Rešenje Ustavnog suda o zaštiti prava stvarne službenosti prolaza

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda. Sud je našao da stav redovnog suda, da pravo službenosti prolaza pored vlasnika mogu koristiti i treća lica koja dolaze uz njegov pristanak, nije proizvoljan i ne povređuje pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1882/2011
12.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Hasana Tahirovića, Naze Tahirović i Fazile Tahirović, svi iz Sjenice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 12. jula 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Hasana Tahirovića, Naze Tahirović i Fazile Tahirović izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 221/11 od 7. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Hasan Tahirović, Naza Tahirović i Fazila Tahirović, svi iz Sjenice, izjavili su 21. aprila 2011. godine, preko zajedničkog punomoćnika, Ismeta Hadžića, advokata iz Sjenice, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 221/11 od 7. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i zbog povrede načela zabrane zloupotrebe prava utvrđenog odredbom člana 17. Evropske konvencije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom omogućeno da, osim druge parnične stranke, preko dvorišta podnosilaca ustavne žalbe "svi drugi ljudi mogu prolaziti ... sa putničkim automobilima i kamionima", i da je Viši sud u Novom Pazaru u rešenju Gž. 876/10 od 11. marta 2011. godine, zauzeo pravno stanovište suprotno od pravnog stanovišta zauzetog u osporenoj presudi.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da se pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru, Sudska jedinica u Sjenici, u predmetu P. 2172/10 vodio parnični postupak, radi zaštite prava stvarne službenosti, između tužioca S.Č. i podnosilaca ustavne žalbe kao tuženih; da su presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru, Sudska jedinica u Sjenici P. 2172/10 obavezani tuženi da tužiocu, i trećim licima koja dolaze kod tužioca, omoguće nesmetano korišćenje službenosti prolaza pešice, putničkim vozilom i teretnim motornim vozilima; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 221/11 od 7. februara 2011. godine, odbijena žalba tuženih izjavljena protiv predmetne prvostepene presude, zbog toga što je Apelacioni sud u Kragujevcu ocenio da je tužbeni zahtev osnovan, jer stvarnu službenost prolaza, pored vlasnika povlasnog dobra, mogu koristiti i lica koja na povlasno dobro dolaze uz vlasnikov pristanak, te da su tuženi, sprečavanjem srodnika tužioca da sporni prolaz koriste, istovremeno ometali tužiočevo pravo stvarne službenosti; da je 11. marta 2011. godine Viši sud u Novom Pazaru, u drugoj parnici koja se vodila između istog tužioca i jednog od podnosilaca ustavne žalbe kao tuženog, doneo rešenje Gž. 876/10 kojim je utvrđeno da smetanja mirne državine službenosti prolaza nije bilo.

4. Odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski je istovetna odredbi člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je Ustavni sud eventualnu povredu prava na pravično suđenje ispitao u odnosu na odredbu člana 32. stav 1. Ustava kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama.

Odredbom člana 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je da nijedna odredba te konvencije ne može biti tumačena tako da podrazumeva pravo bilo koga da se upusti u neku delatnost ili izvrši neki čin usmeren na poništavanje bilo kog od prava (ili slobode) zajemčenog tom konvencijom ili na njegovo ograničenje u većoj meri od one koja je konvencijom predviđena.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je da je stvarna službenost pravo vlasnika jedne nepokretnosti (povlasno dobro) da za potrebe te nepokretnosti vrši određene radnje na nepokretnosti drugog vlasnika (poslužno dobro) ili da zahteva od vlasnika poslužnog dobra da se uzdržava od vršenja određenih radnji koje bi inače imao pravo vršiti na svojoj nepokretnosti (član 49. stav 1.), i da vlasnik povlasnog dobra, u slučaju da se on neosnovano sprečava ili ometa u vršenju stvarne službenosti, može tužbom zahtevati da to sprečavanje ili ometanje prestane (član 57.).

5. Ustavni sud smatra da podnosioci u ustavnoj žalbi nisu naveli ustavnopravne razloge koji bi mogli ukazivati na povredu prava na pravično suđenje. Podnosioci izražavaju svoje subjektivno nezadovoljstvo zbog toga što su sudovi, u parničnom postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, ocenili da pored tužioca, kao nespornog titulara prava stvarne službenosti prolaza, sporni prolaz mogu koristiti i treća lica, koja uz saglasnost tužioca dolaze do povlasnog dobra. Po oceni Ustavnog suda, podnosioci ustavnom žalbom osporavaju pravilnost primene Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa od strane Apelacionog suda u Kragujevcu.

Ustavni sud ukazuje da su drugostepeni sudovi kompetentni da, u postupku po žalbi, ocene pravilnost primene materijalnog prava od strane osnovnih sudova, a da je Ustavni sud nadležan da, u granicama navoda ustavne žalbe, ispita da li je način na koji je u parničnom postupku primenjeno materijalno pravo prihvatljiv sa stanovišta zaštite ljudskih prava. Prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi ne može se preispitivati pravilnost primene Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa od strane redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je primena materijalnog prava bila očigledno proizvoljna i da je zbog takvog postupanja, u konkretnom slučaju, moglo doći do povrede prava na pravično suđenje.

Po oceni Ustavnog suda, stav Apelacinog suda u Kragujevcu zauzet u osporenoj presudi, bliže naveden u tački 3. obrazloženja ovog rešenja, ne ukazuje na proizvoljno postupanje i arbitrerno odlučivanje. Način na koji je donosilac osporenog akta primenio odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima se regulišu stvarne službenosti, ustavnopravno je prihvatljiv.

Pozivanje podnosilaca na rešenje Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 876/10 od 11. marta 2011. godine, ne može ukazivati da im je, zbog nedosledne sudske prakse, osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje. Naime, osporena presuda doneta je pre rešenja Višeg suda u Novom Pazaru na koje se podnosioci u ustavnoj žalbi pozivaju. Dakle, navodi podnosilaca ne ukazuju na to da je osporena presuda posledica neujednačene prakse sudova u Republici Srbiji. Razlika u pravnim stanovištima zauzeta u dve sudske odluke ne može izazvati sumnju da je ranije donetom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, već eventualno može ukazivati da je naknadno donetom odlukom parničnog suda, zbog povrede principa pravne sigurnosti, to ustavno pravo povređeno. Ovo naročito ako je raniju presudu doneo hijerarhijski neposredno viši - apelacioni sud, od Višeg suda u Novom Pazaru, koji je u naknadnoj odluci zauzeo drugačije stanovište.

Apostrofirana povreda odredbe člana 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojom je zabranjeno pozivanje na subjektivna ljudska prava i slobode zajemčene tom konvencijom u cilju poništenja ili ograničenja prava i sloboda iz Konvencije, ratione materiae se ne može dovesti u vezu sa osporenom presudom. Donosilac osporenog akata nije mogao zloupotrebiti neko od prava zajemčenih Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer se tom konvencijom prava ne jemče njemu. Takođe, ne postoje nikakvi razlozi koji bi mogli ukazivati da je donošenje osporenog pojedinačnog akta usmereno na povredu Konvencije, odnosno na poništenje prava koja se njom jemče.

Kako ustvna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi mogli ukazivati na povredu nekog subjektivnog prava zajemčenog Ustavom, odnosno potvrđenim međunarodnim ugovorom, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. S obzirom na sve izloženo Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o zaštiti prava stvarne službenosti prolaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti