Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio ponavljanje drugostepenog postupka. Sudovi su arbitrerno primenili materijalno pravo jer nisu razmotrili pravo zaposlene na naknadu zarade tokom plaćenog odsustva, već su se ograničili na pravo na zaradu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupaku po ustavnoj žalbi Sabahete Redžepović iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, n a sednici Veća održanoj 4. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Sabahete Redžepović izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 101/09 od 24. juna 2009. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1087/09 od 10. septembra 2009. godine i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odb acuje.

2. Nalaže se nadležnom sud u da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po žalbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 814/08 od 26. marta 2009. godine .

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sabaheta Redžepović iz Novog Pazara je, preko punomoćnika Šefkete Dolovac, advokata iz Novog Pazara, 9. oktobra 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 101/09 od 24. juna 2009. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1087/09 od 10. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka ustavne žalbe u radnom odnosu kod tuženika AD „Deževa“ Fabrika nameštaja iz Novog Pazara i nalazila se na plaćenom odsustvu, da se u vremenskom periodu naznačenom u tužbi na svako pozivanje javljala i radila, „pa je nelogično i neosnovano da joj je sud odbio tužbeni zahtev u odnosu na isplatu minimalne zarade i uplatu doprinosa za PIO za navedeni period“; da podnositeljka smatra da su osporene presude nezakonite i da su njima povređeni prav o na pravično suđenje garantovan o članom 32. stav 1. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud poništi osporene presude i podnositeljki dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100.000 dinara i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije , kao i spisa predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 101/09 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 101/09 od 24. juna 2009. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražila da sud obaveže tuženika AD „Deževa – Fabrika nameštaja“ iz Novog Pazara da joj izvrši isplatu mesečnih minimalnih zarada za period od januara 2005. godine do juna 2009. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od prvog u narednom mesecu za prethodni mesec pa do isplate, kao i da izvrši uplatu na njeno ime doprinosa kod Fonda PIO za period od 1. januara 2005. godine pa do 29. decembra 2008. godine, kao neosnovan, a stavom drugim izreke obavezana je podnositeljka da tuženiku plati troškove spora u iznosu od 7.000 dinara. U tužbi je podnositeljka istakla da je radnik tuženika od 14. novembra 1985. godine, da je zbog ekonomskih teškoća tuženika tužilja usmenom odlukom tuženika upućena na plaćeno odsustvo sa rada od 1. januara 2005. godine i sada se nalazi na plaćenom odsustvu; da po osnovu plaćenog odsustva sa rada tuženik tužilji nije izvršio uplatu minimalne zarade za utuženi period, kao ni uplatu doprinosa za PIO, zdravstveno osiguranje i osiguranje od nezaposlenosti, a što je po osnovu radnog odnosa sa tužiljom bio dužan. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je nesporno među strankama, a što se utvrđuje iz ugovora o radu od 1. februara 2007. godine da je tužilja u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženika na radnom mestu sekretarice; da prema tvrdnji tuženika u odgovoru na tužbu, a koja u toku rasprave nije dovedena ničim u sumnju od strane tužilje, tužilja ne dolazi na radno mesto kod tuženog od 1. januara 2005. godine zbog ozbiljnih poremećaja u procesu rada, pa poslodavac – tuženi ne isplaćuje zarade zaposlenima; da je odredbama člana 111. Zakona o radu propisano da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, kao i da je potrebno da poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu da bi poslodavac bio dužan da tu zaradu i isplati; da u konkretnom slučaju tuženik nije u obavezi da izvrši isplatu minimalne zarade pošto tužilja ne dolazi na posao i ne obavlja rad, a samim ugovorom nije predviđena obaveza na minimalnu zaradu u skladu sa napred citiranim propisom; da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, standardni učinak i puno radno vreme, što znači da radnik dolazi na posao, ostvaruje prosečan učinak i ostvaruje puno radno vreme i onda stiče pravo na minimalnu zaradu predviđenu ugovorom o radu, ali to nije garantovano primanje zaposlenog, već čak i tada objavljeni zvanični iznos minimalne zarade može se umanjiti zaposlenom srazmerno ostvarenom rezultatu rada ili srazmerno manjem vremenu provednom na radu; da s obzirom na to da tužilja nije u označenom vremenu radila kod tuženika i ta činjenica nije dokazana od strane punomoćnika tužioca na raspravi, to po oceni suda, tužbeni zahtev nije osnovan, pa ni u pogledu uplate doprinosa koji slede ukoliko radnik ima odgovarajuće primanje kod poslodavca, bilo i po osnovu minimalne ili druge zarade.

Rešavajući o žalbi tužilje, Okružni sud u Novom Pazaru je osporenom presudom Gž1. 1087/09 od 10. septembra 2009. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da pobijana presuda nije zahvaćena bitnim povredama parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni bitne povrede iz člana 362. stav 2. tačka 12 ) Zakona o parničnom postupku na koju se u žalbi ukazuje; da je prvostepeni sud na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenio materijalno pravo, kada je utvrdio da tužilja nema pravo na isplatu minimalne zarade; da kako je zarada sukcesivno potraživanje i isplaćuje se u obrocima, ona se isplaćuje samo po osnovu rada, a da postojanje radnog odnosa nije dovoljan osnov za isplatu zarade; da s obzirom na to da tužilja nije radila na svom radnom mestu u periodu za koji zahteva isplatu minimalne zarade, njoj pravo na isplatu minimalne zarade i ne pripada.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koji se primenjivao u sporenom periodu od 23. marta 200 5. godine, je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se z arada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 105. stav 1.); da se z arada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade (član 106.); da z aposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, te da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da z aposleni ima pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60% prosečne zarade u prethodna tri meseca, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini (član 116.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao na navedeni postupak, je bilo propisano da t užba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100), te da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. st. 1. i 4.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica u osporenom postupku i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim ukoliko je ocena dokaza očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno arbitrena ili diskriminatorska.

Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju prvostepeni sud, nakon sprovedene glavne rasprave, utvrdio da tužilja nije pružila dokaze da je u spornom periodu radila kod tuženika, te je odbio tužbeni zahtev, sa pozivom na odredbe člana 111. Zakona o radu, kao i da je drugostepeni sud ocenio da je prvostepeni sud na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenio materijalno pravo. Međutim, prvostepeni sud je, takođe, utvrdio da je među strankama nesporno da je kod tuženog došlo do prekida rada za koji nije kriv zaposleni i da je tužilja usmenom odlukom tuženika upućena na plaćeno odsustvo sa rada. Odredbom člana 116. Zakona o radu iz 2005. godine, je predviđeno da zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60% prosečne zarade u prethodna tri meseca, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini. Imajući u vidu navedene odredbe zakona, Ustavni sud je ocenio da su osporene presude donete arbitrernom primenom merodavnog prava. Naime, Sud je imao u vidu da je tužilja tražila da joj tuženi isplati minimalnu zaradu za period naveden u tužbi, ali je, s obzirom na odredbu člana 116. Zakona o radu, kao i odredbu člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku, ocenio da je nadležni sud trebalo da razmotri mogućnost primene člana 116. Zakona o radu u konkretnom slučaju.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 101/09 od 24. juna 2009. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1087/09 od 10. septembra 2009. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom s udu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, kao u prvom delu tačke jedan izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju , Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje štetnih posledica učinjene povrede prava, naložio nadležnom sudu da ponovi postupak po žalbi podnositeljke protiv osporene prvostepene presude , u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke Ustavnog suda, kao u tački 2. izreke.

6. Imajući u vidu da će nadležni sud ponovo odlučiti o njenoj žalbi protiv osporene prvostepene presude Opštinskog suda u Novom Pazaru, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjen, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Pri razmatanju zahteva za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je pošao od toga da je ovom odlukom utvrđena povreda ustavnog prava podnositeljke i nadležnom drugostepenom sudu naloženo ponavljanje postupka po žalbi podnositeljke protiv osporene prvostepene presude, te da se može očekivati da u novoj presudi utvrđena povreda prava bude otklonjena. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je odbio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je ocenio da zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom nije zasnovan na zakonu , s obzirom na to da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim Sudom snose svoje troškove.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti