Odbijanje ustavne žalbe protiv presude Vrhovnog suda Srbije o nedostatku pravnog interesa

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Potvrđen je stav redovnih sudova da tužioci, kao naslednici bivših vlasnika konfiskovane imovine, nemaju pravni interes za tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora o prodaji te imovine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1885/2010
20.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milice Gnjatić iz Beograda, Jelke de Marsano iz Mont sur Rolle, Švajcarska, i Sofije Srbljanović iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se , kao neosnovana, ustavna žalba Milice Gnjatić, Jelke de Marsano i Sofije Srbljanović izjavljena protiv presu de Vrhovnog suda Srbije Rev. 2984/08 od 9. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milica Gnjatić iz Beograda, Jelka de Marsano iz Mont sur Rolle, Švajcarska i Sofija Srbljanović iz Beograda, preko punomoćnika Đurđa M. Ninkovića, advokata iz Beograda, podnele su 9. aprila 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2984/08 od 9. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava nasleđivanja, zajemčenih odredbama čl. 32, 58. i 59. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, navedeno : da je prilikom donošenja osporene presude Vrhovni sud Srbije primenio usko tumačenje odredbe člana 188. Zakona o parničnom postupku kada je našao da tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe nemaju pravni interes za podnošenje deklaratorne tužbe za utvrđivanje ništavosti osporenog ugovora; da Zakon o prijavljivanju i eviden tiranju oduzete imovine predstavlja prvi korak u vraćanju poseda na oduzetoj imovini i uspostavlja razumno očekivanje da će u nastavku procesa denacionalizacije imovina biti vraćena , te podnositeljke nesumnjivo imaju pravni interes za svoj tužbeni zahtev; da je Vrhovni sud Srbije pogrešnom primenom materijalnog prava doneo osporenu presudu na štetu podnositeljki, čime je povredio njihovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava; da su ovakvom presudom povređena i prava podnositeljki na imovinu i na nasleđivanje iz čl. 58. i 59. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljki i ukine osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 2735/07 od 19. septembra 2007. godine u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljki da sud naloži Republičkom geodetskom zavodu - Službi za katastar nepokretnosti Beograd, da uspostavi ranije katastarsko stanje brisanjem prvotuženog preduzeća Star Immobiliare d.o.o. iz Beograda i ponovnim upisom drugotuženog preduzeća AD Beogradska industrija piva, slada i bezalkoholnih pića iz Beograda, kao vlasnika na predmetnoj nepokretnosti, a u stavu drugom izreke odbacio tužbeni zahtev podnositeljki da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji zaključen 30. maja 2006. godine i overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. br. 8267/06 zaključen između prvotuženog i drugotuženog i da se utvrdi da je bez pravne važnosti uknjižba prava svojine prvotuženog izvršena na osnovu tog ugovora na nepokretnostima bliže navedenim u stavu drugom izreke.

Okružni su u Beogradu je presudom Gž. 1448/08 od 19. marta 2008. godine odbio žalbu tužilja kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2735/07 od 19. septembra 2007. godine. Okružni sud u Beogradu je utvrdio da u provedenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba panričnog postupka, kao i da j e prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge, koje u svemu kao pravilne prih vata i drugostepeni sud.

Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Re v. 2984/08 od 9. septembra 2009. godine odbio kao neosnovanu reviziju podnositeljki ustavne žalbe izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1448/08 od 19. marta 2008. godine.

U provedenom parničnom postupku sud je utvrdio da su prvotuženi i drugotuženi zaključili ugovor o kupoprodaji dana 30. maja 2006. godine koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. br. 8267/2006, da je pri tom prvotuženo preduzeće Star Immobiliare d.o.o. iz Beograda kupilo od drugostuženog preduzeća AD Beogradska industrija piva, slada i bezalkoholnih pića iz Beograda, kao prodavca, nepokretnosti koje čine kompleks „Skadarlija“ u Beogradu; da je ova imovina konfiskovana – oduzeta bez naknade članovima porodice Bajloni 1947. godine i da je u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji bila uknjižena u korist drugotuženog; da su u skladu sa Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine („Službeni glasnik RS“, broj 45/05), podnositeljke uredno, 25. oktobra 2005. godine, prijavile imovinu Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije, kao nadležnom organu; da je Republička direkcija za imovinu Republike Srbije 27. oktobra 2005. godine svakoj od podnositeljki izdala potvrdu da je 25. oktobra 2005. godine podnela prijavu oduzete imovine u skladu sa Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju iste i da je evidentiranje imovine izvršeno na osnovu podataka sadržanih u prijavi, a da se potvrda izdaje kao dokaz da je evidentiranje imovine izvršeno i da se ne može koristiti u druge svrhe; da zakon koji bi regulisao pravo na povraćaj oduzete imovine i po kome bi tužilje ostvarile pravo na povraćaj oduzete imovine u vreme donošenja prvostepene presude još uvek nije donet.

Vrhovni sud Srbije je našao da su kod činjeničnog stanja utvrđenog u parničnom postupku, nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo u donošenju svojih odluka. U obrazloženju osporene revizijske presude se, pored ostalog, navodi: da se u konkretnom slučaju radi o tužb i za utvrđenje kod koje zakon (član 188. Zakona o parničnom postupku i član 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima) uslovljava mogućnost podnošenja ovakve tužbe i vođenja postupka po njoj postojanjem pravnog interesa za pravnosnažno utvrđenje; da je imajući u vidu odredbe čl. 1, 8. i 9. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, kao i činjenicu da posebni zakon, koji će regulisati pravni osnov, prav a i postupak po zahtevima za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, do sada nije donet, pravilan zaključak nižestepenih sudova da za sada (pre donošenja posebnog zakona) ne postoji pravni interes podnositeljki za ovu vrstu pravne zaštite; da se utvrđenjem ništavosti ugovora o kupoprodaji ne bi otklonila njihova neizvesnost u pogledu prava na vraćanje oduzete imovine ili obeštećenje za oduzetu imovinu, niti bi ovo utvrđenje predstavljalo osnov nekog zahteva podnositeljki u sadašnjosti; da prenošenjem prava svojine na nepokretnostima koje su oduzete od pravnih prethodnika podnositeljki, njima nije uskraćeno pravo na podnošenje prijave u skladu sa zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, ali samo podnošenje prijave ne predstavlja isotvremeno i zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj, odnosno obeštećenje za oduzetu imovinu; da samim tim, pre donošenja posebnog zakona ne postoji ni pravni interes za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji koji je predmet spora; da s obzirom na to da je tužba za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji odbačena, ne postoji ni pravni osnov za uspostavu r anijeg zemljišnoknjižnog stanja, pa je u tom delu tužbeni zahtev pravilno odbijen kao neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 59. stav 1. Ustava jemči se pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom.

Odredbama člana 188. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04) , koji se primenjivao na osporeni postupak, je bilo propisano da t užilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave (stav 1.) i da se o vakva tužba može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes (stav 2.) .

Odredbom člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i da se na nju se može pozivati svako zainteresovano lice.

Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine („Službeni glasnik RS“, broj 45/05), koji se primenjivao u vreme donošenja osporene presude, odredbom člana 1. je propisano da se o vim zakonom uređuje postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade, primenom propisa i akata o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, eksproprijaciji i drugih propisa donetih i primenjivanih posle 9. marta 1945. godine; odredbama člana 3. je propisano da prijavu oduzete imovine po odredbama ovog zakona podnose fizička lica kojima je imovina oduzeta primenom propisa iz člana 1. ovog zakona (u daljem tekstu: raniji vlasnik) ili njihovi naslednici, odnosno pravni sledbenici (stav 1.), da se p rijava iz stava 1. ovog člana podnosi Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije (u daljem tekstu: Direkcija), u dva primerka, neposredno ili poštom preporučeno, na Obrascu POI, koji je odštampan uz ovaj zakon i čini njegov sastavni deo (stav 2.), da se e videncija prijavljene imovine - registar imovine vodi kao javna i elektronska baza podataka (stav 3.). Odredbom člana 6. Zakona je propisano da se p rijava iz člana 3. ovog zakona može podneti najkasnije do 30. juna 2006. godine, odredbom člana 8. je propisano da podnošenje prijave oduzete imovine u smislu ovog zakona ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, već uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom, a odredbama člana 9. je propisano da će se pravni osnov i prava u pogledu vraćanja imovine ili obeštećenja po osnovu oduzete imovine prijavljene po odredbama ovog zakona, kao i postupak po zahtevu za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, urediti posebnim zakonom (stav 1.) i da se z ahtev za ostvarivanje prava po posebnom zakonu iz stava 1. ovog člana, može podneti samo ako je prijava oduzete imovine podneta u roku iz člana 6. ovog zakona (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije ni su povređen a ustavna prava podnositeljki na koje se ukazuju u ustavnoj žalbi.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u vezi sa povredom prava na pravično suđenje, koji se svode na tvrdnju o pogrešnoj primeni materijalnog prava prilikom donošenja osporene presude, Ustavni sud je i ovom prilikom konstatovao da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupaku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Ustavni sud je konstatovao da je Vrhovni sud Srbije osporenom presudom Rev. 2984/08 od 9. septembra 2009. godine odbio reviziju izjavljenu protiv drugostepene presude Okružnog suda u Beogradu, jer je našao da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbacili tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji i upis prava na nepokretnostima i , u skladu s tim, odbili tužbeni zahtev za uspostavu ranijeg zemljišnoknjižnog stanja. Pri tome, Vrhovni sud Srbije je pošao od pravnog stava da prijavljivanjem imovine nadležnom organu u skladu sa Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, podnositeljke ustavne žalbe nisu stekle pravni interes za podnošenje deklaratorne tužbe za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti između prvotuženog i drugotuženog. Po oceni Ustavnog suda, ovakvo pravno stanovište polazi od ustavnopravno prihvatljivo g tumačenja merodavnog prava. Naime, prema članu 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , lice koje traži da se utvrdi ništavost ugovora mora za to imati pravni interes, a članom 188. Zakona o parničnom postupku je propisano da se tužbom za utvrđenje može tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave i da se tužba za utvrđenje može podneti kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa, ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes. Dakle, osnovni smisao deklaratorne tužbe jeste da se putem utvrđenja od strane suda okonča neizvesnost koja postoji između parničnih stranaka u određenoj pravnoj situaciji, kako bi se između stranaka obezbedila pravna izvesnost i sigurnost. Iz navedenih odredaba Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine jasno proizlazi da se prijavljivanjem imovine ne uspostavljaju nikakva prava podnosioca prijave na oduzetoj imovini, niti podneta prijava predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj, odnosno obeštećenje za oduzetu imovinu, već ona predstavlja uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom, koji tek treba da bude donet, odnosno koji nije bio donet do donošenja prvostepene presude, a kojim će biti uređen pravni osnov i prava u pogledu vraćanja imovine ili obeštećenja po osnovu oduzete imovine prijavljene po odredbama tog zakona, kao i postupak odlučivanja po zahtevu za ostvarivanje ovih prava. Osim toga, kao što je konstatovao i Vrhovni sud Srbije u obrazloženju osporene presude, prenošenjem prava svojine na nepokretnostima koje su oduzete od pravnih prethodnika podnositeljki, njima nije uskraćeno pravo na podnošenje prijave u skladu sa Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, a utvrđenjem ništavosti predmetnog ugovora o kupoprodaji ne bi se otklonila neizvesnost u pogledu prava podnositeljki na vraćanje imovine koja je oduzeta njihovim pravnim prethodnicima ili obeštećenje za oduzetu imovinu, jer će ta pitanja biti regulisana budućim zakonom o denacionalizaciji, niti bi ono predstavljalo osnov nekog drugog zahteva podnositeljki u vreme odlučivanja o njihovom tužbenom zahtevu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda doneta ustavnopravno prihvatljivom primenom merodavnog prava.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2984/08 od 9. septembra 2009. godine nije povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. S obzirom na ovu ocenu, Ustavni sud je našao da je neosnovan i navod ustavne žalbe da su osporenom presudom povređeni pravo podnositeljki na imovinu zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava i pravo na nasleđivanje iz člana 59. Ustava .

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2984/08 od 9. septembra 2009. godine odbio kao neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1) i 45 . tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe protiv presude Vrhovnog suda Srbije o nedostatku pravnog interesa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti