Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje. Utvrđeno je da je Apelacioni sud proizvoljno tumačio materijalno pravo potvrđujući ugovornu odredbu o primeni različitih kurseva za kredit u švajcarskim francima, stavljajući korisnika kredita u neravnopravan položaj.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1880/2017
23.01.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalb ama J. L . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. januara 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. L . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7860/16 od 22. decembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, u delu kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.9895/2014 od 20. septembra 2016. godine u stavu šestom izreke, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7860/16 od 22. decembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, u delu kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.9895/2014 od 20. septembra 2016. godine u stavu šestom izreke, i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude.

3. Odbacuje se ustavna žalba J. L . izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1121/2017 od 18. oktobra 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. L . iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu, 6. marta 2017. godine, preko punomoćnika N. T, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7860/16 od 22. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1 . i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je, 1. februara 2018 . godine, preko istog advokata, izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1121/2017 od 18. oktobra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Obe ustavne žalbe su u upisniku Ustavnog suda zavedene pod istim brojem – Už-1880/2017.

U ustavnim žalb ama, pored ostalog je navedeno: da je u parničnom postupku podnosilac ustavne žalbe kao tužilac u pretežnom delu uspeo u sporu, ali da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tužena banka da mu isplati određeni iznos sa zateznom kamatom, po osnovu sticanja bez osnova zbog primene različitih kurseva obračuna, kao i u delu kojim je tražio da se umanji iznos preostalog neotplaćenog dela glavnice kredita za određeni iznos; da podnosilac smatra da je ništava odredba ugovora kojom je ugovoren različit kurs obračuna, jer je vrednost kreditnih sredstava koje mu je plasirala banka obračunat po srednjem kursu, dok je on bio dužan da isti iznos vraća u dinarima po prodajnom kursu; da je na opisan način povređeno načelo jednake vrednosti davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, kao i član 395. istog zakona; da (što se tiče tužbenog zahteva koji se odnos na umanjenje iznosa preostalog neotplaćenog dela glavnice kredita za određeni iznos) nije prihvatljivo ni obrazloženje da sudovi nemaju ovlašćenja da utiču na ugovorenu volju stranaka i da nalože strankama da reše ugovorni odnos na način koji je tražen u stavu sedam izreke prvostepene presude; da je povreda prava na jednaku zaštitu prava nastala zbog različitog postupanja sudova u identičnim slučajevima; da je osporenim revizijskim rešenjem neopravdano njegova revizija odbačena, jer je Vrhovni kasacioni sud našao da je pobijana odluka usaglašena sa sudskom praksom, što po mišljenju podnosioca nije tačno.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen u presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 9895/2014 od 20. septembra 2016. godine stavom prvim izreke odbijen je prigovor litispendencije; stavom drugim izreke odbijen je predlog za prekid postupka; stavom trećim izreke usvojen je zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrđeno da su odredbe člana 2 . pod stavom – Kamata u tački 2. ugovora o stambenom kreditu broj ML 125/06 zaključenog 10. aprila 2006. godine između tužioca i tužene „E .“ ad Beograd, koja glasi: „Banka zadržava pravo promene kamatne stope, to jest Banka može do konačnog izmirenja svih obaveza korisnika kredita po ovom ugovoru bez zaključenja posebnog aneksa menjati visinu kamatne stope iz prethodnog stava u skladu sa aktima poslovne politike banke koju regulišu visinu i način obračuna kamate“, ništave i da ne proizvode pravno dejstvo; stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu po osnovu stečeno g bez osnova zbog povećanja ugovorene kamatne stope, isplati iznos od 2.244,24 švajcarskih franaka (u daljem tekstu: CHF), u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu N arodne Banke Srbije (u daljem tekstu: NBS) na dan isplate, sa zateznom kamatom po domicilnoj kamatnoj stopi za CHF na taj iznos počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa , pa do 25. decembra 2012. godine, a od tada, pa do konačne isplate po stopi utvr đenoj Zakonom o zateznoj kamati; stavom petim izreke usvojen je eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da tužiocu po osnovu sticanja bez osnova, zbog p ovećanja ugovorene kamatne stope isplati iznos od 136.260,60 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom; stavom šestim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu po osnovu sticanja bez osnova , a zbog primene različitih kurseva obračuna isplati iznos od 129.447,11 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom; stavom sedmim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da na osnovu predmetnog ugovora o stambenom kreditu umanji iznos preostalog neotplaćenog dela glavnice kredita za iznos od 639,31 CHF, te da u skladu sa tim sačini novi Plan otplate kredita i izda ga tužiocu; stavom osmim izreke obavezana je tužena da tužiocu isplati troškove postupka.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je osporenu presudu Gž. 7860/16 od 22. decembra 2016. godine, kojom je, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u stavovima četvrtom, šestom, sedmom i osmom izreke , dok je u stavu drugom izreke odbije n kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku proizlazi: da je tužilac, kao korisnik kredita, sa tuženom bankom 10. aprila 2 008. godine zaključio ugovor o stambenom kreditu broj ML 125/06, kojim mu je tužena odobrila kredit u ukupnom iznosu od 131.397,76 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke, važećem na dan puštanja kredita u tečaj; da je kredit odobren tužiocu na rok od 312 meseci, pri čemu se obračun i plaćanje anuiteta utvrđenih u planu otplate vrši u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke na dan uplate; da je ugovoreno da će na iznos sredstva odobrenog kredita banka obračunavati i naplaćivati kamatu po promenljivoj kamatnoj stopi koja u momentu zaključenja ovog ugovora iznosi 4,35% na godišnjem nivou, kao i da tužena zadržava pravo promene kamatne stope u skladu sa aktima poslovne politike koji regulišu visinu i način obračuna kamate do konačnog izmirenja obaveza od strane korisnika kredita bez zaključenja posebnog aneksa; da je tužena, bez pristanka tužioca menjala visinu kamatne stope; da je prvostepeni sud izvođenjem dokaza veštačenjem utvrdio da se počev od 31. avgusta 2007. godine javlja razlika u visini anuiteta iskazanog u CHF, tako da je umesto visine anuiteta od 708,28 CHF prema prvobitnom planu otplate, visina išla i do 850,25 CHF u decembru 2008. godine; da je utvrđena i razlika između neotplaćene glavnice prema prvobitnom planu otplate i planu otplate važećem na dan 1. septembar 2015. godine u iznosu od 639,31 CHF na štetu korisnika kredita, kao i razlika za slučaj da su anuiteti obračunati prema istom kursu po kom je kredit pušten u tečaj. Dalje je u presudi navedeno: da je polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno prvostepeni sud zaključio da je ništava odredba člana 2. pod stavom Kamata u tački 2. ugovora o stambenom kreditu između tužioca i tužene u delu u kome je ugovoreno da banka zadržava pravo promene kamatne stope, odnosno da banka može do konačnog izmirenja svih obaveza korisnika kredita po tom ugovoru, bez zaključenja posebnog aneksa, menjati visinu kamatne stope iz prethodnog stava u skladu sa aktima poslovne politike banke koji regulišu visinu i način obračuna kamate, jer je protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima u smislu odredbe člana 103. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima, pošto kamata nije određena u smislu odredbe čl. 47 . i 50. istog zakona, a to je bitan elemenat ugovora o kreditu; da, k ako je deo imovine tužioca prešao u imovinu tužene, a za taj prelaz kasnije osnov otpao u predmetnom ugovoru o stambenom kreditu, jer je u toku postupka utvrđena delimična ništavost tog ugovora u delu naplate uvećane kamate, to je prvostepeni sud pravilno zaključio da se tužena neosnovano obogatila u smislu odredbe člana 210. stav 2 . Zakona o obligacionim odnosima, pa je pravilno odlučio kada je usvojio eventualni zahtev i tuženu obavezao da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati ukupan iznos od 136.260,60 dinara, sa pripadajućom kamatom; da je kamata dosuđena saglasno odredb i člana 214 . Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužena nesavesna pošto je kao finansijski i stručno dominanta ugovorna strana tužiocu nametnula ugovor kakav njoj najviše odgovara, kome je tužilac kao korisnik kredita pristupio davanjem saglasnosti na ugovorene odredbe, koje je tužena banka unapred jednostrano odredila na apstraktan način bez pregovora sa tužiocem i bez njegove mogućnosti da utiče na sadržaj odredbe ugovora; da je suprotno žalbenim navodima tužioca, prvostepeni sud pravilno odlučio kada je obavezao tuženu da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 136.260,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada je tužilac kao korisnik kredita vršio uplatu mesečnih anuiteta; da se obaveza vraćanja vrši u dinarima, s obzirom na to da je tužilac anuitete plaćao u dinarima, a njena visina se određuje obračunom dinarske protivvrednosti po kursu koji je ugovoren i primenjivan kada je korisnik kredita vršio uplatu mesečnih anuiteta; da je na tako utvrđene iznose tužena dužna da plati i zateznu kamatu od dana uplate svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do konačne isplate, kako je to pravilno našao i prvostepeni sud; da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da prvostepeni sud u obrazloženju odluke nije dao odlučne činjenice kada je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu kao stečeno bez osnova zbog primene različitih kurseva obračuna, isplati iznos od 129.447,11 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; da pravilno prvostepeni sud nalazi da su u ovom delu obaveze ugovornih strana dopuštene i određene u smislu odredaba čl . 47, 49 . i 50 . i člana 103 . stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima, te da se ugovoranje kursne razlike ne može smatrati nepoštenim ili nepravičnim poslovanjem u smislu odredaba čl . 44. do 48. Zakona o zaštiti potrošača, imajući u vidu da je ugovorna odredba kojom se tužilac kao korisnik kredita obavezao da tuženoj plaća mesečne anuitete u dinarskoj protivvrednosti CHF po prodajnom kursu na dan uplate, a da mu je kredit odobren u dinarskoj protivvrednosti CHF po srednjem kursu na dan uplate, izražena jednostavnim, jasnim i razumljivim jezikom, koju bi shvatio razuman čovek tužiočevog znanja i iskustva, da je tužena sa sadržajem ugovorne odredbe upoznala tužioca pre zaključenja ugovora, na način koji tužiocu pruža stvarnu mogućnost da se upozna sa sadržinom odredbe i da je na tako definisanu odredbu tužilac pristao; da imajući u vidu prirodu ugovora (stambeni kredit), okolnosti pod kojim je ugovor zaključen, visinu kredita koja je odobrena tužiocu, kao i način na koji je postignuta saglasnost o sadržini navedene odredbe, pravilno prvostepeni sud nalazi da tužena svojim ponašanjem nije uticala na ekonomsku odluku tužioca da prihvati ovako definisanu odredbu ugovora; da pravilno prvostepeni sud zaključuje da postoji osnov za primenu različitih kurseva, te da je iz tog razloga tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu kojim je tražio da mu tužena na ime stečenog bez osnova zbog primene različitog kursa isplati pojedinačne iznose i pripadajuću kamatu bliže navedenu u stavu šestom izreke presude; da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da na osnovu ugovora o stambenom kreditu između tužioca i tužene umanji iznos preostalog neotplaćenog dela glavnice kredita za iznos od 639,31 CHF, te da u skladu sa tim sačini novi Plan otplate kredita i izda ga tužiocu; da je sud ovlašćen da utvrdi ništavost ugovora ili pojedinih odredaba ugovora, ali ne i da nakon utvrđenja ništavosti ugovora ili pojedinih odredbi ugovora iznova uređuje odnos između ugovornih strana, pa s tim u vezi ukoliko i nakon utvrđenja ništavosti ugovora ili pojedinih odredbi ugovora u budućnosti nastanu posledice u imovini tužioca i banke, tužilac je ovlašćen da traži sudsku zaštitu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu, pored ostalih, ustavnom žalbom ukazuje, svakom se jemči pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano : da u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da su opšti uslovi određeni od strane jednog ugovarača, bilo da su sadržani u formularnom ugovoru, bilo da se na njih ugovor poziva, dopunjuju posebne pogodbe utvrđene među ugovaračima u istom ugovoru, i po pravilu obavezuju kao i ove (član 142. stav 1.); da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze (član 395.); da se u govorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom (član 1065.).

Zakonom o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, broj 62/06) je propisano: da je u smislu ovog zakona valutna klauzula ugovaranje vrednosti obaveze u devizama (valuta obaveze) u Republici s tim što se plaćanje i naplaćivanje po tim ugovorima vrši u dinarima (valuta isplate) (član 2. tačka 24); da banka može rezidentu – fizičkom licu odobriti kredit u devizama radi kupovine nepokretnosti u zemlji (član 25. stav 2.) .

5. Analizirajući osporenu presudu sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud najpre podseća da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je drugostepeni sud proizvoljno protumačio i primenio materijalno pravo , nalazeći da nije protivno zakonu to što se podnosilac obavezao da tuženoj plaća mesečne anuitete u dinarskoj protivvrednosti CHF po prodajnom kursu na dan uplate, dok mu je kredit odobren u dinarskoj protivvrednosti CHF po srednjem kursu na dan uplate.

Ustavni sud najpre podseća da su sudovi da bi odlučili o tužbenom zahtevu koji se odnosi na isplatu iznosa od 129.447,11 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom, a zbog primene različitih kurseva obračuna (o kome je odlučeno u stavu šestom izreke prvostepene presude), morali da kao prethodno pitanje utvrde da li je ništava odredba ugovora, kojom je ugovoreno da se isplata kreditnog iznosa vrši po srednjem (nižem) kursu, a da se otplata kredita istog kreditnog iznosa vrši po prodajnom (višem) kursu.

Predmetni ugovor o kreditu u dinarima sa valutnom klauzulom u CHF, regulisan je odredbama člana 1065. u vezi člana 395. ZOO i člana 25. stav 2. i člana 34. u vezi člana 2. tačka 24. Zakona o deviznom poslovanju. Odredbom člana 395. ZOO propisano je da se ispunjenje novčanih obaveza koje glase na plaćanje u nekoj stranoj valuti može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Kako nije opredeljeno koji će se kurs valute primeniti u odnosu na njenu kupovnu, prodajnu ili srednju tržišnu vrednost, to ne postoji smetnj a da ugovorne strane utvrd e bilo koji tržišno određeni kurs. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud smatra da načelo savesnosti i poštenja, kao i načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja , nameću obavezu da se po istom kursu utvrđuje vrednost kreditnih sredstava kada se stavljaju na raspolaganje korisniku kredita, i visina dospelih rata za vraćanje. Međutim, podnosilac ustavne žalbe je kao korisnik kredita, zaključujući ugovor o kreditu, ugovaranjem isplate kreditnog iznosa po srednjem (nižem) kursu i ugovaranjem otplate kredita istog kreditnog iznosa po prodajnom (višem) kursu, očigledno doveden u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu banku . Ovo posebno dobija na značaju kada se ima u vidu da se radi o formularnom ugovoru (ugovoru po pristupu) u kom e je osnovne i obavezne elemente ugovora sačinila banka kao davalac finansijske usluge (kredita), a korisnik usluge (kredita) prihvatio takve unapred određene uslove ugovora. Ustavni sud ocenjuje da je Apelacioni sud prilikom odlučivanja, u konkretnom slučaju, propustio da se pridržava pravila da se ugovor tumači u korist stranke koja je pristupila ugovoru, naročito kada je reč o takvim klauzulama koje su očigledno izraz velike nadmoći druge stranke. Navedena klauzula, u ovom slučaju, svakako ispunjava navedeni uslov, jer se radi o klauzuli koja očigledno ukazuje da je njena sadržina suprotna principu jednake vrednosti uzajamnih davanja, zbog čega je podnosilac stavljen u nepovoljniji položaj. Nasuprot mišljenju Ustavnog suda, Apelacioni sud je pošao od toga da je „takva odredba ugovora izražena jednostavnim, jasnim i razumljivim jezikom … da je tužena sa sadržajem ugovorne odredbe upoznala tužioca pre zaključenja ugovora … i da je na tako definisanu odredbu tužilac pristao“, ne razmatrajući da li je saglasno načelu savesnosti i poštenja i principu jednake vrednosti uzajamnih davanja, ta odredba suštinski nepravična prema podnosiocu ustavne žalbe, a što je u konačnom ishodu dovelo do odbijanja kao neosnovanog tužbenog zahteva u tom delu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, Apelacioni sud očigledno proizvoljnim tumačenjem i primenom materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, kao slabije strane u navedenom ugovornom odnosu , povredio njegovo pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7860/16 od 22. decembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, u delu kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.9895/2014 od 20. septembra 2016. godine u stavu šestom izreke, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , dok je u tački 2. izreke poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7860/16 od 22. decembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, u delu kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.9895/2014 od 20. septembra 2016. godine u stavu šestom izreke, i odredio da isti sud donese novu odluku po žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude .

7. Ustavni sud je razmatrajući ustavnu žalbu u preostalom delu zbog povrede prava na pravično suđenje, ocenio da osporena drugostepena presuda u tom delu sadrži ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje u kome je, pored ostalog, navedeno – da ugovor nastaje kao posledica saglasnosti volja, a da je sud ovlašćen da utvrdi ništavost ugovora ili pojedinih njegovih odredbi (odredba prema kojoj banka zadržava pravo da menja kamatnu stopu bez zaključenja aneksa ugovora), ali ne i da nakon utvrđenja ništavosti (i obavezivanja tužene na vraćanje stečenog bez osnova) iznova uređuje odnos između ugovornih strana, odnosno da im naloži da svoj budući odnos reše na traženi način ( identično stanovište Ustavni sud je izneo u R ešenju Už- 1505/2017 od 25. aprila 2019. godine). Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Što se tiče navodnog različitog postupanja sudova koje podnosilac vidi u tome što su neki sudovi usvajali tužbene zahteve koji se odnose na umanjenje preostalog dela neotplaćenog dela glavnice kredita i sačinjavanje novog Plana otplate kredita (dok je ovde takav tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen kao neosnovan), Ustavni sud ukazuje da je izvršio uvid u dostavljene pravnosnažne presude Privrednog apelacionog suda i Apelacionog suda u Beogradu, ali je utvrdio da iz njih ne proizlazi da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke. Što se tiče prvostepenih presuda, takođe priloženih uz ustavnu žalbu, Ustavni sud ih nije cenio, s obzirom na to da se ne može sa sigurnošću utvrditi da li su one bile predmet žalbenog postupka pred nadležnim drugostepenim sudovima. Ovo stoga, što do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima može doći , pre svega , nejednakim postupanjem sudova poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bile potkrepljen e tvrdnj e podnosioca ustavne žalbe o uskraćivanju jednake zaštite prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, koji se odnose na usvajajući deo ove odluke i različito postupanje sudova u tom delu, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica poništajem dela osporenog akta.

9. Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1121/2017 od 18. oktobra 2017. godine, imajući u vidu da je poništio deo osporenog akta protiv koga je revizija bila izjavljena, čime je otklonio štetne posledice po podnosioca ustavne žalbe . Stoga je, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu izjavljenu protiv navedenog revizijskog rešenja odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao tački 3. izreke.

10. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti