Zastarelost potraživanja naknade štete od države za terorističke akte

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse. Apelacioni sud je primenio opšti rok zastarelosti za naknadu štete od države zbog smrti lica u terorističkom aktu, umesto privilegovanog roka predviđenog za štetu iz krivičnog dela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mijajla Maraša i Neđeljka Maraša, obojice iz Ostrelja, Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Mijajla Maraša i Neđeljka Maraša i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13049/10 od 16. decembra 2010. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mijajlo Maraš i Neđeljko Maraš, obojica iz Ostrelja, Republika Crna Gora, izjavili su 26. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Dragoljuba Rajevića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13049/10 od 16. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na naknadu štete i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda i odbijen je tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se obaveže Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova da im naknadi štetu zbog smrti sina, odnosno brata, koji je ubijen 1999. godine od strane šiptarskih terorista na području AP Kosovo i Metohija; da potraživanje podnosilaca nije zastarelo, jer je šteta pričinjena krivičnim delom terorizma, zbog čega je drugostepeni sud trebalo da primeni privilegovani rok zastarevanja (15 godina) na koji upućuje član 377. Zakona o obligacionim odnosima, a ne rokove propisane članom 376. istog zakona; da je podnosiocima povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer su sudovi u više drugih parnica izrazili stav da nisu zastarela potraživanja tih tužilaca, koji su bili u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, primenjujući privilegovani rok zastarevanja potraživanja iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47717/2010 od 26. aprila 2010. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, pa je obavezana tužena Republika Srbija-Ministarstvo unutrašnjih poslova da im isplati određene iznose na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled smrti bliskog lica, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da Mijajlu Marašu naknadi troškove podizanja nadgrobnog spomenika pokojnom sinu.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je osporenu presudu Gž. 13049/10 od 16. decembra 2010. godine kojom je preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47717/2010 od 26. aprila 2010. godine, tako što je u celini odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, navedeno je da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da su tužioci otac, odnosno brat sada pokojnog N. M. koji je kao policajac ubijen od strane šiptarskih terorista na službenom zadatku dana 24. marta 1999. godine u selu Pasoma, Opština Vučitrn; da je prvotužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, snosio troškove podizanja nadgrobnog spomenika i sahrane; da su oba tužioca živela u zajedničkom porodičnom domaćinstvu sa pokojnim N. M, te da su prema izveštaju JKP „Pogrebne usluge“ od 30. jula 2009. godine prosečni troškovi na dan 24. jula 2009. godine, iznosili 110.000 dinara za nadgrobni spomenik i 19.830 dinara za sahranu. Dalje je navedeno: da je prvostepeni sud zaključio da je tužena odgovorna za štetu koja je tužiocima prouzrokovana, shodno odredbi člana 125. u vezi odredbe člana 139. Krivičnog zakona Jugoslavije, pa je ocenjujući da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je istaknut od strane tužene u smislu odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da tužiocima pripada pravo na naknadu nematerijalne štete saglasno odredbama čl. 200. i 201. Zakona o obligacionim odnosima, kao i pravo na naknadu materijalne štete prvotužiocu, u smislu odredbe člana 193. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da Apelacioni sud ocenjuje da odluka prvostepenog suda nije pravilna, zbog toga što je odlučujući o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja naknade štete, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da je prvostepeni sud cenio prigovor zastarelosti potraživanja sa aspekte primene člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je smatrao da je u konkretnom slučaju šteta prouzrokovana krivičnim delom terorizma iz člana 125. Krivičnog zakona Jugoslavije, u kom slučaju potraživanje naknade tako prouzrokovane štete zastareva u roku od 15 godina, pa kako je utvrdio da je pokojni N. M. poginuo 24. marta 1999. godine, a da su tužioci podneli tužbu sudu 22. aprila 2009. godine, to je prvostepeni sud zaključio da ovaj rok nije istekao; da je za ocenu osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom terorizma, trebalo imati u vidu da lice kome je prouzrokovana šteta usled terorističkih akata svoje pravo na naknadu štetu može realizovati samo u okviru određenih rokova, a njihovim protekom oštećeni apsolutno gubi prava na potraživanje naknade štete; da, kako za zastarelost prava na naknadu štete od države u smislu odredbe člana 180. Zakona o obligacionim odnosima nije predviđen poseban rok zastarelosti, ono zastareva u okviru redovnih rokova u kojima zastareva potraživanje naknade štete, što znači u skladu sa odredbom člana 376 . Zakona o obligacionim odnosima, a ne u roku iz odredbe člana 377. stav 1. istog zakona kojom je propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja; da iz navedene zakonske odredbe proizlazi da je u ovom slučaju odgovorno lice učinilac krivičnog dela kojim je prouzrokovana šteta i zbog toga ovaj produženi rok zastarelosti potraživanja naknade štete teče samo prema njemu, a ne i prema državi koja bi saglasno odredbi člana 180. Zakona o obligacionim odnosima odgovarala za štetu nastalu usled akata nasilja ili terora, jer su njeni organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu; da prema tome, u odnosu na državu potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva u rokovima iz odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, a to je tri godine od dana kada su tužioci saznali za štetu i za lice koje je štetu učinilo, odnosno pet godina od dana kada je šteta nastala; da je štetni događaj nastupio 24. marta 1999. godine, a da je tužba podneta 22. aprila 2009. godine - po proteku navedenih rokova, što znači da je obaveza tužene da tužiocima naknadi prouzrokovanu štetu, prestala zastarelošću pre podnošenja tužbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva ju podnosi oci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, kao i da za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu, kao i da to pravo zastareva u rokovima propisanim za zastarelost potraživanja naknade štete (član 180. st. 1. i 4.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Osnovnim krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90, „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ko u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ izazove eksploziju ili požar ili preduzme drugu opšteopasnu radnju ili akt nasilja kojim je stvoreno osećanje nesigurnosti kod građana, kazniće se zatvorom najmanje tri godine (član 125.); da za krivično delo iz čl. 114, 116, 120. i 121. i čl. 124. do 127. ovog zakona koje je imalo za posledicu smrt jednog ili više lica, ili je izazvalo opasnost za život ljudi, ili je praćeno teškim nasiljima ili velikim razaranjima ili je dovelo do ugrožavanja bezbednosti, ekonomske ili vojne snage zemlje, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina, da ako je pri izvršenju dela iz stava 1. ovog člana učinilac sa umišljajem lišio života jedno ili više lica, kazniće se zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od četrdeset godina, kao i da će se kaznom iz stava 2. ovog člana kazniti i ko učini krivično delo iz čl. 114. do 117, čl. 123. do 128. i čl. 132. i 136. ovog zakona za vreme ratnog stanja ili u slučaju neposredne ratne opasnosti (član 139.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Razmatrajući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je Apelacioni sud u osporenoj presudi Gž. 13049/10 od 16. decembra 2010. godine utvrdio da je potraživanje naknade štete podnosilaca ustavne žalbe zastarelo, jer je protekao rok iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, na koji upućuje odredba člana 180. stav 4. ZOO uz konstataciju da nema mesta primeni roka propisanog članom 377. ZOO, koji se odnosi samo na odgovorno lice – učinioca krivičnog dela, ali ne i na državu koja je odgovorna zato što su njeni organi bili dužni da spreče takvu štetu. U gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Okružni sud u Beogradu je u presudi Gž. 9813/07 od 11. decembra 2008. godine zauzeo suprotan stav – da kako je šteta prouzrokovana krivičnim delom terorizma iz člana 125. Osnovnog krivičnog zakona, te kako potraživanje za taj vid štete zastareva u roku od 15 godina, koji je propisan za zastarelost krivičnog gonjenja za to krivično delo, u smislu člana 377. stav 1. ZOO, potraživanje tužilaca prema tuženoj Republici Srbiji - Ministarstvo unutrašnjih poslova nije zastarelo (takav stav je izražen i u presudi Okružnog suda u Beogradu Gž. 2490/07 od 14. januara 2009. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Apelacioni sud u Beogradu i ranije Okružni sud u Beogradu, kao sudovi poslednje instance, u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji zauzeli suprotne stavove po pitanju rokova zastarevanja potraživanja naknade štete proistekle iz akata terora na području AP KiM tokom ratnog stanja 1999. godine, što je u krajnjem ishodu dovelo do različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju, na koji način su podnosioci ustavne žalbe, kojima je tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen, dovedeni u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u drugim parničnim postupcima okončanim pred Okružnim sudom u Beogradu. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova nesumnjivo suprotna pravu na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je različitim postupanjem navedenih drugostepenih sudova povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja, osporenom presudom povređeno pravo podnosilaca na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava i u tom delu ustavnu žalbu usvojio , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosioci, pre svega, žale na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, odnosno na utvrđenje da je njihovo potraživanje naknade prouzrokovane štete prema tuženoj zastarelo.

Ustavni sud, najpre, i u ovoj odluci ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Razmatrajući navode o proizvoljnoj, odnosno arbitrernoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud smatra da se, u konkretnom slučaju, nameće kao ključno sporno pitanje to da li se u situaciji kada je šteta prouzrokovana aktom ili aktima terora primenjuju odredb e člana 180. ZOO, ili pak odredba člana 377. stav 1. ZOO. Ovo je naročito važno, jer od odgovora na to pitanje zavisi i koji će se rok zastare losti potraživanja primeniti u konkretnom slučaju. Naime, ukoliko bi se prihvatilo stanovište koje zastupa Apelacioni sud, da je šteta nastala radnjom koja ima obeležja konkretnih nasilnih akata sadržanih u članu 180. stav 1. ZOO, tada se vreme zastarevanja ceni na osnovu stava 4. istog člana ZOO, koji upućuje na rokove zastarelosti potraživanja naknade štete propisane odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO (tri godine, odnosno pet godina). Sa druge strane, ukoliko se prihvati stanovište prvostepenog suda, koje je ujedno i stanovište podnosilaca ustavne žalbe, da se vreme zastarevanja potraživanja naknade štete vezuje za rok zastarevanja krivičnog gonjenja za krivično delo terorizma iz člana 125. OKZ, odnosno njegov kvalifikovani oblik propisan članom 139. OKZ, onda zastarelost potraživanja naknade štete nastupa u roku od 15 godina (u smislu člana 95. stav 1. tačka 2) istog zakona).

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da odredba člana 180. stav 1. ZOO, kao što je već navedeno, pored ostalog, propisuje da za štetu nastalu smrću usled akata terora, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Takva radnja trećeg lica koje je pričinilo štetu, po mišljenju Ustavnog suda, nesumnjivo može (ali i ne mora) da ima sva obeležja bića krivičnog dela terorizma iz člana 125. OKZ. Međutim, kako navedena odredba ZOO na jasan način izdvaja i posebno normira takvu radnju kojom je pričinjena šteta, od ostalih štetnih radnji koje takođe mogu da imaju obeležja nekih drugih krivičnih dela, to Ustavni sud smatra da odredba člana 180. stav 1. ZOO, u odnosu međusobne konkurencije i kontradikcije, isključuje primenu odredbe člana 377. stav 1. ZOO u pogledu rokova za potraživanje od države naknade štete koja je nastala aktima terora, te da se stoga na zastarevanje ovakvih potraživanja primenjuju redovni rokovi propisani članom 376. ZOO, na koji pak neposredno upućuje odredba člana 180. stav 4. istog zakona. Stoga je za ovaj sud ustavnopravno prihvatljiv zaključak Apelacionog suda da je predmetno potraživanje tužilaca zastarelo zbog proteka rokova propisanih članom 376. ZOO. Štaviše, pravnim shvatanjem Vrhovnog suda Srbije zauzetim na sednici Građanskog odeljenja od 10. decembra 2001. godine, izražen je stav da kada se radi o ubistvima i ranjavanjima pripadnika oružanih snaga, tokom sukoba na Kosovu i Metohiji, i kad je šteta pričinjena od strane članova i aktivista OVK, koja je odlukom Savezne vlade Republike Jugoslavije proglašena terorističkom organizacijom, da je saglasno članu 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u ovakvim slučajevima država odgovorna da oštećenima naknadi štetu, bez obzira da li se radi o pripadnicima oružanih snaga ili civilima i bez obzira na to da li su ove štete prouzrokovane u vreme vojnih aktivnosti zemalja NATO alijanse.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je u obrazloženju osporene presude Apelacioni sud izrazio i stav da se odredba člana 377. stav 1. ZOO (u konkretnom slučaju, kod posledica izvršenih terorističkih akata) primenjuje samo prema neposrednom učiniocu krivičnog dela koji je prouzrokovao štetu i da zbog toga privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete teče samo prema njemu, a ne i prema tuženoj državi. Međutim, ovakav stav Apelacionog suda je u suprotnosti sa načelnim stavom Ustavnog suda zauzetim na sednici održanoj 7. jula 2011. godine i koji glasi: „U slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. Prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete. Isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje. U svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima“.

Bez obzira na to što je Apelacioni sud izrazio mišljenje koje u osnovi ne korespondira sa navedenim stavom Ustavnog suda, to ipak, u krajnjem ishodu, nije dovelo do toga da su materijalnopravni propisi proizvoljno i arbitrerno primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, jer je žalbeni sud dao jasne, argumentovane i dovoljne razloge zbog čega nalazi da potraživanje ovakvog vida štete zastareva u redovnim rokovima, te stoga ne mogu biti osnovani ni navodi podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da u predmetnom parničnom postupku podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, to ni navodi o povredi prava na naknadu štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa iz člana 35. stav 2. Ustava, nisu osnovani.

7. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1) tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 4938/2010: Neosnovanost ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog zastarelosti
• Už 9129/2012: Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete
• Už 2972/2012: Utvrđena povreda prava na imovinu zbog nenamirenog potraživanja u stečaju
• Už 1733/2010: Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete od države