupka, niti organ može da ponovi postupak po službenoj dužnosti (član 178. stav 3.); da će se postupci koji do početka primene ovog zakona nisu okončani, okončati prema odredbama zakona koji se primenjivao do početka primene ovog zakona (član 213. stav 1.).

Ustavni sud ukazuje na to da stranka koja nije učestvovala u upravnom postupku može pobijati prvostepeno rešenje žalbom, sve dok teče rok za žalbu u pogledu stranke, odnosno stranaka koje se u postupku učestvovale. Međutim, ukoliko je rešenje postalo konačno ili pravnosnažno u odnosu na stranku koja je u postupku učestvovala, lice koje je trebalo da učestvuje u postupku kao stranka nema mogućnost izjavljivanja žalbe, već može podneti predlog za ponavljanje postupka. Sud naglašava da se pod strankom ne podrazumeva samo lice koje je u prvostepenom ili drugostepenom postupku učestvovalo kao stranka, već i svako drugo fizičko ili pravno lice na čija prava, obaveze ili pravne interese je mogao da utiče ishod upravnog postupka. U odnosu na to lice subjektivni rok za podnošenje predloga za ponavljanje postupka je 90 dana od saznanja za razlog za ponavljanje postupka, u okviru objektivnog roka od pet godina od kada je stranka obaveštena o konačnom rešenju. S obzirom na to da se konačnost rešenja u upravnom postupku vezuje za nemogućnost izjavljivanja žalbe, objektivni rok se mora računati od dana kada je o rešenju obaveštena stranka koja je učestvovala u postupku, a ne stranka kojoj to nije omogućeno.

Ustavni sud, takođe, nalazi da nema ustavnopravnog utemeljenja tvrdnja podnositeljke da je osporena presuda doneta retroaktivnom primenom propisa. Sud je, s tim u vezi, konstatovao da iz osporene presude Upravnog suda proizlazi da je pravna praznina u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 18/16) otklonjena pravnim stavom utvrđenim na 88. sednici svih sudija tog suda održanoj 22. aprila 2019. godine. Po nalaženju Ustavnog suda, postupci uklanjanja i menjanja rešenja pokrenuti nakon 1. juna 2017. godine se jedino mogu sprovesti prema odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 18/16), budući da je početkom primene tog zakona prestao da važi Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ”, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS”, broj 30/10), koji se primenjuje samo na postupke koji do tada nisu okončani.

Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na „nezakonito postupanje po zahtevu za izdavanje predmetne upotrebne dozvole (…) i selektivni pristup prvostepenog organa prema podnositeljki“, budući da se ti navodi ne mogu dovesti u vezu sa upravnim postupkom u kome je ocenjivana blagovremenost podnetog predloga za ponavljanje tog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povrede označenih prava garantovanih Ustavom. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti Pravilnika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti