Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 12 godina, a još uvek nije prvostepeno okončan. Sud je naložio hitno okončanje postupka i utvrdio pravo na naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Stevanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. decembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Stevanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2858/02 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način određen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke, okončao u najkraćem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dragan Stevanović iz Beograda je 10. februara 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2858/02.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je predmetni parnični postupak pokrenuo 12. maja 1997. godine tužbom radi isplate duga, a da isti do danas nije okončan. Postupajući sudija u parničnom postupku, prema navodima podnosioca, više puta je odlagao ročište radi pokušaja mirnog rešenja spora, iako stranke to nisu nikad predložile, čime je bespotrebno produženo trajanje postupka. Podnosilac je dalje naveo da je u postupku određeno sprovođenje dokaza veštačenjem u maju 2005. godine, a da je tek nakon više od tri godine izrađen i dostavljen nalaz veštaka. Prema navodima podnosioca, predmetni parnični postupak je prekinut 6. novembra 2008. godine zbog smrti tuženog, a on sam je pokrenuo ostavinski postupak kao zainteresovano lice, znajući da naslednici tuženog to neće učiniti jer nemaju pravni interes. Takođe, podnosilac je naveo da će naslednici tuženog verovatno odugovlačiti ostavinski postupak da bi njega onemogućili da ostvari svoje pravo. Iz navedenih razloga, podnosilac je predložio da Ustavni sud naloži hitno okončanje predmetnog parničnog postupka i zahtevao naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2858/02 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. maja 1997. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Dušana Babovića iz Beograda radi isplate duga. Povodom navedene tužbe formiran je predmet P. 2862/97. Pripremno ročište je održano 14. novembra 1997. godine, na kome je na saglasan predlog stranaka doneto rešenje o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka u predmetu tog suda P. 4503/96. Tužilac je podneskom od 26. marta 1998. godine predložio sudu nastavak postupka, s obzirom na to da je parnični postupak P. 4503/96 pravnosnažno okončan 23. marta 1998. godine. Nakon toga, ročište zakazano za 2. oktobar 1998. godine odloženo je zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a na ročištu održanom 24. novembra 1998. godine doneto je rešenje da se postupak nastavi.

U periodu od 1999. godine do 2002. godine održano je osam ročišta za glavnu raspravu, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem stranaka i većeg broja svedoka, dok tri zakazana ročišta nisu održana, i to prvo na predlog tuženog, drugo zbog znaka vazdušne opasnosti, a treće zbog nedolaska svedoka. U periodu od 2002. godine do 2005. godine održano je osam ročišta za glavnu raspravu, dok sedam zakazanih ročišta nije održano, i to jedno ročište zbog promene predsednika veća, jedno bez navođenja posebnih razloga, a na kome su stranke bile prisutne, jedno zbog nedolaska stranaka i četiri ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Prva dva održana ročišta (26. aprila i 14. juna 2002. godine) su, nakon izjašnjavanja tužioca da ostaje pri tužbenom zahtevu i tuženog da osporava tužbeni zahtev, odložena „radi eventualnog mirnog rešenja spora“. Tako je na ročištu održanom 14. juna 2002. godine sud doneo rešenje kojim je ročište odložio iz navedenog razloga, a na zapisniku je konstatovano da se predmetu odredi novi broj. Predmet je potom zaveden pod brojem P. 2858/02. Na ročištu održanom 24. aprila 2003. godine sud je, nakon izjašnjavanja tužioca da ostaje pri tužbenom zahtevu i tuženog da osporava tužbeni zahtev, odložio ročište iz razloga što pisarnica nije postupila po nalogu i združila označene spise predmeta tog suda. Na ročištu održanom 30. juna 2004. godine sud je doneo rešenje o mirovanju postupka, zbog nedolaska parničnih stranaka. Istog dana sačinjena je i službena beleška u kojoj je konstatovano da je, nakon donošenja rešenja o mirovanju, u sudnicu pristupio punomoćnik tužioca koji je izjavio da je bio ispred sudnice i da nije čuo poziv, kao i da će podneti predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Na ročištu održanom 24. januara 2005. godine sud je doneo rešenje kojim je usvojio predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje i ukinuo rešenje o mirovanju postupka od 30. juna 2004. godine.

Sud je na ročištu održanom 18. aprila 2005. godine, koje je inače i poslednje održano ročište u predmetnom postupku, doneo rešenje kojim je prihvatio predlog punomoćnika tužioca i odredio veštačenje od strane veštaka građevinske struke. Dopisom od 8. decembra 2005. godine veštak se obratio sudu molbom da dâ nalog tuženom da mu omogući uvid u projektnu dokumentaciju, odnosno da mu istu dostavi radi obavljanja veštačenja, navodeći pritom da je više puta pokušao da neposredno od tuženog pribavi tu dokumentaciju, ali bez uspeha. Sud je dopisom od 13. decembra 2005. godine naložio tuženom da omogući uvid u projektnu dokumentaciju, odnosno da istu dostavi veštaku radi obavljanja veštačenja. Podneskom od 2. novembra 2005. godine podnosilac se obratio sudu sa molbom da naloži veštaku da u što kraćem roku sprovede veštačenje, ili da odredi drugog veštaka u postupku. Takođe, podneskom od 28. marta 2006. godine tužilac se obratio sudu predlažući da sud odredi drugog veštaka u predmetu, zbog nesprovođenja veštačenja. Sud je dopisom od 4. septembra 2006. godine dao nalog tužiocu i tuženom da se izjasne o predlogu za određivanje novog veštaka, što je tužilac i učinio 15. septembra 2006. godine. Sud je 20. februara 2007. godine doneo rešenje kojim je odredio drugog veštaka u predmetu, a koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 27. juna 2008. godine

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2858/02 od 6. novembra 2008. godine, koje je pogrešno označen kao P1. 1871/07, utvrđeno je da se prekida predmetni parnični postupak. U obrazloženju rešenja je navedeno da je tuženio preminuo, te je sud primenom člana 214. i člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Ostavinski postupak iza pokojnog Dušana Babovića pokrenut je 18. novembra 2008. godine pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, a koji je 17. jula 2009. godine doneo rešenje o nasleđivanju O. 4350/08. Protiv navedenog rešenja izjavljena je žalba drugostepenom sudu 19. oktobra 2009. godine, a povodom koje je u Višem sudu u Beogradu formiran predmet Gž. 8006/10 i postupak odlučivanja o žalbi je u toku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad stranka umre (član 214. tačka 1)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač 1) do 5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine (član 217. stav 1.); da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da sud određuje veštačenje rešenjem koje sadrži: ime i prezime, zanimanje veštaka, predmet spora, predmet i obim veštačenja i rok za dostavljanje nalaza i mišljenja u pisanom obliku i da se prepis rešenja dostavlja veštaku zajedno sa pozivom za ročište za glavnu raspravu, kao i da će sud u pozivu upozoriti veštaka da svoje mišljenje mora izneti savesno i u skladu sa pravilima nauke i struke i upozoriti ga na posledice nedostavljanja nalaza i mišljenja u ostavljenom roku, odnosno neopravdanog izostanka sa ročišta i pravu na nagradu i naknadu troškova (član 256. st. 1, 2. i 3.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka i da će ako veštak dostavi nalaz i mišljenje koji su nejasni, nepotpuni ili protivrečni sami sebi ili utvrđenim okolnostima sud odrediti veštaka da ih dopuni, odnosno ispravi nalaz i mišljenje i odrediti rok za ponovno dostavljanje nalaza i mišljenja (član 258. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koji započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembara 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro devet i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 27. maja 1997. godine kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao skoro 12 godina i da još uvek nije doneta prvostepena odluka.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak. U prilog navedenom je i činjenica da je u predmetnom postupku sproveden dokazni postupak saslušanjem većeg broja svedoka, uvidom u odgovarajuće spise predmeta istog suda i veštačenjem od strane veštaka građevinske struke.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u ovom parničnom postupku, svojim postupcima nije doprineo neopravdanoj dužini njegovog trajanja do 6. novembra 2008. godine, kada je postupak prekinut. Naime, podnosilac je uredno prisustvovao zakazanim ročištima za glavnu raspravu, postupao po nalozima suda, a zbog nesprovođenja veštačenja predlagao je sudu da odredi drugog sudskog veštaka. Međutim, nakon prekida postupka, postoji izvesni doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Ovo iz razloga što je predmetni parnični postupak prekinut usled smrti tuženog, te je tužilac, saglasno odredbi člana 217. stav 1. Zakona o parničnom postupku, bio ovlašćen da označi naslednike ili staraoca zaostavštine tužene i da predloži sudu da ih pozove da preuzmu postupak. Ipak, on to nije učinio, tako da predmetni parnični postupak još uvek nije nastavljen. Navodi podnosioca o tome da postupak ne može da se nastavi do okončanja ostavinskog postupka nisu osnovani, iz razloga što za procesnu legitimaciju stranke u postupku nije bitno postojanje pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju. U pogledu interesa podnosioca ustavne žalbe, predmet spora je za njega nesumnjivo od materijalnog značaja, jer se radi o sporu radi isplate duga.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da odgovornost za neopravdano dugo trajanje predmetnog parničnog postupak snosi, pre svega, prvostepeni sud. Naime, odgovornost suda prvenstveno leži u činjenici da u periodu dužem od deset i po godina nije doneta prvostepena odluka o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu period od 26. marta 1998. godine, kada je sudu podnet predlog za nastavak predmetnog postupka, pa do 6. novembra 2008. godine, kada je po drugi put rešenjem suda prekinut postupak. U toku postupka nije održano 11 zakazanih ročišta za glavnu raspravu, iz razloga koji se, pre svega, mogu pripisati na teret sudu (sprečenost postupajućeg sudije, promena predsednika veća i dr.). Prvostepeni sud je rešenjem od 18. aprila 2005. godine odredio veštačenje od strane sudskog veštaka građevinske struke, da bi potom, zbog nepostupanja veštaka, rešenjem od 20. februara 2007. godine doneo rešenje kojim je odredio drugog veštaka, a nalaz i mišljenje veštaka dostavljen je sudu tek 27. juna 2008. godine. Dakle, prvostepeni sud tri i po godine nije održao ni jedno ročište, i to zbog nemogućnosti da se sprovede veštačenje od strane sudskog veštaka građevinske struke. Ovo iz razloga što je sud, nakon skoro dve godine od određivanja veštačenja, a godinu dana od kada je to predložio podnosilac ustavne žalbe, doneo rešenje kojim je odredio drugog veštaka da sprovede traženo veštačenje. Takođe, novoodređenom veštaku trebalo je godinu dana i četiri meseca da izradi svoj nalaz i mišljenje i da ga dostavi sudu. Ustavni sud nalazi da prvostepeni sud nije preduzeo nijednu od mera propisanih odredbama člana 254. stav 1. i člana 258. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kako bi obezbedio efikasno izvođenje dokaza veštačenjem.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere, kada se za to steknu uslovi, kako bi se parnični postupak koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2858/02 okončao u najkraćem roku.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević