Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu vojnog rezerviste zbog neujednačene sudske prakse u sporovima za isplatu ratnih dnevnica. Utvrđena je povreda prava na jednaku zaštitu prava, jer su sudovi poslednje instance u istovetnim situacijama donosili različite odluke, stvarajući pravnu nesigurnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1878/2010
24.10.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Nedeljkovića iz sela Ravnište, opština Brus , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća odr žanoj 24. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Nedeljkovića izjavljena protiv presude Ok ružnog suda u Beogradu Gž. 20546/09 od 14. oktobra 2009. godine i utvr đuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Nedeljković iz sela Ravnište, opština Brus, je 12. aprila 2009. godine, preko punomoćnika – advokata Miodraga Rajkovića iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povred e načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je ospo renom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 20546/09 od 14. oktobra 2009. godine preinačena prvostepena presuda i odbijen njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da sud obaveže tuženu državu da mu isplati iznos dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja to kom 1999. godine; da su sudovi u Republici Srbiji postupali na različite načine povodom istovetnih tužbi ratnih vojnih rezervista, tako što su u nekim sporovima usvajali tužbeni zahtev, a u nekima odbijali tužbeni zahtev ili odbacivali tužbe zbog apsolutne nenadležnosti suda; da je na taj način povređeno ustavno pravo podnosioca jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, kao i načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava . Ustavnom žalbom se zahteva da Ustavni sud utvrdi postojanje povrede navedenih ustavnih prava podnosioca, te da poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je , kao tužilac, podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbra ne radi isplate duga - neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SRJ) tokom 1999. godine.

Drugi opš tinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 5766/07 od 15 . aprila 2009. godine, kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe , kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime izmirenja duga isplati iznose bliže navedene u presudi, sa zako nskom zateznom kamatom.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 20546/09 od 14. oktobra 2009. godine je preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime izmirenja duga isplati iznose bliže navedene u presudi, sa zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju ove presude j e, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženu na isplatu razlike između ukupnog iznosa ratnih dnevnica koja je tužena trebalo da isplati tužiocu i ukupnog iznosa ratnih dnevnica k oje je tužena tužiocu isplatila; da je tužena u odgovoru na tužbu istakla prigovor zastarelosti potraživanja, koji je, po oceni tog suda, osnovan iz razloga što u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade štete zastareva u roku od tri godine od momenta kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 12. septembra 2007 . godine, zbog čega je, po nalaženju suda, tužbeni zahtev neosnovan usled zastarelosti potraživanja.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu Lj. N. iz Lesenovca kod Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica od 24. marta do 19. maja i od 28. maja do 18. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), pored ostalog, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe ukazao na nejednako postupanje nadležnog suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, na koji način smatra da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava i predložio da Ustavni sud poništi osporenu presudu. Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Uvidom u pravosnažnu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, Ustavni sud je utvrdio da je navedenom prvostepenom presudom usvojen zahtev tužilaca za isplatu naknade za neisplaćene ratne dnevnice na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine , odnosno da je tom presudom na suprotan način odlučeno o tužbenom zahtevu koji je bio istovetan sa tužbenim zahtevom podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Okružni sud u Beogradu je, kao sud poslednje instance, u presudi Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu, zauzeo drugačiji pravni stav od stava Okružnog suda u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 20546/09 od 14. oktobra 2009. godine u odnosu na pravo rezervista na naknadu ratnih dnevnica na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine.

Po stanovištu Ustavnog suda, sudovi poslednje instance su donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, podnosioca ustavne žalbe čiji je tužbeni zahtev odbijen doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev postavljen prema istom tuženom usvojen. Kako su drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance u predmetnim parničnim postupcima, donosili različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suprotna pravu na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine).

S tim u vezi, Ustavni sud još jednom naglašava da nije nadležan za ujednačavanje sudske prakse redovnih sudova, ali s obzirom na svoj Ustavom utvrđeni položaj, kao državni organ koji štiti ljudska i manjinska prava i slobode, ukazuje da je u interesu ostvarivanja navedenih Ustavom zajemčenog prava neophodno da nadležni redovni sudovi, u situacijama kada nalaze da dotadašnja sudska praksa nije u skladu sa merodavnim materijalnim pravom, pre donošenja odluke, preduzmu sve mere i radnje predviđene odgovarajućim procesnim zakonima, kako bi Vrhovni kasacioni sud, kao najviši sud u Republici, zauzeo stav o spornom pravnom pitanju i time doprineo ujednačavanju sudske prakse. Ustavni sud, takođe, ukazuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Ustavni sud je, zatim, ocenio da je za rešavanje ove ustavne žalbe potrebno ispitati i da li je primena materijalnog prava u konkretnom slučaju bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju , utvrdio da su nadležni sudovi osporene presude zasnovali na pravnom stavu da se u konkretnom slučaju radi o naknadi štete koju je državni organ prouzrokovao tužiocu u vezi sa vršenjem svojih funkcija, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, da se, stoga, na ova potraživanja primenjuje rok zastarelosti potraživanja po osnovu naknade štete iz člana 376. istog zakona, te da je, prema tome, trebalo usvojiti prigovor tužene da je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, zastareo.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav i ocena nadležnog suda je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, te se u konkretnom slučaju ne može govoriti o nepravičnoj primeni materijalnopravnih propisa na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ovakvo stanovište o iznetoj primeni materijalnog prava Ustavni sud je zauzeo i većem broju do sada donetih odluka, među kojima su i Už - 389/2008 od 10. jula 2008. godine i Už- 2293/2010 od 17. februara 2011. godine, koje su objavljene na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni. sud.rs).

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance povodom iste činjenične i pravne situacije donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ta okolnost, sama po sebi, predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način dikriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu. Kako u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu odluku Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu Vučković i dr. protiv Srbije, 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, kojom je utvrđena povreda zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine), ali iz drugačijih razloga od onih koji su navedeni u ovoj ustavnoj žalbi, tako da je u tom delu ustavna žalba odbačena, a što ne može imati uticaja na obavezu države da postupi u skladu sa odlukom Evropskog suda za ljudska prava prema svima kojima nisu isplaćene ratne dnevnice, pa i prema podnosiocu ustavne žalbe.

7. Imajući u vidu da je , u konkretnom slučaju , Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno da je osporena drugostepena presuda zasnovana na ustavnopravno p rihvatljivoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud nalazi da objavljivanje ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti, pored ostalih, Odluku Už-2886 /2010 od 4. oktobra 2012. godine).

9 . S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti