Odluka Ustavnog suda o ustavnosti produženja pritvora zbog opasnosti od ponavljanja dela

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora, utvrdivši da nije povređeno pravo iz člana 31. stav 2. Ustava. Sudovi su naveli relevantne i dovoljne razloge, zasnovane na okolnostima dela, koji opravdavaju produženje pritvora zbog opasnosti od ponavljanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Sl ijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković,u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Pešića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ivana Pešića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 809/11 od 25. februara 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž. 810/11 od 14. marta 2011. godine, zbog povrede prava iz člana 31. stav 2. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivan Pešić iz Beograda, preko punomoćnika Jelene Žikić, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 27. aprila 2011. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava utvrđenih odredbama čl. 23, 28, 30, 31, 32, 34. i 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž. 810/11 od 14. marta 2011. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 809/11 od 25. februara 2011. godine, kojim je podnosiocu produžen pritvor na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP), određen rešenjem istražnog sudije tog suda Ki. 2452/10 od 25. novembra 2010. godine; da su mu pri donošenju osporenog rešenja povređena prava iz čl. 23, 28, 30, 31, 32, 34. i 36. Ustava; da ne postoje osobite okolnosti čije postojanje je nužno za produženje pritvora, jer ne sadrže elemente pretnje da će okrivljeni ponoviti krivično delo; da okolnosti koje sud uzima kao relevantne ustvari predstavljaju elemente bića krivičnog dela, umesto da se utvrde i navedu subjektivni razlozi za produženje pritvora; da se pritvor permanentno produžava na osnovu istih razloga, bez preciziranja osobitih okolnosti i njihove individualizacije; da nisu ocenjene realne mogućnosti da okrivljeni zaista ponovi krivično delo koje mu se stavlja na teret; da sud nije utvrdio ni naveo dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, niti je obrazložio razloge zbog kojih legalni i legitimni ciljevi trajanja pritvora i dalje postoje.

Podnosilac je predložio da se ustavna žalba usvoji, utvrdi povreda navedenih prava, osporena rešenja ponište i nadoknadi materijalna i nematerijalna šteta.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

U vreme podnošenja ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu vođen je krivični postupak u predmetu K. 4219/10 protiv V.S, D.B. i podnosioca ustavne žalbe, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo trgovina ljudima iz člana 388. stav 6. u vezi st. 3. i 1. Krivičnog zakonika.

Krivični postupak je pokrenut donošenjem rešenja o sprovođenju istrage istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 2452/10 od 25. novembra 2010. godine, po zahtevu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. Nakon sprovedene istrage, protiv podnosioca ustavne žalbe je 10. decembra 2010. godine podignuta optužnica Kt. 1113/10.

Podnosilac ustavne žalbe nalazio se u pritvoru od 24. novembra 2010. godine po rešenju istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 2452/10 od 25. novembra 2010. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tač. 1) i 3) ZKP, koji mu je u toku postupka produžavan, poslednji put rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 416/11 od 28. januara 2011. godine, iz razloga propisanog odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 809/11 od 25. februara 2011. godine okrivljenom je pritvor produžen za dva meseca, na osnovu člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP. Obrazlažući svoju odluku, Viši sud u Beogradu je, pored ostalog, naveo „da po nalaženju suda, i dalje stoje zakonski razlozi za zadržavanje okrivljenih V.S, D.B. i Ivana Pešića u pritvoru propisan odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, budući da im je stavljeno na teret da su u grupi, kontinuirano, u dužem vremenskom periodu od juna meseca do novembra 2009. godine, po prethodnom dogovoru po kome je bila unapred određena uloga svakog od njih, preduzimali radnje izvršenja krivičnog dela koje im je stavljeno na teret, na štetu tada maloletne M.Đ, odnosno konkretno da je okr. V.S. vrbovao, prevozio i predavao, okr. D.B. posredovao a okr. Ivan Pešić prevozio i predavao tada maloletnu oštećenu, u cilju njene seksualne eksploatacije, ispoljavajući na taj način, prema navodima optužnice, visok stepen organizovanosti, upornosti i bezobzirnosti u preduzimanju inkriminisanih radnji u cilju sticanja materijalne dobiti, to po nalaženju veća, navedene činjenice, u međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, svaki ponaosob, ukoliko bi bili pušteni na slobodu, mogli ponoviti krivično delo“.

Rešavajući o žalbi branioca okrivljenog Ivana Pešića, izjavljenoj protiv osporenog rešenja o produženju pritvora, Apelacioni sud u Beogradu je 14. marta 2011. godine doneo osporeno rešenje Kž. 810/11 kojim je žalbu branioca odbio kao neosnovanu, prihvatajući u svemu razloge i zaključke Višeg suda u Beogradu.

4. Odredbama člana 23. Ustava je utvrđeno: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (stav 1.); da s vako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom.

Članom 28. Ustava je utvrđeno da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti (stav 1.), da je z abranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode (stav 2.) i da je z abranjeno iznuđivanje iskaza (stav 3.).

Odredbama člana 30. Ustava je utvrđeno: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (stav 1.); da a ko nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru (stav 2.); da se p ismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, a odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (stav 3.).

Odredbe člana 31. Ustava utvrđuju: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora i da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, a ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).

Član 32. Ustava jemči: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (stav 1.); da se s vakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (stav 2.); da se j avnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (stav 3.) .

Članom 34. Ustava utvrđeno je: da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.); da se k azne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, a krivična dela i krivične sankcije se određuju zakonom (stav 2.); da se s vako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (stav 3.); da n iko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku. Istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (stav 4.); da je, i zuzetno, ponavljanje postupka dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod (stav 5.); da k rivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva (stav 6.) .

Članom 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) propisano je: da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom (član 141. stav 1.); da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica može odrediti ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (član 142. stav 1. tačka 3)).

Odredbama člana 388. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05) propisano je krivično delo – trgovina ljudima.

5. U vezi istaknute povrede prava iz člana 31. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se, s obzirom na Ustavom utvrđenu sadržinu prava garantovanih odredbama člana 31. Ustava, osporeni akt ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa pravima zajemčenim odredbama st. 1. i 3. člana 31.

Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 31. stav 2. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu naglašava da ocena toga da li je nadležni sud trajanje mere pritvora sveo na najkraće neophodno vreme imajući u vidu razloge pritvora i da li je posle podizanja optužnice meru pritvora sveo na najkraće neophodno vreme u skladu za Ustavom i zakonom, odnosno da li je vreme trajanja pritvora razumno, zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, te po oceni Ustavnog suda , do povrede Ustavom zajem čenog prava iz člana 31. stav 2. dolazi u situaciji kada nadležni sudovi u svojim odlukama nisu naveli relevantne i dovoljne razloge kojima op ravdavaju trajanje mere pritvora i kada svojim poostupanjem ne pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Ustavni sud je, polazeći od navedenih opštih principa , kao i činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo trgovina ljudima iz člana 388. stav 6. u vezi st. 3. i 1. Krivičnog zakonika. Kako je osporeno rešenje doneto nakon podizanja optužnice kojom je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenje navedenog krivičnog dela, a nakon sprovedene istrage, Ustavni sud konstatuje da je prvi uslov za zakonito produženje pritvora – postojanje osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, bio ispunjen.

Ostaje da se utvrdi da li su nadležni sudovi dali relevantne i dovoljne razloge koji bi opravdali produženje pritvora i da li su pokazali potrebnu hitnost u vođenju postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžen iz razloga predviđenog odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP. U odnosu na ovaj pritvorski razlog, u obrazloženju osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 809/11 od 25. februara 2011. godine je, pored ostalog, navedeno da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo trgovine ljudima, koje se sastoji od više radnji izvršenja, odnosno „da po nalaženju suda, i dalje stoje zakonski razlozi za zadržavanje okrivenih V.S, D.B. i Ivana Pešića u pritvoru propisan odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, budući da im je stavljeno na teret da su u grupi, kontinuirano, u dužem vremenskom periodu od juna meseca do novembra 2009. godine, po prethodnom dogovoru po kome je bila unapred određena uloga svakog od njih, preduzimali radnje izvršenja krivičnog dela koje im je stavljeno na teret, na štetu tada maloletne M.Đ, odnosno konkretno da je okr. V.S. vrbovao, prevozio i predavao, okr. D.B. posredovao a okr. Ivan Pešić prevozio i predavao tada maloletnu oštećenu, u cilju njene seksualne eksploatacije, ispoljavajući na taj način, prema navodima optužnice, visok stepen organizovanosti, upornosti i bezobzirnosti u preduzimanju inkriminisanih radnji u cilju sticanja materijalne dobiti, to po nalaženju veća, navedene činjenice, u međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, svaki ponaosob, ukoliko bi bili pušteni na slobodu, mogli ponoviti krivično delo“.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju Viši sud u Beogradu osporeno rešenje zasnovao na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava kada je utvrdio da postoje uslovi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu, kao i da je osporeno rešenje o produženju pritvora argumentovano obrazložio, navodeći okolnosti koje, u konkretnom slučaju, predstavljaju one osobite okolnosti koje opravdavaju bojazan da bi podnosilac ustavne žalbe boravkom na slobodi mogao ponoviti krivično delo, te da je protiv njega neophodno produženje pritvora iz razloga predviđenih članom 142. stav 1. tačka 3) ZKP. Apelacioni sud u Beogradu je za svoju odluku da odbije kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja o produženju pritvora dao jasne i dovoljne razloge zasnivajući svoju odluku na razlozima iz osporenog rešenja o produženju pritvora, što je za Ustavni sud ustavnopravno prihvatljivo. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi su relevantni i dovoljni i nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe do donošenja osporenog rešenja 25. februara 2011. godine nalazio u pritvoru tri mesec a, računajući od 24. novembra 2010. godine, kada je lišen slobode. U navedenom periodu je protiv podnosioca ustavne žalbe i ostalih okrivljenih sprovedena istraga zbog osnovane sumnje da su izvršili navedeno krivično delo, podignuta je optužnica i glavni pretres je u toku. Imajući u vidu da se krivični postupak sprovodi protiv više lica zbog krivičnog dela koje se sastoje iz više radnji izvršenja, Ustavni sud je ocenio da je dosadašnji tok postupka u skladu sa zahtevima efikasnog postupanja sudova u pritvorskim predmetima. Stoga je Ustavni sud utvrdio da tvrdnje podnosioca o povredi prava i z člana 31. stav 2. Ustava nisu osnovane.

Imajući u vidu sve prethodno izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava iz člana 31. stav 2. Ustava.

6. U odnosu na ostale istaknute povrede ustavnih prava, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac samo formalno označio odredbe navedenih članova Ustava kao povređena prava, pri čemu ni za jedno od navedenih ustavnih prava nije naveo razloge.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1 . tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnosti produženja pritvora zbog opasnosti od ponavljanja dela

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti