Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za povraćaj zemljišta pokrenutom 1991. godine. Podnositeljki je dodeljena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Sabahudin Tahirović, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić i mr Milan Marjković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Leposave Jović iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Leposave Jović i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Komisij om za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta grada Loznice u predmetu broj 461-285/91 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Leposava Jović iz Beograda je, 7. marta 2013. godine, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodi pred Komisij om za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta grada Loznice u predmetu broj 461-285/91. Ustavnom žalbom se osporava trajanje upravnog postupka koji se vodi po zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta koji je podnet 1991. godine, a koji ni posle 22 godine nije pravnosnažno okončan.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da joj je usled dugogodišnjeg rada Komisije povređeno označeno ustavno pravo, zbog čega trpi ogromnu štetu, kako materijalnu, tako i nematerijalnu, te predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta grada Loznice (dalje u tekstu: Komisija) broj 461-285/91, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Bogoljub Jović, pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe je 17. jula 1991. godine podneo zahtev nadležnom organu opštine Loznica za povraćaj oduzete imovine.

JP „Srbijašume“, šumsko gazdinstvo „Boranja“ Loznica i podnositeljka ustavne žalbe su podneskom 26. juna 2009. godine tražili od Komisije da razdvoji postupak po zahtevu „porodice Jović“.

Rešenjem Opštinskog suda u Loznici O. 20/09 od 15. septembra 2009. godine podnositeljka ustavne žalbe je oglašena za zakonskog naslednika Bogoljuba Jovića, koji je preminuo 24. oktobra 2006. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je 4. novembra 2010. godine podnela žalbu zbog nepostupanja po zahtevu njenog pravnog prethodnika.

U periodu od 20. novembra 2009. do 17. decembra 2012. godine Komisija je održala šest rasprava u ovom predmetu.

Rešenjem Komisije broj 461-285/91-V od 17. decembra 2012. godine utvrđeno je pravo svojine podnositeljki ustavne žalbe na katastarskim parcelama označenim u rešenju, koje su oduzete od njenog pravnog prethodnika. U stavu 3. dispozitiva rešenja je navedeno da će se o razlici u površini između oduzete k.p. 993 i „sada namirene površine u navedene tri parcele“ odlučiti naknadno.

Rešenjem Ministarstva finansija i privrede broj 461-02-8/2013-13 od 13. marta 2013. godine usvojena je žalba JP „Srbijašume“, šumsko gazdinstvo „Boranja“ Loznica i poništeno navedeno prvostepeno rešenje, a predmet vraćen prvostepenom organu kako bi se u ponovnom postupku ispitala mogućnost vraćanja drugog odgovarajućeg zemljišta, odnosno priznavanja prava na novčanu naknadu. Podnositeljka ustavne žalbe je protiv navedenog drugostepenog rešenja podnela tužbu, koja je odbijena kao neosnovana presudom Upravnog suda U. 6556/13 od 26. februara 2015. godine.

Na raspravi održanoj 25. januara 2013. godine Komisija je zastala sa postupkom, a u dopisu upućenom Upravi grada Loznica 25. marta 2013. godine navedeno je da je Komisija prestala sa radom, jer su predsednik komisije i geometar dali ostavke. U daljem toku postupka održane su još tri rasprave pred Komisijom.

Rešenjem Komisije od 22. oktobra 2015. godine utvrđeno je pravo na novčanu naknadu podnositeljki ustavne žalbe za zemljište označeno u rešenju, oduzeto od njenog pravnog prethodnika. Polazeći od toga da su sporne parcele po kulturi šuma, da su šume u državnoj svojini i da je njihovo otuđenje izričito zabranjeno odredbom člana 4. Zakona o šumama, a da obveznik naknade ne može ponuditi drugo odgovarajuće zemljište u društvenoj svojini, prvostepeni organ je odlučio kao u dispozitivu rešenja.

Podnositeljka ustavne žalbe je 23. novembra 2015. godine izjavila žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, o kojoj još nije odlučeno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br. 18/91, 20/92 i 42/98) propisano je: da postupak po zahtevu za vraćanje zemljišta vodi i rešenje donosi komisija koju obrazuje ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede na predlog skupštine opštine (član 2.); da se strankama, u smislu ovog zakona, smatraju raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine, s druge strane (član 5.).

Uredbom za sprovođenje zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br. 41/91, 44/91, 4/92, 8/97 i 103/03) propisano je: da se ranijim sopstvenikom, u smislu Zakona, smatra lice koje je bilo sopstvenik zemljišta u momentu kad je to zemljište postalo društvena svojina po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama (u daljem tekstu: Zakon o poljoprivrednom zemljišnom fondu) ili po osnovu konfiskacije zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda po propisima o obaveznom otkupu (u daljem tekstu: konfiskovano zemljište), kao i da se pravnim sledbenikom smatraju zakonski naslednici ranijeg sopstvenika i lica koja svoje pravo na oduzeto zemljište, kao univerzalni sukcesori, izvode iz prava ranijeg sopstvenika u momentu raspravljanja po odredbama Zakona (član 2.); da ukoliko pitanja postupka nisu zakonom, odnosno ovom uredbom drugačije uređena, primenjuju se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku (član 23.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.) ; da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (član 208.).

Odredbama člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.); da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da podnese zahtev drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga i pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje (stav 3.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je u postupku koji se vodi pred Komisijom u predmetu broj 461-285/91 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je njen pravni prethodnik podneo zahtev za vraćanje oduzetog zemljišta još 1991. godine, a navedeni postupak još nije pravnosnažno okončan.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je najpre konstatovao da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je postupak za vraćanje zemljišta, povodom kog a je podneta ustavna žalba, pokrenut 17. jula 199 1. godine zahtevom pravnog prethodnika po dnositeljke ustavne žalbe i da još nije pravnosnažno okončan.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud konstatuje da sama či njenica da postupak traje već 24 godina, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja pod nosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je ovaj upravni postupak bio činjenično složen, zbog velikog broja naslednika i velike površine oduzetog zemljišta. U delu postupka koji je usledio nakon razdvajanja, trebalo je utvrditi koje katastarske parcele su oduzete od pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe, te da li postoji mogućnost vraćanja oduzetog ili davanja drugog odgovarajućeg zemljišta.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da ona ima značajan pravni i materijalni interes da nadležni organ odluči o osnovanosti predmetnog zahteva.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa, Ustavni sud je našao da je isključivi uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka u neefikasnom postupanju prvostepenog organa, budući da iz spisa predmeta proizlazi da je prvo rešenje doneto 21 godinu nakon podnošenja zahteva.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da ona nije doprinela produženju osporenog postupka, ali da je njen pravni prethodnik propustio da podnese žalbu drugostepenom organu zbog "ćutanja uprave", a potom i urgenciju, ukoliko ni drugostepeni organ ne postupi po žalbi, te pravo na pokretanje upravnog spora podnošenjem tužbe nadležnom sudu, nakon iscrpljivanja pretho dno navedenih pravnih sredstava. Sud, s tim u vezi, konstatuje da iz navoda ustavne žalbe i spisa predmeta ne proizlazi da su u periodu od 1991. do 24. oktobra 2006. godine – kada je pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe preminuo, podneta navedena pravna sredstva kojima se moglo izdejstvovati brže odlučivanje u ovom postupku. Ustavni sud je, međutim, ocenio da u postupku u kome posle 24 godine još nije pravnosnažno odlučeno o zahtevu za vraćanje zemljišta , doprinos stranke ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava , u postupku koji se vodi pred Komisijom za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta grada Loznice u predmetu broj 461-285/91, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu trajanje predmetnog postup aka i period u kome je podnositeljka ustavne žalbe imala svojstvo stranke u postupku, a uzeo je u obzir praksu ovog suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnositeljki ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavila dokaze o postojanju štete, njenoj visini, kao i jasne uzročne veze između štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja upravnog organa i event ualne materijalne šete, te je rešio kao u tački 4. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti