Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neažurnog postupanja prvostepenog suda i dugotrajnog rešavanja procesnih pitanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1878/2011
24.12.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sud ije Vesna Ilić Prelić, Milan Stanić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Izeta Islamovića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, ne sednici Veća održanoj 24. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Izeta Islamovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazrau u predmetu P. 30/95, a zatim pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 2778/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Izet Islamović iz Novog Pazara je 21. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Nermina Ajdinovića, advokata iz Novog Pazara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 2778/10. Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da su tužioci M.M. i E.M. još 13. januara 1995. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru protiv njega kao tuženog, radi duga; da je u postupku doneta privremena mera 25. januara 1995. godine i da je istican i prigovor nenadležnosti, da bi Vrhovni kasacioni sud 23. juna 2010. godine našao da je u predmetu nadležan Osnovni sud u Novom Pazaru; da se više puta pritužbama na rad postupajućih sudova obraćao Osnovnom sudu u Novom Pazaru i Vrhovnom sudu Srbije; da postupak traje 15 godina, a da ni prvostepena odluka nije doneta čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pr avna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. navedenog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 2778/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci M.M. i E.M. su 13. januara 1995. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru protiv tuženog Izeta Islamovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi duga i vraćanja stvari, sa predlogom za izdavanje privremene mere.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 30/95 od 25. januara 1995. godine određena je privremena mera tako što se tuženom zabranjuje da raspolaže stvarima - robom u njegovoj svojini, a koja se nalazi u poslovnoj prostoriji tuženog.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 30/95 od 31. maja 1995. godine odbijen je kao neosnovan prigovor tuženog da za suđenje u ovom sporu nije nadležan Opštinski sud u Novom Pazaru.

Dalje, pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru održana su dva ročišta -1. novembra 1996.godine i 29.novembra 2007. godine na kojima su saslušane parnične stranke, dok četiri ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga (15. oktobra 1996, 9. januara 1998, 11. februara 1998. i 13. januara 2007. godine ).

Na ročištu od 29. novembra 2007. godine tuženi je ponovo stavio prigovor stvarne nenadležnosti Opštinskog suda u Novom Pazaru i rešenjem Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 30/95 od 4. marta 2008. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i odredio da se predmet ustupi Trgovinskom sudu u Kraljevu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Rešenjem Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 160/10 od 29. aprila 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđeno je rešenje Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 30/95 od 4. marta 2008. godine.

Privredni sud u Kraljevu nije prihvatio stvarnu nadležnost u predmetu, već je spise dostavio Vrhovnom kasacionom sudu radi rešavanja sukoba nadležnosti između sudova i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R1. 113/10 od 23. juna 2010. godine određeno je da je za suđenje u ovom predmetu stvarno nadležan Osnovni sud u Novom Pazaru.

Pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru predmet se zatim vodio pod brojem P. 2778/10 i održano je jedno ročište na kome su saslušane parnične stranke, dok tri ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da je nakon podnošenja ustavne žalbe prvostepeni sud odlučio i presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 2778/10 od 15. septembra 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže tuženog da na ime duga isplati iznos od 232.600,00 dinara i obavezani su tužioci da tuženom solidarno naknade iznos od 22.500,00 dinara na ime troškova postupka.

Presudom Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 329/12 od 12. aprila 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 2778/10 od 15. septembra 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči prav o na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 11 godina i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnoš enja tužbe, 13. januara 1995. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni postupak okončao u razumnom roku.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prvostepeni sud je meritorno odlučio tek posle 16. godina i devet meseci, drugostepeni sud je odlučio u kratkom vremenskom periodu, posle sedam meseci, što znači da je parnični postupak trajao preko 17 godina. Do donošenja prvostepene presude, sudovi su rešavali o procesnim pitanjima, odnosno o stvarnoj nadležnosti suda u predmetnom postupku i u prvostepenom postupku koji je trajao 16 godina bilo je održano samo tri ročišta za glavnu raspravu - 1. novembra 1996, 29. novembra 2007. i 15. septembra 2011. godine. Dakle od prvog do drugog održanog ročišta prošlo je 11 godina a od drugog do trećeg održanog ročišta četiri godine, te isključivu odgovornost za dugogodišnje trajanje postupka snosi prvostepeni sud.

Dakle, trajanje parničnog postupka od preko 17 godina i po praksi Ustavnog suda i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava predstavlja nerazumno dug period trajanja postupka.

Po oceni Suda podnosilac ustavne žalbe je doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu njegovu neaktivnost u periodu od 11 godina (od 1996. do 2007. godine), u smislu nezainteresovanosti za ubrzanje i okončanje predmetnog postupka. Takođe, predmet spora je bio od značaja za podnosioca, imajući u vidu da se radilo o isplati za njega značajnog novčanog iznosa.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležn og suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu , praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti