Ustavna žalba zbog neujednačene sudske prakse o naknadi zarade

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Okružnog suda u Novom Pazaru i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Razlog je neujednačena sudska praksa i pogrešno tumačenje sporazuma, kojim nije obuhvaćena naknada zarade.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubiše Poleksića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. novembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubiše Poleksića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 231/07 od 9. maja 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 578/07 od 25. septembra 2007. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 578/07 od 25. septembra 2007. godine i nalaže Okružnom sudu u Novom Pazaru, odnosno drugom stvarno nadležnom sudu, da donese novu odluku po žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 231/07 od 9. maja 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubiša Poleksić iz Novog Pazara je, preko punomoćnika Mare H. Popović, advokata iz Novog Pazara, 25. oktobra 2007. godine Ustavnom sudu podneo dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, prava iz čl. 17, 23. i 40. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava iz člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju.
U ustavnoj žalbi se navodi da su osporenim presudama povređena navedena prava iz razloga što su sudovi pogrešno zaključili da je sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnosioca ustavne žalbe i poslodavca, regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnosiocu nema dugovanja i odbili njegov tužbeni zahtev za naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva za period od 1. januara 2004. do 31. decembra 2006. godine. Podnosilac smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade, što je regulisano odredbom člana 2. navedenog sporazuma, te da su u pitanju dve ''različite kategorije prava''. Takođe navodi da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru po osnovu istog pravnog pitanja donosili različite presude, čime je stvorena pravna nesigurnost. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenim presudama povređena navedena prava.
U odgovoru na ustavnu žalbu Okružnog suda u Novom Pazaru od 4. novembra 2008. godine se ističe da su navodi iz ustavne žalbe neosnovani, jer je „Građansko veće Okružnog suda u Novom Pazaru, do zaključivanja Sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključenog između zaposlenih kao tužilaca i poslodavca DP Savremena konfekcija „Raška" iz Novog Pazara, kao tuženog, potvrđivalo presude prvostepenog suda sa razloga što su punomoćnici tuženika priznavali tužbeni zahtev, a prvostepeni sud donosio presude kojima je usvajao tužbeni zahtev tužilaca kao osnovan, da bi nakon potpisivanja izjava, kojim su se tužioci kao radnici neopozivo opredelili za jednu od tri ponuđene opcije socijalnog programa, a zatim zaključivanjem navedenog sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, kojim je utvrđeno da poslodavac kao tuženi nema prema tužiocima nikakva dugovanja po osnovu neisplaćenih zarada, a poslodavac se obavezao da uplati fondu PIO doprinose prema važećim propisima u celini, prvostepeni sud presuđivao tako što je odbijao tužbene zahteve za isplatu neisplaćenih zarada i obavezivao tuženika kao poslodavca na uplatu doprinosa za PIO, što je veće Okružnog suda svojim odlukama i prihvatalo". U navedenom odgovoru se još ističe da su neosnovani navodi ustavnih žalbi „da je Okružni sud menjao shvatanja i time doveo u neravnopravan položaj podnosioce ustavnih žalbi u odnosu na ostale radnike - tužioce".
Uz odgovor na ustavnu žalbu, Ustavnom sudu je dostavljeno više presuda Okružnog suda u Novom Pazaru kojima se potkrepljuju činjenice navedene u dopisu Okružnog suda.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i presude koje je Okružni suda u Novom Pazaru dostavio uz odgovor na ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je bio u radnom odnosu u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar do 6. februara 2007. godine, kada mu je prestao radni odnos rešenjem poslodavca o prestanku radnog odnosa po osnovu tehnološkog viška.
Sporni sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar i podnosioca ustavne žalbe 6. februara 2007. godine. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja preduzeća prema zaposlenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlenog prema preduzeću (član 1.). U članu 2. sporazuma utvrđeno je da nema duga preduzeća prema podnosiocu ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada, a preduzeće se obavezalo da uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma, preduzeće i zaposleni se odriču prava na raskid ovog sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5. Sporazum su potpisali podnosilac ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.
Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 231/07 od 9. maja 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da sud obaveže tuženika DP Savremena konfekcija „Raška" da tužiocu isplati naknadu zarade u visini minimalne zarade za period od 1. januara 2004. godine do 31. decembra 2006. godine, da na ime tužioca uplati doprinose kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i za osiguranje od nezaposlenosti za period od 1. januara 1992. godine do 6. februara 2007. godine, kao dana prestanka radnog odnosa, i da mu naknadi parnične troškove, pod pretnjom izvršenja, a sve u roku od 8 dana po prijemu presude. U obrazloženju presude stoji da „sud zaključuje da je tužilac sa tuženikom postigao pismeni sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, pa i u delu neisplaćenih zarada, što svakako znači da tu spada i minimalna zarada kao predmet tužbenog zahteva do dana prestanka radnog odnosa i u delu uplate svih doprinosa, te kako zaključeni sporazum proizvodi pravno dejstvo među strankama ... to se tužbeni zahtev tužioca pokazao u celini kao neosnovan".
Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž.1 578/07 od 25. septembra 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 231/07 od 9. maja 2007. godine. U obrazloženju ove presude se navodi da su „neosnovani navodi žalbe da Sporazum nije regulisao pitanje naknade zarade, jer je čl. 2. Sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 06.02.2007. godine utvrđeno da tuženik prema tužiocu nema nikakvih obaveza ... zbog čega je prvostepeni sud izveo pravilan zaključak da je tužilac sa tuženikom postigao pismeni sporazum o regulisanju obaveza po osnovu rada, pa i u delu neisplaćenih naknada zarada, sve do prestanka radnog odnosa."
Dostavljenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž.1 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika istog tuženika i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1 1079/06 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude navodi se da činjenica da je tužilja B.M. iz Novog Pazara potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, ''okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade, a u stavu 2. istog člana tuženi se kao poslodavac obavezao na uplatu doprinosa''.
4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i člana 17. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju i člana 23. Povelje, kao i prava na rad iz člana 40. Povelje. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije i Povelje, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.
Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći; da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05) kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad.
Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između naknade zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa, koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog i zarade, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnosilac ustavne žalbe nema potraživanja u odnosu na zaradu (tačka 2. sporazuma), nema ni potraživanja u odnosu na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da je tužilac sa tuženim postigao pismeni sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, pa i u delu neisplaćenih zarada, što svakako znači da tu spada i minimalna zarada kao predmet tužbenog zahteva. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da time što u konkretnom slučaju nadležni sudovi nisu utvrdili da li je podnosilac ustavne žalbe imao potraživanje prema tuženom do zaključenja sporazuma, odnosno do prestanka radnog odnosa, povređeno njegovo pravo na pravičnu naknadu za rad.
Ustavni sud naglašava da naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada predstavlja pravičnu naknadu za rad u smislu odredbe člana 60. stav 4. Ustava. Naime, podnosilac ustavne žalbe je bio na plaćenom odsustvu ne svojom voljom, već odlukom poslodavca. U takvoj pravnoj situaciji, naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada se ima upodobiti sa pravičnom naknadom za rad, a koje se zaposleni, saglasno odredbi člana 60. stav 4. Ustava, ne može odreći.
6. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje na povredu prava na pravično suđenje. Tim pre što ujednačavanje sudske prakse redovnih sudova ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog suda Srbije.
Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe u konkretnom slučaju osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite presude. Naime, i u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe i u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 je utvrđeno da su tužioci bili u radnom odnosu kod tuženika do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu odluke tuženika o proglašenju tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži niz godina nalazili na plaćenom odsustvu. Takođe u oba postupka tužioci su tražili isplatu minimalne zarade i uplatu doprinosa obaveznog socijalnog osiguranja, koje zahteve je tuženi osporio iz razloga što su tužioci potpisali identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog istovetnog činjeničnog i pravnog stanja u oba predmeta, sud je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbio, dok je u postupku koji se vodio u predmetu P1 1079/06 isti zahtev usvojio, dok je u oba slučaja Okružni sud u Novom Pazaru potvrdio tako potpuno različite prvostepene odluke.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njegovog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev pravnosnažno usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju doneo potpuno različite presude, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom suda datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.
7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/2007), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da su osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1 231/07 od 9. maja 2007. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 578/07 od 25. septembra 2007. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.
Ustavni sud naglašava da je na isti način već odlučio u predmetima Už. 143/07 i Už. 197/07.
Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju štetne posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude Okružnog suda u Novom Pazaru, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi podnosioca. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po podnetoj žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava iz člana 58. Ustava preuranjen.
8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Ustavna žalba zbog neujednačene sudske prakse o naknadi zarade

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti